Šta je smisao života?
Već mogu da zamislim kako se hvatate za glavu i kolutate očima, već želite da zauvek odustanete od čitanja mog bloga. Ali nemojte, možda ćete naći neki smisao u ovome što sledi!
Ceo svoj život slušam to kako ne treba previše razmišljati, analizirati ili ne daj bože čitati osim ako je krajnje neophodno. Svi koji mi to savetuju to govore pokroviteljskim tonom namenjenim nepopravljivim budalama. Kad sam upisala Filozofski fakultet komentari o tome su bili kako od toga nikad neću obogatiti i da će me ceo život potcenjivati ako budem radila u prosveti. Pravi izbor bi bio Ekonomski ili Pravni fakultet, jer se zna da je tu dobra zarada.
Ali to je uvek bilo jače od mene, uprkos jakom antiintelektualističkom sistemu vrednosti koji je težio da me oblikuje u sasvim drugačijem pravcu.
U ovom društvu inteligentne, obrazovane žene nisu nikad bile na ceni. Valjda su mislili da me na vreme spreče da se ne upropastim (treba valjda da se udam jednog dana). Muškarci imaju tu prednost da njihova inteligencija ne deluje toliko odbojno, ili možda grešim?
Neću govoriti o svojoj porodici i ljudima koji su uticali na moj život, već o našim zajedničkim učiteljima koji su nam davali odgovore na pitanja koja su ljudski rod oduvek mučila.
Dobro, ovo baš ne odgovara stvarnosti, Sokrat i njemu slični nisu nikada bili naši učitelji ili barem učitelji naših učitelja. Možda sasvim malo, ako su studirali na Filozofskom fakultetu. Ali ko su naši zajednički učitelji? Zar postoji tako nešto? Ko je ta osoba koja može da dopre do svakoga od nas i oblikuje naše shvatanje života i ljudi?( Knjige ne treba čitati, osim ako nije neophodno.)
Ne znate ni jednog takvog. Ne znam ni ja. Ali znam da postoji nešto što može da dopre do svakoga od nas. To je TV. Neka istraživanja kažu da pred TV ekranom provodimo i po osam sati dnevno. To rade pripadnici svih generacija, počevši od najranijeg uzrasta.
Psiholozi tvrde da najveći uticaj u formiranju sistema vrednosti imaju roditelji. Ali mislim da to nije sasvim tačno, jer se sistemi vrednosti menjaju kroz vreme. Uporedite ih i videćete da nisu isti, možda će neko čak pomisliti da oni stari ništa ne vrede u ovom vremenu i da ih treba odbaciti za sopstveno dobro.
Ali život je brz i mi nemamo vremena ili moći da ga razumemo. Iskusniji ljudi nas odvraćaju od tog uzaludnog posla. Ali opet, hteli da to priznamo ili ne u nama postoji ta potreba.
I tu su oni koji za razliku od ljudi koje poznajemo nikad nisu u nedoumici, uvek znaju šta je najvažnija misija u njihovom životu i šta je to za čim čovek traga.
Prepoznajete frazu iz serije koju ste gledali kao klinci, a koja je od tog vremena reprizirana do besvesti. Možda vam je isprva bilo čudno što tamo neko traga za smislom života i što se taj smisao nalazi u nečemu što nije potvrđeno da postoji, što nikada nismo videli i što nema nikakve veze sa stvarnošću. Smisao života se ne nalazi u samom življenju već tamo negde. Ali takvo zanimanje, koliko znam, ne postoji kod nas, pa ne treba da se opredelimo za njega.
