Ovaj naslov bi mogao da vas navede na pomisao da sam ja osoba koja sumlja u sebe. Ali neću da vas smaram, ne bojte se. Želim samo da podelim jednu misao sa vama.
Pre izvesnog vremena pojavila se na TV-u emisija sa ovim nazivom. Pa šta, ako mi se ne sviđa ceo taj koncept, ne moram ni da gledam? Ali zar će išta biti bolje ako zatvorim oči pred najezdom pojava koje me nerviraju? A zašto me to uopšte nervira?
Nekada davno talenat je imao sasvim drugo značenje. Označavao je izuzetnu sposobnost pojedinca u nekoj oblasti ili visok kvalitet postignuća. Predstavljao je nešto izuzetno i vredno poštovanja.
Osim sporta, muzike, glume i drugih talenata koje mediji veličaju i koji uživaju javnu naklonost, cenila se i inteligencija i njene manifestacije. Naučnici i književnici na primer predstavljali su ljude o kojima se pričalo i čije se mišljenje poštovalo.
Postoji poneko delo iz psihologije ili pedagogije u kome se iznosi smela misao da svaki čovek ima poneki talenat. Možda ne izuzetan, ali svakako da postoji. I ako se ne neguje, propada. To je šteta, zar ne?
Međutim, čini mi se da se se talenti više ne cene. Izgleda da se ceo svet okrenuo protiv talentovanog pojedinca ukoliko se taj isti talenat ne isplati.
U želji da pomognu svojoj deci da postignu uspeh roditelji ih teraju da se bave aktuelnim sportovima, čak iako deca za njih nemaju talenta. Ili ih guraju da prave budale od sebe ne bi li postali uspešni u profesijama u kojima talenat ne igra nikakvu ulogu, ali od kojih se odlično živi. Ili bar vlada takvo ubeđenje.
Da li je iko sa naših prostora postao internacionalno poznat na ovaj način? Pa da li uopšte nekome treba muzički talenat i lep glas da di bio poznati pevač i to decenijama? Kažu neki izvori da je Madona inteligentna osoba, ali da li je ikad rekla nešto pametno?
U medijima se vrši podela mladih ljudi na dve vrste. U prvu spadaju uspešni sportisti o kojima se toliko izveštava da to izaziva revolt kod mene.
Nije da ih ne cenim, ali što je mnogo, mnogo je.
Druga kategorija su nezaposleni, materjalno ugroženi, loše obrazovani, nemotivisani da se osamostale i prihvate odgovornost odraslog doba, infantilno vezani za roditelje, zavisni od mobilnih telefona i Interneta, sebični i nezreli, nasilni i skloni netoleranciji, imaju psihičke probleme, sklonosti ka porocima i bolestima zavisnosti, večim delom su zaraženi polno prenosivim bolestima i nemaju pojma o kontracepciji...
Samo neke od njihovih mana. A ima ih još, ali mislim da su i ove dovoljne da me bace u očajanje. Tu nema ničega dobrog.
Kao kuriozitet navode se mladi naučnici koji su izumeli solarni punjač za mobilne telefone. Ali i njihovih pet minuta slave ističe. Ko je taj ko bi rekao da voli nauku i ostao živ?
O kakvim talentima ja upošte govorim? Iako u teoriji priznaju njihovo postojanje i kažu da ih cene, mislim da bi retko koji nastavnik rekao da je ikada imao talentovanog učenika. Bar je to moj utisak.
Roditelji nemaju sklonosti da se bave razmišljanjem o razvoju talenata svoje dece, to je posao nekog drugog. Ti drugi svoj destruktivan rad opravdavaju time što su loše plaćeni. Osim što intelektualno zakržljamo, u školi možemo i psihički da obolimo. A ko bi se usudio da studira i upropasti najbolje godine?
Ali mi imamo istorijsku tradiciju u tome, ne nalazi se sva krivica u zaista lošem istorijsko-političko-materjalno-socijalno-kulturnom... periodu u koji je zapala naša država.
