Saveti za muškarce kojima nikako ne ide sa devojkama

   Šta žene žele nikada niko nije u potpunosti postigao. Uvek će biti nešto što će nam smetati, mi ćemo i najsavršenijem muškarcu naći manu.
   Neke su zahtevnije od drugih, ali kako pišem blog imam potrebu da bacim malo svetla na ovu haotičnu oblast života. Možda otkrijem par stvari koje su se dosad čuvale kao tajna, ali nema veze...
    Prošli put sam se žalila na pravila, i stereotipne pristupe prilikom udvaranja suprotnom polu. Ovaj put ću da se žalim na nepoznavanje pravila bontona. Ni jedna od ovih krajnosti mi se ne sviđa, a obadve mogu da se često sretnu. Šarmantni i spontani pristup je redak, ali je najpoželjniji.
   Možda neko uvidi svoje greške, i doživi veći uspeh... U tom slučaju je moja misija ostvarena. Moje blogovanje će imati smisla. Ali dosta o meni, da pređem na problematiku.
 1.  Prvo pravilo čiji značaj ističem je poštovanje. Dobro, to nije ništa novo, svi znaju za to i u načelu se slažu da treba poštovati žene. Ali teorija i praksa su dve različite stvari i tumačenje ovog pravila se razlikuje od pojedinca do pojedinca. Neću da ulazim u rasprave o tome da li su žene i muškarci ravnopravni, ali svako ljudsko biće zaslužuje poštovanje.

 Bilo da se udvarate lepoj ili ružnoj, mršavoj ili debeloj, dosadnoj ili zanimljivoj, uobraženoj ili skromnoj devojci, pokažite joj poštovanje. Ovaj gest će verovatno biti cenjen, jer ni najlepše devojke ne zaobilaze budale, tako da ćete biti u velikoj prednosti nad konkurencijom. Nepoštovanje se može iskazati na hiljade načina, i čini mi se da ga je sve više. Budite drugačiji od drugih.
 2. Onda dolazi na red pažnja. Posvetite punu pažnju tome šta ta osoba govori, nemojte da šaljete poruke ili da se okrećete za drugim devojkama, pa makar ugledali najzgodniju guzu na svetu. Devojka koja vam to oprosti sigurno ima krizu samopouzdanja, ali kada sabere dva i dva to neće ispasti dobro po vas.

  Isto pravilo važi i kada razgovarate sa prijateljima, grozno je kada neko sa kom razgovarate (ili ste imali nameru) zeva svuda okolo i ne sluša šta mu govorite. Gleda vam preko ramena, daje nepovezane odgovore, slaže zbunjene face...a onda se ljuti kada mu ne odgovorite na poruku ili počnete da ga izbegavate.
 3. Onda na red dolazi osnovni bonton. Ne govorim o etikeciji koja se podrazumeva na engleskom dvoru, već na stvari koje lako možete da saznate.
   Ono na šta često nailazim je pitanje koliko imam godina ili eventualno koje sam godište, što je u suštini isto. Ko je čitao moj blog, mogao je da izračuna taj podatak, ali mogu da kažem da ne izgledam mnogo starije ili mlađe od svojih vršnjaka. Možda se osećam ili izražavam kao da sam došla iz nekog drugog vremena, ali to je već drugi problem.

   Zapravo neće biti nikakva katastrofa ako ne znate koliko devojka ima godina. Saznaćete kada i ako uspostavite veću bliskost. A i ako ne saznate, ništa strašno. Te stvari su bitne ako kupujete kola ili jogurt ili bilo šta što je opasno ako mu istekne rok upotrebe. Ženama ne ističe rok upotrebe, pogledajte samo Madonu, ni njeno vreme nije prošlo.
 4. Onda su tu komplimenti. Osim što postoji pitanje kad i koliko komplimenata treba upotrebiti, diskutabilno je i to šta je u datom slučaju uopšte kompliment. Što je za jednu devojku kompliment, za drugu je seksualno uznemiravanje (u lošem smislu). Tu vas ne mogu posavetovati konkretnije, ali vam mogu skrenuti pažnju na ovaj problem.

