Da li vam se ikada desilo da doživite da se vaše najbolje namere pogrešno protumače? Iako niste imali nikakvu prikrivenu nameru, opet su vas pogrešno razumeli.
Neću da pišem o sebi i svojim neprilikama, baviću se širom društvenom problematikom.
U jednom od prethodnih postova napisala sam da me nerviraju one kampanje namenjene raznim bolestima ili socijalnim patologijama. Mislim da su dvosmislene, cinične i najčešće gubitak vremena i novca.
Prevencija bolesti koje mogu da se spreče, kao što je na primer sida je po mom mišljenju sasvim opravdana. Iako i ptice na grani znaju kako se dobija, postoje neki klinci koji ne znaju. Uprkos svim naporima raznih organizacija da ih obaveste o faktorima rizika, stalno se pojavljuju podaci o pojavama koje indirektno ukazuju na to da ih nisu dobro obavestili. Primer za to je veliki broj maloletničkih trudnoća i abortusa, koje opet ukazuju na to da oni ne koriste nikakvu kontracepciju i da se upuštaju u rizične oblike ponašanja. Mislim da tu postoji ogroman nesporazum između poruke koja se šalje i njenog tumačenja.
Kampanje protiv narkomanije, pušenja, alkoholizma, vožnje u pijanom stanju i sličnih štetnih navika koje je osoba odabrala i čini uprkos tome što zna da je to loše za zdravlje, su uzaludne. Protiv ovih poroka se stalno govori, mislim da nas na to upozoravaju od detinjstva, a da to opet nema nikakvog efekta. Čini se da su ove pojave veoma rasprostranjene i ne zavise od uzrasta, materjalnog stanja, obrazovnog nivoa, inteligencije itd. Niko neće prestati da puši samo zato što je video poster na kome piše da je to štetno.
Onda su tu kampanje protiv bolesti koje ne možemo da sprečimo ni pored najboljih namera. To su bolesti od kojih oboljevaju i osobe koje vode uredan život i ne izlažu se npr duvanskom dimu, zračenjima ili hemikalijama. Jedna od njih je rak. Sve kampanje koje se bore protiv ove bolesti su uzaludne kako za one koji su zdravi, tako i za one koji su oboleli. Zdravi ljudi ne mogu nikako da eliminišu opasnost, a bolesni moraju da se bore protiv svoje bolesti i te kampanje im ništa ne znače jer su već oboleli. Istina, preventivni pregledi mogu da dijagnostikuju bolest u ranoj fazi, informisanost može da doprinese tome da se smanji unos štetnih namirnica ili da se smanje štetne navike o kojiima niko ne misli. Ali se o tome ne govori na jasan način koji svi mogu da razumeju, prevencija se svodi na posetu lekaru kome je vreme potrošeno na hipohondre više nego dragoceno. Da ne govorim o tome koliko vremena treba da prođe da bi se izvršili svi pregledi, bila osoba bolesna ili ne. To vreme je dovoljno da neke vrste raka uznapreduju i metastaziraju. A kako biste se vi osećali da u takvom stanju vidite onaj plakat?
Zatim kampanje protiv nasilja i zlostavljanja svih vrsta. Nasilnici znaju da je to što oni čine nanosi bol i patnju žrtvama. Svima je žao i voleli bismo kad bi ljudi prestali da budu zli jedni prema drugima, ali nismo više deca, a ni deca ne veruju da je to moguće.
Počnimo od seksualnog zlostavljanja na radnom mestu. Svima su neprijatni bahati i napasni ljudi koji sebi dozvoljavaju preveliku slobodu. Ali kako se boriti protiv toga, kad oni ne prestaju i ne odustaju kad god im se pruži prilika. Ali to je kompleksno pitanje, i svaki slučaj je priča za sebe. Možda su i izazvani. Ne znam, ali osuđujem pojavu.