Biću bezobrazna i preporučiću vam knijgu, i to samo jednu da ne bi prestali da čitate moj blog. To je Nušićeva Autobiografija u kojoj je on pisao o svom školovanju. Šta se razlikuje?
Pre izvesnog vremena pojavila se na TV-u emisija sa ovim nazivom. Pa šta, ako mi se ne sviđa ceo taj koncept, ne moram ni da gledam? Ali zar će išta biti bolje ako zatvorim oči pred najezdom pojava koje me nerviraju? A zašto me to uopšte nervira?
Nekada davno talenat je imao sasvim drugo značenje. Označavao je izuzetnu sposobnost pojedinca u nekoj oblasti ili visok kvalitet postignuća. Predstavljao je nešto izuzetno i vredno poštovanja.
Osim sporta, muzike, glume i drugih talenata koje mediji veličaju i koji uživaju javnu naklonost, cenila se i inteligencija i njene manifestacije. Naučnici i književnici na primer predstavljali su ljude o kojima se pričalo i čije se mišljenje poštovalo.
Postoji poneko delo iz psihologije ili pedagogije u kome se iznosi smela misao da svaki čovek ima poneki talenat. Možda ne izuzetan, ali svakako da postoji. I ako se ne neguje, propada. To je šteta, zar ne?
Međutim, čini mi se da se se talenti više ne cene. Izgleda da se ceo svet okrenuo protiv talentovanog pojedinca ukoliko se taj isti talenat ne isplati.
U želji da pomognu svojoj deci da postignu uspeh roditelji ih teraju da se bave aktuelnim sportovima, čak iako deca za njih nemaju talenta. Ili ih guraju da prave budale od sebe ne bi li postali uspešni u profesijama u kojima talenat ne igra nikakvu ulogu, ali od kojih se odlično živi. Ili bar vlada takvo ubeđenje.
Da li je iko sa naših prostora postao internacionalno poznat na ovaj način? Pa da li uopšte nekome treba muzički talenat i lep glas da di bio poznati pevač i to decenijama? Kažu neki izvori da je Madona inteligentna osoba, ali da li je ikad rekla nešto pametno?
U medijima se vrši podela mladih ljudi na dve vrste. U prvu spadaju uspešni sportisti o kojima se toliko izveštava da to izaziva revolt kod mene.
Nije da ih ne cenim, ali što je mnogo, mnogo je.
Druga kategorija su nezaposleni, materjalno ugroženi, loše obrazovani, nemotivisani da se osamostale i prihvate odgovornost odraslog doba, infantilno vezani za roditelje, zavisni od mobilnih telefona i Interneta, sebični i nezreli, nasilni i skloni netoleranciji, imaju psihičke probleme, sklonosti ka porocima i bolestima zavisnosti, večim delom su zaraženi polno prenosivim bolestima i nemaju pojma o kontracepciji...
Samo neke od njihovih mana. A ima ih još, ali mislim da su i ove dovoljne da me bace u očajanje. Tu nema ničega dobrog.
Kao kuriozitet navode se mladi naučnici koji su izumeli solarni punjač za mobilne telefone. Ali i njihovih pet minuta slave ističe. Ko je taj ko bi rekao da voli nauku i ostao živ?
O kakvim talentima ja upošte govorim? Iako u teoriji priznaju njihovo postojanje i kažu da ih cene, mislim da bi retko koji nastavnik rekao da je ikada imao talentovanog učenika. Bar je to moj utisak.
Roditelji nemaju sklonosti da se bave razmišljanjem o razvoju talenata svoje dece, to je posao nekog drugog. Ti drugi svoj destruktivan rad opravdavaju time što su loše plaćeni. Osim što intelektualno zakržljamo, u školi možemo i psihički da obolimo. A ko bi se usudio da studira i upropasti najbolje godine?
Biću bezobrazna i preporučiću vam knijgu, i to samo jednu da ne bi prestali da čitate moj blog. To je Nušićeva Autobiografija u kojoj je on pisao o svom školovanju. Šta se razlikuje?
Нема коментара:
Постави коментар