    Osim toga, komplimenti dati bez ubedljivosti ili samopouzdanja su kontraefektivni. Bolje ćutite i pravite se impresionirani. Ako to ne izvedete dobro...

  Da ne preteram sa savetima u jednom postu, onda neću imati šta da pišem sledeći put. Ovo nije sve, ima još mnogo toga što bih mogla da kažem...
   Mislite da sam otkrila toplu vodu, ali uveravam vas da se sa ovakvim stvarima stalno srećem. Zašto je to tako, ne znam. Volela bih da je drugačije.
   Ako ste baš očajni, guglujte, neki stručnjaci u nekim časopisima su pisali o tome kako da zavedete bilo koju devojku.
   Samo nemojte dopustiti da vam to naruši samopouzdanje, kao što to obično bude. Ovo što vam ja savetujem može svako da uradi bez problema.

Medijska propaganda

    Došla sam u ozbiljno iskušenje da pišem o dnevnoj politici, ali sam se savladala.
    Ako sa tim počnem, nema kraja. Mislim da, iako ta tematika može da se iskoristi u nedostatku inspiracije, ja nemam tu ništa da kažem.
    Prvo, politika je previše prisutna u medijima, pa ja neću da je još više ističem. O političarima i njihovim potezima svako treba da prosuđuje za sebe, prema svojoj pameti. Informacija na osnovu kojih ćete zasnovati svoje mišljenje ima na pretek.
    Ali ovo o čemu želim da pišem ne spada u domen dnevne politike. Iako su u toj pojavi i političari glavni protagonisti. To je pojava koja ima svoju istoriju, tradiciju i uticaj na nas. Bilo da nas nervira, ili da smo već sasvim oguglali na nju, ona je tu i neće prestati.
   Ta pojava se naziva medijski rat.

    Postoji jedna izreka koja glasi "Hiljadu puta izrečena laž postaje istina." i to na neki način opisuje pojavu. Isprva smo govorili kako nas te stvari, kao inteligentne osobe, ne zanimaju, ali otkad smo ova imena i lica videli milione puta to više nije tako. O njima nas obaveštavaju, čak se ni Politika nije tome oduprla. Ta obaveštenja su nam nekada išla na živce, ali postali smo toliko istrenirani, da ih u trenucima slabosti i usamljenosti i sami tražimo na Internetu. Nije mi sasvim jasno kako je došlo do toga, ovo nije ni mene zaobišlo. Ne kupujem tabloide, ili slične gluposti, prezirem i osuđujem postojanje te vrste štampe, ali opet me ponekad uhvati zabrinutost za sudbinu Britney Spears ili odevne kombinacije koje je nosila Lady Gaga.
    I tako, od sasvim trivijalnih stvari, ove informacije prelaze u važne stvari od vitalnog značaja. One su značajne, jer za njima vlada interesovanje, jer ih zna veliki broj ljudi, jer im se poklanja ogromna pažnja...Druge informacije ne moraju ni da znaju, ali sa kim je Britney dosad bila u vezi, to zna svako dete.
  Svi znamo da je u današnje vreme najjače oružije upravo informacija. Ratovi se ne dobijaju na bojnim poljima, već u nekim drugim sferama.

      Pravo ratovanje izašlo na loš glas, to je za civilizovane narode stvar prošlosti, a mi divljaci treba da se stidimo. I ne samo svojih dela, nego i sebe samih. I to zauvek!
     Iako mislimo da smo nepravedno optuživani za mnoge stvari, i da nismo toliko loši, pa nismo ništa loše uradili već godinama, iako se naše državno rukovodstvo veoma trudi da nas civilizuje... opet se susrećemo sa istom medijskom slikom.

   Za razliki od Britney koja je pravila gluposti , za nas nema oproštaja. Za razliku od Lady Gage koja jedan dan snima sumljive, neki kažu i satanističke spotove, a drugi dan čini humana dela, mi se kao narod nikad ne možemo iskupiti. Ima i lošijih od nas, barem je utešno znati. Mi nismo krivi za ovo.