Tu su i zlostavljane žene, iako i muškarci mogu da budu žrtve, posebno oni stariji, slabiji ili bolesni. Ne govorim o "slatkim mukama" kada imaju dominantne supruge, već o fizičkom i psihičkom zlostavljanju koje donosi patnju i bolest. Žrtve pate jer ne mogu da izađu iz takvog okruženja, nemaju kome da se obrate za pomoć. Udruženja koja im pomažu ne nude zadovoljavajuća rešenja i te žene i deca se ponekad vraćaju naslinicima jer ne mogu da opstanu bez njih. Zašto raditi nešto što ima polovičan ili nikakav učinak? Možda bi sve bilo bolje kada bi oni imali više novca na raspolaganju. Uzevši u obzir ekonomsku situaciju, to se neće uskoro promeniti.
Prevencija? Kako sprečiti mladu ženu da uđe u vezu sa nasilnim muškarcem, rodi decu u maloletničkom uzrastu, postane zavisna od droge ili upadne u neku nevolju. Zašto one neće da se školuju nego prave gluposti?
A onda je tu još jedna vrsta ljudi. Dok se nismo naučili da gledamo svoja posla bilo nam ih je žao. Oni su disfunkcionalni, i svi znamo za to. Uvek nam se žale na svoje partnere, stalno se svađaju, nekad se pobiju, ponekad interveniše policija... ali oni ne mogu jedno bez drugoga. Kako postajemo stariji shvatimo da smo bili publika u njihovoj egzibicionističkoj S&M fantaziji. Žao nam je njihove dece koja propadaju u zemlju zbog njihovih svinjarija, ako i sama ponekad ne dobiju batine. Ali kolko ljudi tolko ćudi.
I onda je tu zlostavljanje dece i omladine od strane vršnjaka. Lično sam imala prilike da osetim kako to izgleda.
Otud oni psihički problemi o kojima sam pisala.
Ali neću o tome kako je to uticalo na mene. Mislim da nasilnici znaju da maltretiranje izaziva bol i patnju kod žrtve, i oni zapravo to i žele. Oni prate razvoj modernih komunikacija pa današnja deca doživljavaju zlostavljanje u neslućenim razmerama.
Ne ograničavaju se samo na batine, otimanje stvari, iskoriščavanje nego nad detetom vrše sistematsku psihičku torturu. Kako dete nema kome da se obrati, ono samo pati ili se ustremi na nekog još slabijeg. Koje su posledice ovakvog plakata na nasilnika? Možda će mu biti žao?
Neću da pišem o sebi i svojim neprilikama, baviću se širom društvenom problematikom.
U jednom od prethodnih postova napisala sam da me nerviraju one kampanje namenjene raznim bolestima ili socijalnim patologijama. Mislim da su dvosmislene, cinične i najčešće gubitak vremena i novca.
Prevencija bolesti koje mogu da se spreče, kao što je na primer sida je po mom mišljenju sasvim opravdana. Iako i ptice na grani znaju kako se dobija, postoje neki klinci koji ne znaju. Uprkos svim naporima raznih organizacija da ih obaveste o faktorima rizika, stalno se pojavljuju podaci o pojavama koje indirektno ukazuju na to da ih nisu dobro obavestili. Primer za to je veliki broj maloletničkih trudnoća i abortusa, koje opet ukazuju na to da oni ne koriste nikakvu kontracepciju i da se upuštaju u rizične oblike ponašanja. Mislim da tu postoji ogroman nesporazum između poruke koja se šalje i njenog tumačenja.
Kampanje protiv narkomanije, pušenja, alkoholizma, vožnje u pijanom stanju i sličnih štetnih navika koje je osoba odabrala i čini uprkos tome što zna da je to loše za zdravlje, su uzaludne. Protiv ovih poroka se stalno govori, mislim da nas na to upozoravaju od detinjstva, a da to opet nema nikakvog efekta. Čini se da su ove pojave veoma rasprostranjene i ne zavise od uzrasta, materjalnog stanja, obrazovnog nivoa, inteligencije itd. Niko neće prestati da puši samo zato što je video poster na kome piše da je to štetno.