Zatim je tu plemenita misija spašavanja ljudskih života, borba protiv smrti i bolesti. To zanimanje postoji. Ali retko koji doktor ima takvu opremu, takvo znanje i toliko vremena na raspolaganju da vam se u potpunosti posveti kao pacijentu. Da ne pričam o tome da oni nisu emocionalno osakaćene osobe koje u životu nemaju nikog i ništa osim vas ( ako se razbolite, u suprotnom ih nije briga). Čak i ako imaju emotivnih problema, oni ih neće podnositi tako hrabro. Zavisnost i depresija će ih zaglupiti, učiniti neefikasnima i podmitljivima. Oni nemaju čvrst karakter, ne žele da se odbrane od ljudi koji ih vole da bi bili tu za vas, jer znate kako ljubav loše utiče na čoveka i njegovu radnu efikasnost. Možete dugo bez seksa, ali ste veoma loše volje. Ima načina da se to prevaziđe
Kada smrt nastupi, tu je potreban neko ko će ispraviti nepravdu, pronaći krivca i strpati ga u zatvor. I to zanimanje postoji, ali nije za svakoga. Neki od nas zaziru od kriminalaca i pomalo ih se i plaše. Najviše bi voleli da nikada nemaju ništa sa njima. A tu su i autopsije, mesta zločina i druge gadosti od kojih bi nam pripala muka. Da ne govorimo o onim sentimentalnim ljudima koji počnu da cmizdre ako moraju da odu na groblje. Šta bi oni radili ako bi se susretali sa nasilnom smrću svaki dan? A tek silovanja, nasilja, prevare i ostale strašne stvari koje se dešavaju. A oni koji nemaju takvu intuiciju i dar za procenjivanje ljudi? Privatni život trpi, ali se trudite da budete dobri roditelji, ili ste sasvim aseksualni.
Tu je i mogućnost da smisao života nađemo u prijateljstvima. Ali treba naći takve ljude, jer ne želi svako da nam bude prijatelj. Da imam prijatelje koji bi me trpeli, sada bih bila sa njima, ne bih pisala ovaj post. Uz to treba biti nadljudski tolerantan prema njima, jer su neki od njih sebični, priglupi, nesmotreni i netaktični. Ali rećiće istinu, ma koliko uvredljiva i bolna ona bila. Laganje je nedopustivo. Uz njihovu pomoć postaćete bolji ljudi i nikada nećete biti usamljeni. Iako ćete imati dosta veza, na kraju ćete se međusobno smuvati, osim ako niste u krvnom srodstvu.
Zatim možete biti advokat. To je divno zanimanje koje uspostavlja pravdu, ali ponekad možete isterati svoje čak iako zagovarate totalnu glupost, ili ako niste u pravu ali ste simpatični. Što se tiče emotivnog ispunjenja, nema ga, ali voljena osoba je blizu. Suviše ste pošteni i poštujete instituciju braka da bi išta uradili, ali imate fiksaciju koje ne možete da se oslobodite a ne želite da je priznate. Ni kolege nisu bolje, pate od raznih fobija i seksualnih devijacija, ali ste veoma uspešni u svom poslu i lepo zarađujete. Kako niste proždrljivi, ostaje vam novac za garderobu i izlaske. Deca vam ne trebaju, to je uloga koja je ženi nametnuta od strane primitivnih ljudi. Brak može, ali niko nije dobar kao vaš prvi dečko zbog čega ćete ceo život patiti.
Tu je i porodica kao način da se nađe smisao životu. Istina, ne možete da se oslobodite mana koje vas unazađuju kao čoveka, stalno se borite sa decom, posao nije dobar jer niste učili škole, ali žena vas voli baš takvoga kakvi jeste. Ako ste žena, nemate posao jer ste rano postali majka, smarate se kod kuće, ali neka neverovatna banalnost vas može okupirati i zabaviti. Deca se bune, ali na kraju im uvek usadite dobar vrednosni sistem. I uvek im govorite da ih volite. Ljudi vas preziru jer niste bogati i uspešni. Svaki problem se reši jer svi diskutuju o njemu. Nema laganja, jer sve morate da priznate. Nema neverstava jer ste suviše pošteni da bilo šta uradite. Psihoterapija je rešenje za svaki problem.
