Na televiziji se često mogu čuti apeli za prevenciju raznih bolesti. Neupućenom čoveku bi se moglo učiniti da većina bolesti nastaje i dovodi do smrti zato što ljudi ne idu lekaru na vreme i zato što se leče na svoju ruku.
Naravno, meni ne pada na pamet da idem na preventivne preglede, kod lekara idem samo ako moram, kad na primer prehlada ne prolazi nedeljama, ili ako me prati čudan osećaj da patim od dijabetesa...
Hvala bogu, za prethodnu sumnju se ispostavilo da je neosnovana, jer su laboratorijske analize tako pokazale.
Imam sreću da sam mlada i relativno zdrava, a većina bolesti ne napada ljude kao što sam ja. Bar se nekada tako mislilo, a sad se sve više u medijima govori o tome da ni ljudi kao što sam ja nisu lišeni rizika za oboljevanje.
Ne govorim o običnim bolestima, već o onim ozbiljnim kao što su rak, sida, oboljenja bubrega, dijabetes, srčana oboljenja, neizlečive bolesti krvi i sl.
Za sidu postoji prevencija, i mislim da se može izbeći, ali sve ostalo predstavlja zastrašujuće mogućnosti o kojima je bolje ne razmišljati.
Mene te kampanje nerviraju, mrzim kad neko tako uporno baksuzira i priziva zlo. Neki čak zloupotrebljavaju ljudsku nesreću. Mislim da su te kampanje sasvim neumesne, ali ima ih sve više, čak postoje i dani posvećeni bolestima. Kao da postoji kult bolesti.
Nisam protiv toga da se oboleli leče i da im se pomaže, ali grozno je to što se zdravima uteruje strah u kosti. Žene se stalno podsećaju kako mogu oboleti od raka dojke, kao da je to najsmrtonosnija bolest na svetu. A istina je da smo nemoćni pred sudbinom, ni hiljadu mamografskih pregleda neće sprečiti oboljevanje.
Za starije ljude važe sasvim drugačija pravila. Oni obožavaju da idu kod lekara, uživaju u analizama, pregledima i prepisanim lekovima i stalno pričaju o tome. Bar je takav moj otac.
Najveća uvreda za njega je kad mu neko kaže da je zdrav kao dren. Čini se da uživa u tome da nešto malo nije u redu sa njegovim zdravljem, pa makar to bili trombociti koji su neznatno manji od normalne vrednosti. Onda se prenemaže, isteže po kući i priča o tome svakome koga sretne.
Opisaću vam njegovo iskustvo sa prevencijom bolesti. Možda nešto naučite iz njega, a nadam se da je i on nešto naučio.
Jednoga dana došao je kući i izjavio da ima rak. Posle prvobitnog šoka koji nas je paralisao, pitali smo ga otkud mu to. Ispričao je da mu je to rekla doktorka u domu zdravlja, iako nije ni započeo preglede koji bi doveli do dijagnoze. Naše tvrdnje da to ne mora da bude rak, već neka blaža bolest je ignorisao, jer mi nismo lekari. Internet je pun laži, istinu znaju samo lekari.
Odmah je počeo da planira sahranu koja će se obaviti kroz par nedelja koje će provesti u nekoj bolnici u ogromnim bolovima.
Moja majka se na ovo nadovezala, počela je da sluti najgore i krenula da mu kupuje nove pidžame i veš za bolnicu. Ni ljudi i žene sa kojima se konsultovala nisu bili optimističniji, i oni su znali ljude koji su umirali od raka i svako od njih je dao doprinos svojim iskustvom.
Da skratim priču, on je odmah prešao na zdrav način ishrane i počeo da se psihički priprema za borbu sa opakom bolešću. Prestao je da jede čak i slaninu i sarme.
Međutim dijagnostikovanje bolesti se oteglo na nekoliko meseci. Zakazati npr endoskopski pregled u roku od tri meseca je čista sreća. Da ne govorim o tome da je tih pregleda bilo više. Moram istaći to da se privatni pregledi ne smatraju validnima u postavljanju dijagnoze, lekari ih ne priznaju (ko bi hteo da bespotrebno guta sondu?).
Ceo proces trajao je mesecima i za to vreme smo živeli u nekoj vrsti agonije i neizvesnosti jer nismo bili sigurni šta je sa njim niti kako da mu pomognemo. Neću da opisujem svoja osećanja, ali nije mi bilo lako.
On je omršao, doterao liniju i sve vreme se osećao dobro u fizičkom smislu. Pošto moje strpljenje ima granice, ponekad bi mu i prigovarala. Ali pošto je postojala mogućnost da je bolestan bilo mi je žao zbog toga. Čak sam mu iz biblioteke donela i ovu knjigu iznervirana njegovim prenemaganjem.
Da bi se iskupila za taj bezosećajni gest išla sam sa mamom kod astrologa, što moj otac ne bi smeo da učini. On nam je rekao da će sve biti dobro, i da moj otac nije bolestan.
Tek danas je završio sa pregledima i ispostavilo se da ne pati ni od kakve bolesti, barem ne ozbiljne. Čak i onaj kamen u bubregu koji je ranije imao više ne postoji. Astrolog je bio u pravu!