    Ali sve to postaje još tragičnije kada i naše državno rukovodstvo, i drugi ljudi koji uživaju ugled u našem društvu počnu da se izvinjavaju za to kakvi smo. I da nas neubedljivo brane pred napadima.
    To bi bilo isto kao kad bi dobro plaćen advokat neubedljivo branio svog klijenta, ili ga čak izgrdio na sudu.
    Ili PR menadžer kritikovao brend za koji radi i javno diskreditovao kvalitet proizvoda.
    Ili kad bi obezbeđenje istuklo službenike u banci u kojoj radi i predalo sav novac lopovima.
   Baš imam bujnu maštu, lupetam gluposti. Ali čini mi se da se slične stvari dešavaju.
   I to je počelo neprimetno, a postalo je uobičajeno da se niko više ne čudi. I sami smišljamo argumente da opravdamo svoje dostojanstvo, kao pripadnika spornog naroda. Navodimo poznate Srbe i njihova dostignuća. Sporimo se sa narodima koji hoće da ih prisvoje i predstave kao svoje (valjda i oni imaju sličan problem).
    I tražimo rešenja. I ja ću navesti jedno, koje je već upotrebljeno. Reč je o jednoj postkomunističkoj državi koja je iz nejasnih mi razloga izazivala podsmeh u svetu. To je Kazahstan.

Bilo kako bilo, došlo je do happy end-a.

   Njihova medijska slika je popravljena, Borat je spasao stvar, srušio stereotipe i pomirio se sa Amerikancima. Mislim da je upoznao i Pamelu Anderson! I sada su i oni cool.
   Ali postoji i informacija koju moram da ubacim da bi post bio kompletan. Odnosi se na istoriju (to je ono za šta nemamo vremena i interesovanja). U njoj nalazimo primere naroda koji su u svojoj prošlosti takođe počinili razne masakre i zverstva, ali danas imaju dobru medijsku sliku.
   Neću da vam olakšam razmišljanje i sve vam kažem, (ne radim u školi), pronađite sami koji su to narodi i o kojim događajima govorim. Ograničiću se na davnu istoriju, i na velike događaje koji su potvrđeni.

   Nismo ni mi tako loši?

I šta da radim kada nemam dečka?

   Danas sam raspoložena da pišem o jednoj veoma važnoj temi. Pošto sam se bavila ženskim delom potencijalnih čitalaca ovog bloga i savetovala ih kako da postanu privlačnije, sada ću se pozabaviti problematikom tako da oba pola mogu da se pronađu u ovom postu. Ili se barem nadam...

    Ne kažem da postoji jedan ispravan način, niti da su šanse za uspeh stopostotne, ali svaka ideja je dragocena kada ih nemamo. Kako to da ih nemamo? Kao i svi nalazila sam mnoštvo saveta, neki ljudi su pisali i knjige o ovom problemu, ali uvek mi se desi da iako se u načelu slažem sa njima jednostavno osećam da sve to ne mogu da primenim.

    U suštini treba da se pretvarate da ste sasvim drugačija osoba, što zahteva nadljudski napor, pogotovo ako treba da se pretvarate duže vreme. I onda, kada vas upoznaju, ljudi su razočarani vama. Pokaže se da niste onakvi kakvim ste se predstavljali. Ako vas provale, gotovi ste. Ako ne blefirate, ne možete da pobedite.

    Prihvatam činjenicu da mora da postoji neka vrsta glume i foliranja, kao i uvek u životu. Ne možemo uvek biti iskreni, ali zašto nas svi navode na iste obrasce ponašanja kada smo svi različiti i kada nam se svima dopadaju različite stvari? Zar ne možete da se dopadnete nekome takvi kakvi jeste?

     Izmišljaju neka pravila koja nam ne odgovaraju i nikada ih ne bismo odabrali i ne bismo ni razmišljali o njima da nismo u problemu. A u problemu smo jer je neko drugi uspostavio pravila po kojima svi očekuju da se ponašamo. Ako niste u problemu, drago mi je zbog toga.

     A šta ako nam to sve uspe?

  1.  Na prvom mestu se pominje samopouzdanje i njegov značaj za uspeh u ovom segmentu života. Osim ljudi kojima je ova osobina urođena, većina ljudi pati od povremenog ili hroničnog nedostatka istog. Tu nema leka, celokupna situacija je takva da nam ga  na svakom koraku urušavaju. Ali ipak moramo da budemo hrabri i da se ponašamo tako da niko ne pomisli da nemamo samopouzdanja. Nekima to bolje polazi za rukom, ali poneko je sasvim providan.

