Pre neki dan Amy Winehouse je održala koncert u Beogradu. Svi znate kako je bilo.
Sigurno je svako od nas doživeo mnogo puta da plati za nešto, i da dobije robu ili uslugu lošeg kvaliteta. I ne samo da se ne čudimo što je to tako, već nam je neobično kad za naš novac dobijemo nešto kvalitetno i mislimo kako smo odlično prošli.
Taj obrazac ponašanja je formiran posle godina treninga. Starije generacije nam uvek govore o tome kako je sve bilo drugačije za vreme vladavine Tita. Ja sam se rodila davne 1985., tako da nisam lično upamtila to vreme. Istina da su postojale mane takvog sistema, ali u prodavnici nisu smeli da vam prodaju hranu lošeg kvaliteta, nije smelo da se desi da vam ne zamene robu sa greškom koju ste slučajno uzeli ili da vam ne isplate platu za koju ste radili.
Da li bi situacija sa pomenutim koncertom bila drugačija da smo kao država ušli u EU?
Da li bi organizatori morali da vrate novac ljudima koji nisu dobili ono što su očekivali? Ili su jednostavno proučili situaciju u Srbiji i zaključili da publici nije učinjena nepravda, da im se to stalno dešava i da je sve OK?
Mislite da je neobično što upoređujem umetnost i biznis?
Pa muzika je najveći globalni biznis i svi znamo da je to tako. Verovatno je zato i održan koncert za koji Amy Winehouse nije bila ni fizički ni psihički sposobna. Njene zavisnosti i propadanje nisu tajna, ceo svet za to zna.
Ali to nije sprečilo njene menadžere da joj nađu posao i da je smeste na tu pozornicu po svaku cenu.
Uvek mi je žao kada vidim da talentovana osoba propada ili da neko zlostavlja i izrabljuje takvu osobu. Napraviću poređenje sa životinjama u ovom slučaju jer slika govori više nego hiljadu reči.
Zna se koliko je problem zloupotrebe narkotika prisutan u našem društvu, i da i sami ponekad to radimo, pa makar bili uzorni studenti i pristojne osobe. Ali to je naša tajna, tako se borimo sa stresom, depresijom ili psihičkim problemima kojima ne možemo da pobegnemo. To je naš izbor i to nije hedonizam. Nismo mi krivi što niko ne može ili ne želi da nam pomogne kad smo u krizi.
Ali to nije strašno, jer možemo da prestanemo i znamo da nam je to samo privremeno rešenje. Ali desi se da poneko razvije zavisnost i onda situacija postaje tragična. Svi znamo koliko ima narkomana, koliko su oni mladi kad sa time počinju i kroz kakve muke prolaze i oni i ljudi koji su pored njih (da, ima i ljudi koji svoje bližnje ne ostavljaju na cedilu!). I nema toga što ne bi uradili da se oslobode svog problema.
Ne preporučujem vam da potražite pomoć psihologa ili psihijatara, jer tamo skoro niko nije našao rešenje svojih problema. Uvek se govori o socijalnoj stigmi koja obavija ovakve ljude i mislim da je ona izmišljena kako niko ne bi saznao koliko su ove profesije nesposobne.
Zašto bi zaboga, neko izabrao primitivnije rešenje od onoga koje propisuje savremena medicina?
Ali da se vratim na Amy, imajte malo obzira prema njoj jer ona na neki apsurdan način deli sudbinu našeg naroda. Osim što je poslodavci bezobzirno eksploatišu, leče je i nesposobni lekari koji joj sigurno neće vratiti novac jer nije izlečena.
Ali tu sličnost prestaje. Amy zbog ovoga incidenta neće izgubiti posao. Njena lična drama će je učiniti još popularnijom. Šta ona misli o tome ne znam, ali o noj će se još pisati i govoriti.
Kao da postoji globalna zavera da osobe u teškim psihičkim problemima budu u centru pažnje. Kao da je sve to OK, mladim i neiskusnim osobama ove ličnosti predstavljaju idole i misle da ih narkomanija neće unazaditi u životu, i da je to cool.
Ali stariji zavisnici predstavljaju veoma žalostan prizor. Mnogi od njih pate i umiru i nikoga nije briga za to jer misle da su zaslužili.
Setite se koliko je teško osloboditi se loših navika, pa makar to bilo preterano gledanje TV-a i jedenje slanih i slatkih grickalica.