Onda su tu kampanje protiv bolesti koje ne možemo da sprečimo ni pored najboljih namera. To su bolesti od kojih oboljevaju i osobe koje vode uredan život i ne izlažu se npr duvanskom dimu, zračenjima ili hemikalijama. Jedna od njih je rak. Sve kampanje koje se bore protiv ove bolesti su uzaludne kako za one koji su zdravi, tako i za one koji su oboleli. Zdravi ljudi ne mogu nikako da eliminišu opasnost, a bolesni moraju da se bore protiv svoje bolesti i te kampanje im ništa ne znače jer su već oboleli. Istina, preventivni pregledi mogu da dijagnostikuju bolest u ranoj fazi, informisanost može da doprinese tome da se smanji unos štetnih namirnica ili da se smanje štetne navike o kojiima niko ne misli. Ali se o tome ne govori na jasan način koji svi mogu da razumeju, prevencija se svodi na posetu lekaru kome je vreme potrošeno na hipohondre više nego dragoceno. Da ne govorim o tome koliko vremena treba da prođe da bi se izvršili svi pregledi, bila osoba bolesna ili ne. To vreme je dovoljno da neke vrste raka uznapreduju i metastaziraju. A kako biste se vi osećali da u takvom stanju vidite onaj plakat?
Zatim kampanje protiv nasilja i zlostavljanja svih vrsta. Nasilnici znaju da je to što oni čine nanosi bol i patnju žrtvama. Svima je žao i voleli bismo kad bi ljudi prestali da budu zli jedni prema drugima, ali nismo više deca, a ni deca ne veruju da je to moguće.
Počnimo od seksualnog zlostavljanja na radnom mestu. Svima su neprijatni bahati i napasni ljudi koji sebi dozvoljavaju preveliku slobodu. Ali kako se boriti protiv toga, kad oni ne prestaju i ne odustaju kad god im se pruži prilika. Ali to je kompleksno pitanje, i svaki slučaj je priča za sebe. Možda su i izazvani. Ne znam, ali osuđujem pojavu.
Tu su i zlostavljane žene, iako i muškarci mogu da budu žrtve, posebno oni stariji, slabiji ili bolesni. Ne govorim o "slatkim mukama" kada imaju dominantne supruge, već o fizičkom i psihičkom zlostavljanju koje donosi patnju i bolest. Žrtve pate jer ne mogu da izađu iz takvog okruženja, nemaju kome da se obrate za pomoć. Udruženja koja im pomažu ne nude zadovoljavajuća rešenja i te žene i deca se ponekad vraćaju naslinicima jer ne mogu da opstanu bez njih. Zašto raditi nešto što ima polovičan ili nikakav učinak? Možda bi sve bilo bolje kada bi oni imali više novca na raspolaganju. Uzevši u obzir ekonomsku situaciju, to se neće uskoro promeniti.
Prevencija? Kako sprečiti mladu ženu da uđe u vezu sa nasilnim muškarcem, rodi decu u maloletničkom uzrastu, postane zavisna od droge ili upadne u neku nevolju. Zašto one neće da se školuju nego prave gluposti?
A onda je tu još jedna vrsta ljudi. Dok se nismo naučili da gledamo svoja posla bilo nam ih je žao. Oni su disfunkcionalni, i svi znamo za to. Uvek nam se žale na svoje partnere, stalno se svađaju, nekad se pobiju, ponekad interveniše policija... ali oni ne mogu jedno bez drugoga. Kako postajemo stariji shvatimo da smo bili publika u njihovoj egzibicionističkoj S&M fantaziji. Žao nam je njihove dece koja propadaju u zemlju zbog njihovih svinjarija, ako i sama ponekad ne dobiju batine. Ali kolko ljudi tolko ćudi.
I onda je tu zlostavljanje dece i omladine od strane vršnjaka. Lično sam imala prilike da osetim kako to izgleda.
Otud oni psihički problemi o kojima sam pisala.
Ali neću o tome kako je to uticalo na mene. Mislim da nasilnici znaju da maltretiranje izaziva bol i patnju kod žrtve, i oni zapravo to i žele. Oni prate razvoj modernih komunikacija pa današnja deca doživljavaju zlostavljanje u neslućenim razmerama.
Ne ograničavaju se samo na batine, otimanje stvari, iskoriščavanje nego nad detetom vrše sistematsku psihičku torturu. Kako dete nema kome da se obrati, ono samo pati ili se ustremi na nekog još slabijeg. Koje su posledice ovakvog plakata na nasilnika? Možda će mu biti žao?
Нема коментара:
Постави коментар