Najgore je to što ne možete da vidite sebe. A svi ostali mogu. I onda ste u lošijoj poziciji.

 2. Zatim dolazi na red emocionalna zrelost. Iako možda niste zaljubljeni u osobu koja vas je odbila, opet vam  to teško pada. Nije vam žao ako vas odbije neko ko je vredan toga, već i neke totalne budale koje ste muvali tek reda radi. Iz čiste frustracije ili dosade. Ili zbog rivalstva. Ili da bi sebi povećali statističke šanse za uspeh. Čak i da su pristali, ne biste znali šta ćete sa njima. A ako svi pristanu? Šta onda?

 3. Onda je tu i problem "lepljivih" osoba koje su se stvorile pored vas, koje tvrde da su u vas zaljubljene, a prema kojima ne osećate ništa. Žao vam je i oni to znaju i igraju na tu kartu. Jedna ljubazna reč, i oni su zauvek u vašim životima. Ko voli nek izvoli. Da barem nisu toliko dosadni!

4. Tu su i oni ljudi koji su uporni i ne odustaju ma šta im govorili. Oni su naučili životnu lekciju pre nas, njih nije blam da urade bilo šta da bi postigli cilj. Oni znaju da najbolji ljudi ne pobeđuju, već oni koji imaju najbolju strategiju. Kao što najbolji đak nije onaj najinteligentniji, već onaj koji je najveća šlihtara.

 I takve po pravilu nastavnici najviše vole. Ali vi ih ne volite, pomalo ih i prezirete. Posebno zato što su vas tako ružno ogovarali ne bi li eliminisali konkurenciju. Ili što su bili grozni prema vama. Zato što znaju, psihološki je potvrđeno, da su devojke sa nižim samopouzdanjem lakše pa gledaju da vam na razne načine pokažu da vam je samopouzdanje previsoko. Nemaju ni obzira, ni poštovanja ni granice.

   5. Deljenje komplimenata uvek pomaže, svi ih volimo, tako da oba pola mogu da primene ovaj savet. Trik je u tome da se pronađe prava mera, jer ne valja preterivati. Ali još je gore kada neko ne može da da ni jedan jedini kompliment.

   Sigurno mislite da sam sama kriva, ili da sam previše izbirljiva. Isped mene stoje različite mogućnosti, a ja ih ne prihvatam. Još ako se u obzir uzmu i oglasi o kojima sam već pisala, onda sam stvarno bezobrazna. Neki ljudi su stvarno bez izbora(?). O čemu ja to pričam?

   Nije tačno da mi se niko ne dopada, ali jednostavno ne nalazim ništa zajedničko sa tim osobama. Treba da postoji nešto više od fizičke privlačnosti, mada nekad ni to ne postoji.

    Ili se pokaže da smo suviše različiti, ili jednostavno iscrpemo teme za razgovor i ta osoba mi dosadi. Ne volim da budem surova i odbijam ljude, ali ne volim ni da se pretvaram i radim nešto što ne želim. Onda moram da preduzmem ekscentričan pristup od koga svi pobegnu.

   Lako je poslušati savete, možda i uspeju, ali šta onda? Da pokušam da u nekom od njih pronađem nešto čega nema, ili da tragam dalje? Čak iako to potraje.

Ja sam uvek protiv nečega

   Da li vam se ikada desilo da doživite da se vaše najbolje namere pogrešno protumače? Iako niste imali nikakvu prikrivenu nameru, opet su vas pogrešno razumeli.