I zašto ovo pišem? Da li i ja želim da nađem smisao u svom sopstvenom zanimanju, neku plemenitu misiju? O mom zanimanju ne postoji TV serija, ako se zaposim u školi ljudi i deca će me prezirati. Ludi više ne cene svoje učitelje.
"Smisao i dostojanstvo puta postoje samo ukoliko umemo da ih nađemo sami u sebi".-to je napisao Andrić.
Kako sam upala u apsolventsku krizu, nadam se da ću naći neki smisao. I want to belive.
Već mogu da zamislim kako se hvatate za glavu i kolutate očima, već želite da zauvek odustanete od čitanja mog bloga. Ali nemojte, možda ćete naći neki smisao u ovome što sledi!
Ceo svoj život slušam to kako ne treba previše razmišljati, analizirati ili ne daj bože čitati osim ako je krajnje neophodno. Svi koji mi to savetuju to govore pokroviteljskim tonom namenjenim nepopravljivim budalama. Kad sam upisala Filozofski fakultet komentari o tome su bili kako od toga nikad neću obogatiti i da će me ceo život potcenjivati ako budem radila u prosveti. Pravi izbor bi bio Ekonomski ili Pravni fakultet, jer se zna da je tu dobra zarada.
Ali to je uvek bilo jače od mene, uprkos jakom antiintelektualističkom sistemu vrednosti koji je težio da me oblikuje u sasvim drugačijem pravcu.
U ovom društvu inteligentne, obrazovane žene nisu nikad bile na ceni. Valjda su mislili da me na vreme spreče da se ne upropastim (treba valjda da se udam jednog dana). Muškarci imaju tu prednost da njihova inteligencija ne deluje toliko odbojno, ili možda grešim?
Neću govoriti o svojoj porodici i ljudima koji su uticali na moj život, već o našim zajedničkim učiteljima koji su nam davali odgovore na pitanja koja su ljudski rod oduvek mučila.
Psiholozi tvrde da najveći uticaj u formiranju sistema vrednosti imaju roditelji. Ali mislim da to nije sasvim tačno, jer se sistemi vrednosti menjaju kroz vreme. Uporedite ih i videćete da nisu isti, možda će neko čak pomisliti da oni stari ništa ne vrede u ovom vremenu i da ih treba odbaciti za sopstveno dobro.
Ali život je brz i mi nemamo vremena ili moći da ga razumemo. Iskusniji ljudi nas odvraćaju od tog uzaludnog posla. Ali opet, hteli da to priznamo ili ne u nama postoji ta potreba.
I tu su oni koji za razliku od ljudi koje poznajemo nikad nisu u nedoumici, uvek znaju šta je najvažnija misija u njihovom životu i šta je to za čim čovek traga.
Tu je i porodica kao način da se nađe smisao životu. Istina, ne možete da se oslobodite mana koje vas unazađuju kao čoveka, stalno se borite sa decom, posao nije dobar jer niste učili škole, ali žena vas voli baš takvoga kakvi jeste. Ako ste žena, nemate posao jer ste rano postali majka, smarate se kod kuće, ali neka neverovatna banalnost vas može okupirati i zabaviti. Deca se bune, ali na kraju im uvek usadite dobar vrednosni sistem. I uvek im govorite da ih volite. Ljudi vas preziru jer niste bogati i uspešni. Svaki problem se reši jer svi diskutuju o njemu. Nema laganja, jer sve morate da priznate. Nema neverstava jer ste suviše pošteni da bilo šta uradite. Psihoterapija je rešenje za svaki problem.
I zašto ovo pišem? Da li i ja želim da nađem smisao u svom sopstvenom zanimanju, neku plemenitu misiju? O mom zanimanju ne postoji TV serija, ako se zaposim u školi ljudi i deca će me prezirati. Ludi više ne cene svoje učitelje.
"Smisao i dostojanstvo puta postoje samo ukoliko umemo da ih nađemo sami u sebi".-to je napisao Andrić.
Kako sam upala u apsolventsku krizu, nadam se da ću naći neki smisao. I want to belive.
Нема коментара:
Постави коментар