Već mesecima, pa i godinama stariji članovi moje porodice polako umiru. Istina, niko osim dede nije zaista umro, ali čini se da ta atmosfera već dugo vlada. Već nekih dvadesetak godina, ili koliko mi seže sećanje. Zašto se ne sećam ranijih godna života mogu samo da nagađam...
Čitajući etnološke studije naišla sam na podatak da je kult predaka, odnosno mrtvih uvek bio veoma bitan našem narodu. Postojali su brojni običaji vezani za smrt i umiranje, neki od njih su krajnje bizarni i kako nam se danas čini nepotrebni, ali ničija sahrana nije mogla da prođe bez njih. Postojale su ceremonije u kojima je učestvovalo celo selo i svako je morao da ukaže poštovanje pokojniku.
Najveći utisak na mene je ostavilo to što je postojala mogućnost da osoba koja misli da neće biti dostojno ispraćena mogla da da daće za života, da učestvuje u njima i da na neki način nadzire svoje rođake i prijatelje. Nekada se ljudi nisu zgražavali na ovakve pojave. Ili pravljenje skupih i krajnje neukusnih spomenika, nekropola sa sve televizorom i frižiderom. Da ne pomislite da smo divljački narod, nismo jedini.
Deo ovih običaja je preostao u još ponekom selu, stanovnici grada su predodređeni da večno počivaju na bezličnim, sumornim mestima, okruženi nepoznatim ljudima, ispraćeni od strane nezainteresovanih sveštenika koje nisu ni poznavali. Da ne govorim o onim mnogobrojnim sektama koje iz nekog razloga skrnave groblja.
Ili o mladima koji ne poštuju starije, kao što bi trebalo. Za to nas uvek optužuju. Da li je život postao previše beznačajan da bi posvetili pažnju starijima, ili previše kratak i dragocen da bi ga protraćili na tuđe hirove i sebičnosti? Znate onaj vic u kome se čitulje nazivaju penzionerskim Facebook-om?(otkriću vam i subliminalnu poruku)
Ma koliko bila tužna ljudska prolaznost, i usamljenost u tom životnom dobu, užasna je i sebičnost i neprihvatanje ljudske sudbine. Jer ja jesam sad mlada, ali bio je svako mlad u jednom periodu svog života. I tad mu nije padalo na pamet da oplakuje smrt neke veoma stare prababe.
Ali vratimo se u vreme kada groblja nisu bila jeziva kao danas, već su imala neko skromno dostojanstvo i mir, i život običnog seljaka bi bio dirljivo obeležen od strane ljudi koji nisu bili ni sasvim pismeni, niti su umeli da isklešu spomenik pravilnog oblika. Iako se kaže da smo kao narod i dalje veoma nepismeni, mislim da crni mermer ništa bolje ne odražava tugu. Čak se i za žalost znalo vreme i ograničenje, i stari ljudi su bili manje žaljeni od mladih. Život je došao do kraja.
Ali ni smrt nije bila kraj, iako je bi za sve bilo bolje da jeste. Veliki deo običaja se odnosio na sprečavanje da se pokojnik povampiri i uznemirava žive. Glupost, rekli biste. Neko je došao na bistru ideju da brendira Savu Savanovića, našeg autentičnog vampira. Kad sam ovo čula prvi put, prevrnuo mi se želudac.
Da ne govorim o tome koliko su vampiri postali popularni u globalnoj kulturi. Ima ih u filmovima, romanima, Discovery o njima pravi emisije, i mi tu dobijemo malo prostora kao narod od koga je sve poteklo.
Ali suština tog verovanja izmiče i sve se posmatra kao grozno divljaštvo.
Ali pravi vampiri nisu ni lepi, ni misteriozni, ni zavodljivi, niti je ta besmrtnost pozitivna stvar. Mislim da se suština nalazi u žalosti i osećaju krivice jer smo hteli da se otmemo smaranju, neraspoloženju i strahu koji osećamo kad smo blizu nekoga ko umire.(pa makar to trajalo i dvadesetak godina).
A i vampiri ne nastaju posle smrti pravednika, već onih koji su bili zli ljudi ili su umrli neprirodnom smrću. Možda se neće povampiriti, ali će nam svakako dugo biti u mislima. A ko zna?
Čitajući etnološke studije naišla sam na podatak da je kult predaka, odnosno mrtvih uvek bio veoma bitan našem narodu. Postojali su brojni običaji vezani za smrt i umiranje, neki od njih su krajnje bizarni i kako nam se danas čini nepotrebni, ali ničija sahrana nije mogla da prođe bez njih. Postojale su ceremonije u kojima je učestvovalo celo selo i svako je morao da ukaže poštovanje pokojniku.
Najveći utisak na mene je ostavilo to što je postojala mogućnost da osoba koja misli da neće biti dostojno ispraćena mogla da da daće za života, da učestvuje u njima i da na neki način nadzire svoje rođake i prijatelje. Nekada se ljudi nisu zgražavali na ovakve pojave. Ili pravljenje skupih i krajnje neukusnih spomenika, nekropola sa sve televizorom i frižiderom. Da ne pomislite da smo divljački narod, nismo jedini.
Deo ovih običaja je preostao u još ponekom selu, stanovnici grada su predodređeni da večno počivaju na bezličnim, sumornim mestima, okruženi nepoznatim ljudima, ispraćeni od strane nezainteresovanih sveštenika koje nisu ni poznavali. Da ne govorim o onim mnogobrojnim sektama koje iz nekog razloga skrnave groblja.
Ili o mladima koji ne poštuju starije, kao što bi trebalo. Za to nas uvek optužuju. Da li je život postao previše beznačajan da bi posvetili pažnju starijima, ili previše kratak i dragocen da bi ga protraćili na tuđe hirove i sebičnosti? Znate onaj vic u kome se čitulje nazivaju penzionerskim Facebook-om?(otkriću vam i subliminalnu poruku)
Ali vratimo se u vreme kada groblja nisu bila jeziva kao danas, već su imala neko skromno dostojanstvo i mir, i život običnog seljaka bi bio dirljivo obeležen od strane ljudi koji nisu bili ni sasvim pismeni, niti su umeli da isklešu spomenik pravilnog oblika. Iako se kaže da smo kao narod i dalje veoma nepismeni, mislim da crni mermer ništa bolje ne odražava tugu. Čak se i za žalost znalo vreme i ograničenje, i stari ljudi su bili manje žaljeni od mladih. Život je došao do kraja.
Da ne govorim o tome koliko su vampiri postali popularni u globalnoj kulturi. Ima ih u filmovima, romanima, Discovery o njima pravi emisije, i mi tu dobijemo malo prostora kao narod od koga je sve poteklo.
Ali suština tog verovanja izmiče i sve se posmatra kao grozno divljaštvo.
Ali pravi vampiri nisu ni lepi, ni misteriozni, ni zavodljivi, niti je ta besmrtnost pozitivna stvar. Mislim da se suština nalazi u žalosti i osećaju krivice jer smo hteli da se otmemo smaranju, neraspoloženju i strahu koji osećamo kad smo blizu nekoga ko umire.(pa makar to trajalo i dvadesetak godina).
A i vampiri ne nastaju posle smrti pravednika, već onih koji su bili zli ljudi ili su umrli neprirodnom smrću. Možda se neće povampiriti, ali će nam svakako dugo biti u mislima. A ko zna?
Нема коментара:
Постави коментар