   Neću da pišem o sebi i svojim neprilikama, baviću se širom društvenom problematikom.
   U jednom od prethodnih postova napisala sam da me nerviraju one kampanje namenjene raznim bolestima ili socijalnim patologijama. Mislim da su dvosmislene, cinične i najčešće gubitak vremena i novca.
    Prevencija bolesti koje mogu da se spreče, kao što je na primer sida je po mom mišljenju sasvim opravdana. Iako i ptice na grani znaju kako se dobija, postoje neki klinci koji ne znaju. Uprkos svim naporima raznih organizacija da ih obaveste o faktorima rizika, stalno se pojavljuju podaci o pojavama koje indirektno ukazuju na to da ih nisu dobro obavestili. Primer za to je veliki broj maloletničkih trudnoća i abortusa, koje opet ukazuju na to da oni ne koriste nikakvu kontracepciju i da se upuštaju u rizične oblike ponašanja. Mislim da tu postoji ogroman nesporazum između poruke koja se šalje i njenog tumačenja.

     Kampanje protiv narkomanije, pušenja, alkoholizma, vožnje u pijanom stanju i sličnih štetnih navika koje je osoba odabrala i čini uprkos tome što zna da je to loše za zdravlje, su uzaludne. Protiv ovih poroka se stalno govori, mislim da nas na to upozoravaju od detinjstva, a da to opet nema nikakvog efekta. Čini se da su ove pojave veoma rasprostranjene i ne zavise od uzrasta, materjalnog stanja, obrazovnog nivoa, inteligencije itd. Niko neće prestati da puši samo zato što je video poster na kome piše da je to štetno.
   Onda su tu kampanje protiv bolesti koje ne možemo da sprečimo ni pored najboljih namera. To su bolesti od kojih oboljevaju i osobe koje vode uredan život i ne izlažu se npr duvanskom dimu, zračenjima ili hemikalijama. Jedna od njih je rak. Sve kampanje koje se bore protiv ove bolesti su uzaludne kako za one koji su zdravi, tako i za one koji su oboleli. Zdravi ljudi ne mogu nikako da eliminišu opasnost, a bolesni moraju da se bore protiv svoje bolesti i te kampanje im ništa ne znače jer su već oboleli. Istina, preventivni pregledi mogu da dijagnostikuju bolest u ranoj fazi, informisanost može da doprinese tome da se smanji unos štetnih namirnica ili da se smanje štetne navike o kojiima niko ne misli. Ali se o tome ne govori na jasan način koji svi mogu da razumeju, prevencija se svodi na posetu lekaru kome je vreme potrošeno na hipohondre više nego dragoceno. Da ne govorim o tome koliko vremena treba da prođe da bi se izvršili svi pregledi, bila osoba bolesna ili ne. To vreme je dovoljno da neke vrste raka uznapreduju i metastaziraju. A kako biste se vi osećali da u takvom stanju vidite onaj plakat?

    Zatim kampanje protiv nasilja i zlostavljanja svih vrsta. Nasilnici znaju da je to što oni čine nanosi bol i patnju žrtvama. Svima je žao i voleli bismo kad bi ljudi prestali da budu zli jedni prema drugima, ali nismo više deca, a ni deca ne veruju da je to moguće.
     Počnimo od seksualnog zlostavljanja na radnom mestu. Svima su neprijatni bahati i napasni ljudi koji sebi dozvoljavaju preveliku slobodu. Ali kako se boriti protiv toga, kad oni ne prestaju i ne odustaju kad god im se pruži prilika. Ali to je kompleksno pitanje, i svaki slučaj je priča za sebe. Možda su i izazvani. Ne znam, ali osuđujem pojavu.

     Tu su i zlostavljane žene, iako i muškarci mogu da budu žrtve, posebno oni stariji, slabiji ili bolesni. Ne govorim o "slatkim mukama" kada imaju dominantne supruge, već o fizičkom i psihičkom zlostavljanju koje donosi patnju i bolest. Žrtve pate jer ne mogu da izađu iz takvog okruženja, nemaju kome da se obrate za pomoć. Udruženja koja im pomažu ne nude zadovoljavajuća rešenja i te žene i deca se ponekad vraćaju naslinicima jer ne mogu da opstanu bez njih. Zašto raditi nešto što ima polovičan ili nikakav učinak? Možda bi sve bilo bolje kada bi oni imali više novca na raspolaganju. Uzevši u obzir ekonomsku situaciju, to se neće uskoro promeniti.
    Prevencija? Kako sprečiti mladu ženu da uđe u vezu sa nasilnim muškarcem, rodi decu u maloletničkom uzrastu, postane zavisna od droge ili upadne u neku nevolju. Zašto one neće da se školuju nego prave gluposti?

