Postoje podeljena mišljenja o tome da li se treba svetiti ljudima koji su nas povredili.
Jedna vrsta ljudi zagovara stav da je to nešto sitno i nedostojno, i da tim sami sebe ponižavamo.
Drugi govore o tome da je to odlična ideja koja proizilazi iz čoveku urođenog osećaja pravednosti. Naime osvetiti se neprijatelju je moralno ispravan čin, on uspostavlja kosmičku pravdu, dobar je za psihičko zdravlje, a ako je osveta duhovita ii dobro smišljena onda prerasta u umetničko delo o kome se priča generacijama.
Iako nemam pravih neprijatelja koje zaista mrzim, sklona sam da ponekad razmislim o osveti. Jer ko od nas nije izbegao razna maltretiranja i neprijatnosti koje nam bližnji tako rado čine? Jer šta da radimo ukoliko reči ne pomažu, a taj neko i dalje tera po starom i ide nam na nerve?
A šta ako je u pitanju više pojedinaca koji nam zagorčavaju život? Možda neka institucija ili udruženje građana? Možda ljudi iz određene ulice?
Ali kako nisam impulsivna osoba ne želim da učinim nešto preterano, što bi neprijatelja ozbiljno fizički povredilo, materjalno uništilo ili me na bilo koji način dovelo u sukob sa zakonom. Jer nisam glupa pa da upadnem u svoju mrežu. A nisam ni toliko surova, daleko od toga.
Ako se okrenemo Internetu kao izvoru inspiracije nećemo pogrešiti.
Mogu se i naručiti paketi osmišljeni tako da obrukaju primaoca. Odlična ideja za biznis. A možemo ih i sami sastaviti i poslati. Ili učiniti nešto što će obrukati dotičnu osobu.
Zamislite da očekujete važne goste, a da vam dvorište ovako izgleda?
Ili mobingujete kolege sa posla?
Ni ideje za surovu osvetu nisu ništa lošije, mada su neke vrlo infantilne i imaju veliki potencijal za katastrofalne ishode.
Mogu reći da su mi ovakve ideje mnogo puta popravile raspoloženje, ali zar bi neko pokušao da to uradi tako nešto?
Zar taj neko ne bi sebe izložio opasnosti da se povredi ili sam slučajno sedne na WC šolju sa slike iznad? Ili bi možda neko sasvim nedužan naleteo i završio na urgentnom centru sa izrešetanom zadnjicom i morao da objašnjava kako je do toga došlo? Možda čak morao da primi tetanus i antibiotike?
Ili da sve to dospe u crnu hroniku i bude predmet analize onih sveznajućih psihologa koji nude objašnjenje za sve vrste društvenih patologija.
Jedna vrsta ljudi zagovara stav da je to nešto sitno i nedostojno, i da tim sami sebe ponižavamo.
Drugi govore o tome da je to odlična ideja koja proizilazi iz čoveku urođenog osećaja pravednosti. Naime osvetiti se neprijatelju je moralno ispravan čin, on uspostavlja kosmičku pravdu, dobar je za psihičko zdravlje, a ako je osveta duhovita ii dobro smišljena onda prerasta u umetničko delo o kome se priča generacijama.
Iako nemam pravih neprijatelja koje zaista mrzim, sklona sam da ponekad razmislim o osveti. Jer ko od nas nije izbegao razna maltretiranja i neprijatnosti koje nam bližnji tako rado čine? Jer šta da radimo ukoliko reči ne pomažu, a taj neko i dalje tera po starom i ide nam na nerve?
A šta ako je u pitanju više pojedinaca koji nam zagorčavaju život? Možda neka institucija ili udruženje građana? Možda ljudi iz određene ulice?
Ali kako nisam impulsivna osoba ne želim da učinim nešto preterano, što bi neprijatelja ozbiljno fizički povredilo, materjalno uništilo ili me na bilo koji način dovelo u sukob sa zakonom. Jer nisam glupa pa da upadnem u svoju mrežu. A nisam ni toliko surova, daleko od toga.
Ako se okrenemo Internetu kao izvoru inspiracije nećemo pogrešiti.
Mogu se i naručiti paketi osmišljeni tako da obrukaju primaoca. Odlična ideja za biznis. A možemo ih i sami sastaviti i poslati. Ili učiniti nešto što će obrukati dotičnu osobu.
Zamislite da očekujete važne goste, a da vam dvorište ovako izgleda?
Ni ideje za surovu osvetu nisu ništa lošije, mada su neke vrlo infantilne i imaju veliki potencijal za katastrofalne ishode.
Mogu reći da su mi ovakve ideje mnogo puta popravile raspoloženje, ali zar bi neko pokušao da to uradi tako nešto?
Zar taj neko ne bi sebe izložio opasnosti da se povredi ili sam slučajno sedne na WC šolju sa slike iznad? Ili bi možda neko sasvim nedužan naleteo i završio na urgentnom centru sa izrešetanom zadnjicom i morao da objašnjava kako je do toga došlo? Možda čak morao da primi tetanus i antibiotike?
Ili da sve to dospe u crnu hroniku i bude predmet analize onih sveznajućih psihologa koji nude objašnjenje za sve vrste društvenih patologija.
Нема коментара:
Постави коментар