Sigurno je svako od nas doživeo mnogo puta da plati za nešto, i da dobije robu ili uslugu lošeg kvaliteta. I ne samo da se ne čudimo što je to tako, već nam je neobično kad za naš novac dobijemo nešto kvalitetno i mislimo kako smo odlično prošli.
Taj obrazac ponašanja je formiran posle godina treninga. Starije generacije nam uvek govore o tome kako je sve bilo drugačije za vreme vladavine Tita. Ja sam se rodila davne 1985., tako da nisam lično upamtila to vreme. Istina da su postojale mane takvog sistema, ali u prodavnici nisu smeli da vam prodaju hranu lošeg kvaliteta, nije smelo da se desi da vam ne zamene robu sa greškom koju ste slučajno uzeli ili da vam ne isplate platu za koju ste radili.
Da li bi situacija sa pomenutim koncertom bila drugačija da smo kao država ušli u EU?
Da li bi organizatori morali da vrate novac ljudima koji nisu dobili ono što su očekivali? Ili su jednostavno proučili situaciju u Srbiji i zaključili da publici nije učinjena nepravda, da im se to stalno dešava i da je sve OK?
Mislite da je neobično što upoređujem umetnost i biznis?
Pa muzika je najveći globalni biznis i svi znamo da je to tako. Verovatno je zato i održan koncert za koji Amy Winehouse nije bila ni fizički ni psihički sposobna. Njene zavisnosti i propadanje nisu tajna, ceo svet za to zna.
Ali to nije sprečilo njene menadžere da joj nađu posao i da je smeste na tu pozornicu po svaku cenu.
Uvek mi je žao kada vidim da talentovana osoba propada ili da neko zlostavlja i izrabljuje takvu osobu. Napraviću poređenje sa životinjama u ovom slučaju jer slika govori više nego hiljadu reči.
Zna se koliko je problem zloupotrebe narkotika prisutan u našem društvu, i da i sami ponekad to radimo, pa makar bili uzorni studenti i pristojne osobe. Ali to je naša tajna, tako se borimo sa stresom, depresijom ili psihičkim problemima kojima ne možemo da pobegnemo. To je naš izbor i to nije hedonizam. Nismo mi krivi što niko ne može ili ne želi da nam pomogne kad smo u krizi.
Ali to nije strašno, jer možemo da prestanemo i znamo da nam je to samo privremeno rešenje. Ali desi se da poneko razvije zavisnost i onda situacija postaje tragična. Svi znamo koliko ima narkomana, koliko su oni mladi kad sa time počinju i kroz kakve muke prolaze i oni i ljudi koji su pored njih (da, ima i ljudi koji svoje bližnje ne ostavljaju na cedilu!). I nema toga što ne bi uradili da se oslobode svog problema.
Ne preporučujem vam da potražite pomoć psihologa ili psihijatara, jer tamo skoro niko nije našao rešenje svojih problema. Uvek se govori o socijalnoj stigmi koja obavija ovakve ljude i mislim da je ona izmišljena kako niko ne bi saznao koliko su ove profesije nesposobne.
Zašto bi zaboga, neko izabrao primitivnije rešenje od onoga koje propisuje savremena medicina?
Ali da se vratim na Amy, imajte malo obzira prema njoj jer ona na neki apsurdan način deli sudbinu našeg naroda. Osim što je poslodavci bezobzirno eksploatišu, leče je i nesposobni lekari koji joj sigurno neće vratiti novac jer nije izlečena.
Ali tu sličnost prestaje. Amy zbog ovoga incidenta neće izgubiti posao. Njena lična drama će je učiniti još popularnijom. Šta ona misli o tome ne znam, ali o noj će se još pisati i govoriti.
Kao da postoji globalna zavera da osobe u teškim psihičkim problemima budu u centru pažnje. Kao da je sve to OK, mladim i neiskusnim osobama ove ličnosti predstavljaju idole i misle da ih narkomanija neće unazaditi u životu, i da je to cool.
Ali stariji zavisnici predstavljaju veoma žalostan prizor. Mnogi od njih pate i umiru i nikoga nije briga za to jer misle da su zaslužili.
Setite se koliko je teško osloboditi se loših navika, pa makar to bilo preterano gledanje TV-a i jedenje slanih i slatkih grickalica.
Нема коментара:
Постави коментар