   A onda je tu još jedna vrsta ljudi. Dok se nismo naučili da gledamo svoja posla bilo nam ih je žao. Oni su disfunkcionalni, i svi znamo za to. Uvek nam se žale na svoje partnere, stalno se svađaju, nekad se pobiju, ponekad interveniše policija... ali oni ne mogu jedno bez drugoga. Kako postajemo stariji shvatimo da smo bili publika u njihovoj egzibicionističkoj S&M fantaziji. Žao nam je njihove dece koja propadaju u zemlju zbog njihovih svinjarija, ako i sama ponekad ne dobiju batine. Ali kolko ljudi tolko ćudi.

    I onda je tu zlostavljanje dece i omladine od strane vršnjaka. Lično sam imala prilike da osetim kako to izgleda.

 Otud oni psihički problemi o kojima sam pisala.

 Ali neću o tome kako je to uticalo na mene. Mislim da nasilnici znaju da maltretiranje izaziva bol i patnju kod žrtve, i oni zapravo to i žele. Oni prate razvoj modernih komunikacija pa današnja deca doživljavaju zlostavljanje u neslućenim razmerama.

 Ne ograničavaju se samo na batine, otimanje stvari, iskoriščavanje nego nad detetom vrše sistematsku psihičku torturu. Kako dete nema kome da se obrati, ono samo pati ili se ustremi na nekog još slabijeg. Koje su posledice ovakvog plakata na nasilnika? Možda će mu biti žao?

Substandardna usluga u Srbiji

    Pre neki dan Amy Winehouse je održala koncert u Beogradu. Svi znate kako je bilo.
    Sigurno je svako od nas doživeo mnogo puta da plati za nešto, i da dobije robu ili uslugu lošeg kvaliteta. I ne samo da se ne čudimo što je to tako, već nam je neobično kad za naš novac dobijemo nešto kvalitetno i mislimo kako smo odlično prošli.
    Taj obrazac ponašanja je formiran posle godina treninga. Starije generacije nam uvek govore o tome kako je sve bilo drugačije za vreme vladavine Tita. Ja sam se rodila davne 1985., tako da nisam lično upamtila to vreme. Istina da su postojale mane takvog sistema, ali u prodavnici nisu smeli da vam prodaju hranu lošeg kvaliteta, nije smelo da se desi da vam ne zamene robu sa greškom koju ste slučajno uzeli ili da vam ne isplate platu za koju ste radili.
    Da li bi situacija sa pomenutim koncertom bila drugačija da smo kao država ušli u EU?

 Da li bi organizatori morali da vrate novac ljudima koji nisu dobili ono što su očekivali? Ili su jednostavno proučili situaciju u Srbiji i zaključili da publici nije učinjena nepravda, da im se to stalno dešava i da je sve OK?
    Mislite da je neobično što upoređujem umetnost i biznis?
    Pa muzika je najveći globalni biznis i svi znamo da je to tako. Verovatno je zato i održan koncert za koji Amy Winehouse nije bila ni fizički ni psihički sposobna. Njene zavisnosti i propadanje nisu tajna, ceo svet za to zna.

    Ali to nije sprečilo njene menadžere da joj nađu posao i da je smeste na tu pozornicu po svaku cenu.
    Uvek mi je žao kada vidim da talentovana osoba propada ili da neko zlostavlja i izrabljuje takvu osobu. Napraviću poređenje sa životinjama u ovom slučaju jer slika govori više nego hiljadu reči.

    Zna se koliko je problem zloupotrebe narkotika prisutan u našem društvu, i da i sami ponekad to radimo, pa makar bili uzorni studenti i pristojne osobe. Ali to je naša tajna, tako se borimo sa stresom, depresijom ili psihičkim problemima kojima ne možemo da pobegnemo. To je naš izbor i to nije hedonizam. Nismo mi krivi što niko ne može ili ne želi da nam pomogne kad smo u krizi.