Zabrinulo me je ono što je rekao za mene. Za sve to vreme meni nije pošlo za rukom da napišem diplomski, da nađem dečka ili neki isplativ posao. Da ne kažem da me je pratio osećaj da sam obolela od dijabetesa. Da nije možda i to hipohondrija?
Naravno, meni ne pada na pamet da idem na preventivne preglede, kod lekara idem samo ako moram, kad na primer prehlada ne prolazi nedeljama, ili ako me prati čudan osećaj da patim od dijabetesa...
Hvala bogu, za prethodnu sumnju se ispostavilo da je neosnovana, jer su laboratorijske analize tako pokazale.
Imam sreću da sam mlada i relativno zdrava, a većina bolesti ne napada ljude kao što sam ja. Bar se nekada tako mislilo, a sad se sve više u medijima govori o tome da ni ljudi kao što sam ja nisu lišeni rizika za oboljevanje.
Ne govorim o običnim bolestima, već o onim ozbiljnim kao što su rak, sida, oboljenja bubrega, dijabetes, srčana oboljenja, neizlečive bolesti krvi i sl.
Za sidu postoji prevencija, i mislim da se može izbeći, ali sve ostalo predstavlja zastrašujuće mogućnosti o kojima je bolje ne razmišljati.
Mene te kampanje nerviraju, mrzim kad neko tako uporno baksuzira i priziva zlo. Neki čak zloupotrebljavaju ljudsku nesreću. Mislim da su te kampanje sasvim neumesne, ali ima ih sve više, čak postoje i dani posvećeni bolestima. Kao da postoji kult bolesti.
Nisam protiv toga da se oboleli leče i da im se pomaže, ali grozno je to što se zdravima uteruje strah u kosti. Žene se stalno podsećaju kako mogu oboleti od raka dojke, kao da je to najsmrtonosnija bolest na svetu. A istina je da smo nemoćni pred sudbinom, ni hiljadu mamografskih pregleda neće sprečiti oboljevanje.
Za starije ljude važe sasvim drugačija pravila. Oni obožavaju da idu kod lekara, uživaju u analizama, pregledima i prepisanim lekovima i stalno pričaju o tome. Bar je takav moj otac.
Najveća uvreda za njega je kad mu neko kaže da je zdrav kao dren. Čini se da uživa u tome da nešto malo nije u redu sa njegovim zdravljem, pa makar to bili trombociti koji su neznatno manji od normalne vrednosti. Onda se prenemaže, isteže po kući i priča o tome svakome koga sretne.
Opisaću vam njegovo iskustvo sa prevencijom bolesti. Možda nešto naučite iz njega, a nadam se da je i on nešto naučio.
Jednoga dana došao je kući i izjavio da ima rak. Posle prvobitnog šoka koji nas je paralisao, pitali smo ga otkud mu to. Ispričao je da mu je to rekla doktorka u domu zdravlja, iako nije ni započeo preglede koji bi doveli do dijagnoze. Naše tvrdnje da to ne mora da bude rak, već neka blaža bolest je ignorisao, jer mi nismo lekari. Internet je pun laži, istinu znaju samo lekari.
Odmah je počeo da planira sahranu koja će se obaviti kroz par nedelja koje će provesti u nekoj bolnici u ogromnim bolovima.
Moja majka se na ovo nadovezala, počela je da sluti najgore i krenula da mu kupuje nove pidžame i veš za bolnicu. Ni ljudi i žene sa kojima se konsultovala nisu bili optimističniji, i oni su znali ljude koji su umirali od raka i svako od njih je dao doprinos svojim iskustvom.
Da skratim priču, on je odmah prešao na zdrav način ishrane i počeo da se psihički priprema za borbu sa opakom bolešću. Prestao je da jede čak i slaninu i sarme.
Međutim dijagnostikovanje bolesti se oteglo na nekoliko meseci. Zakazati npr endoskopski pregled u roku od tri meseca je čista sreća. Da ne govorim o tome da je tih pregleda bilo više. Moram istaći to da se privatni pregledi ne smatraju validnima u postavljanju dijagnoze, lekari ih ne priznaju (ko bi hteo da bespotrebno guta sondu?).
Ceo proces trajao je mesecima i za to vreme smo živeli u nekoj vrsti agonije i neizvesnosti jer nismo bili sigurni šta je sa njim niti kako da mu pomognemo. Neću da opisujem svoja osećanja, ali nije mi bilo lako.
On je omršao, doterao liniju i sve vreme se osećao dobro u fizičkom smislu. Pošto moje strpljenje ima granice, ponekad bi mu i prigovarala. Ali pošto je postojala mogućnost da je bolestan bilo mi je žao zbog toga. Čak sam mu iz biblioteke donela i ovu knjigu iznervirana njegovim prenemaganjem.
Tek danas je završio sa pregledima i ispostavilo se da ne pati ni od kakve bolesti, barem ne ozbiljne. Čak i onaj kamen u bubregu koji je ranije imao više ne postoji. Astrolog je bio u pravu!
Zabrinulo me je ono što je rekao za mene. Za sve to vreme meni nije pošlo za rukom da napišem diplomski, da nađem dečka ili neki isplativ posao. Da ne kažem da me je pratio osećaj da sam obolela od dijabetesa. Da nije možda i to hipohondrija?
Нема коментара:
Постави коментар