    Ali to nije strašno, jer možemo da prestanemo i znamo da nam je to samo privremeno rešenje. Ali desi se da poneko razvije zavisnost i onda situacija postaje tragična. Svi znamo koliko ima narkomana, koliko su oni mladi kad sa time počinju i kroz kakve muke prolaze i oni i ljudi koji su pored njih (da, ima i ljudi koji svoje bližnje ne ostavljaju na cedilu!). I nema toga što ne bi uradili da se oslobode svog problema.

    Ne preporučujem vam da potražite pomoć psihologa ili psihijatara, jer tamo skoro niko nije našao rešenje svojih problema. Uvek se govori o socijalnoj stigmi koja obavija ovakve ljude i mislim da je ona izmišljena kako niko ne bi saznao koliko su ove profesije nesposobne.

    Zašto bi zaboga, neko izabrao primitivnije rešenje od onoga koje propisuje savremena medicina?
    Ali da se vratim na Amy, imajte malo obzira prema njoj jer ona na neki apsurdan način deli sudbinu našeg naroda. Osim što je poslodavci bezobzirno eksploatišu, leče je i nesposobni lekari koji joj sigurno neće vratiti novac jer nije izlečena.
    Ali tu sličnost prestaje. Amy zbog ovoga incidenta neće izgubiti posao. Njena lična drama će je učiniti još popularnijom. Šta ona misli o tome ne znam, ali o noj će se još pisati i govoriti.
    Kao da postoji globalna zavera da osobe u teškim psihičkim problemima budu u centru pažnje. Kao da je sve to OK, mladim i neiskusnim osobama ove ličnosti predstavljaju idole i misle da ih narkomanija neće unazaditi u životu, i da je to cool.
    Ali stariji zavisnici predstavljaju veoma žalostan prizor. Mnogi od njih pate i umiru i nikoga nije briga za to jer misle da su zaslužili.
    Setite se koliko je teško osloboditi se loših navika, pa makar to bilo preterano gledanje TV-a i jedenje slanih i slatkih grickalica.

Potraga za smislom života u TV serijama

   Šta je smisao života?
   Već mogu da zamislim kako se hvatate za glavu i kolutate očima, već želite da zauvek odustanete od čitanja mog bloga. Ali nemojte, možda ćete naći neki smisao u ovome što sledi!
    Ceo svoj život slušam to kako ne treba previše razmišljati, analizirati ili ne daj bože čitati osim ako je krajnje neophodno. Svi koji mi to savetuju to govore pokroviteljskim tonom namenjenim nepopravljivim budalama. Kad sam upisala Filozofski fakultet komentari o tome su bili kako od toga nikad neću obogatiti i da će me ceo život potcenjivati ako budem radila u prosveti. Pravi izbor bi bio Ekonomski ili Pravni fakultet, jer se zna da je tu dobra zarada.
    Ali to je uvek bilo jače od mene, uprkos jakom antiintelektualističkom sistemu vrednosti koji je težio da me oblikuje u sasvim drugačijem pravcu.
     U ovom društvu inteligentne, obrazovane žene nisu nikad bile na ceni. Valjda su mislili da me na vreme spreče da se ne upropastim (treba valjda da se udam jednog dana). Muškarci imaju tu prednost da njihova inteligencija ne deluje toliko odbojno, ili možda grešim?
     Neću govoriti o svojoj porodici i ljudima koji su uticali na moj život, već o našim zajedničkim učiteljima koji su nam davali odgovore na pitanja koja su ljudski rod oduvek mučila.

   Dobro, ovo baš ne odgovara stvarnosti, Sokrat i njemu slični nisu nikada bili naši učitelji ili barem učitelji naših učitelja. Možda sasvim malo, ako su studirali na Filozofskom fakultetu. Ali ko su naši zajednički učitelji? Zar postoji tako nešto? Ko je ta osoba koja može da dopre do svakoga od nas i oblikuje naše shvatanje života i ljudi?( Knjige ne treba čitati, osim ako nije neophodno.)

   Ne znate ni jednog takvog. Ne znam ni ja. Ali znam da postoji nešto što može da dopre do svakoga od nas. To je TV. Neka istraživanja kažu da pred TV ekranom provodimo i po osam sati dnevno. To rade pripadnici svih generacija, počevši od najranijeg uzrasta.

    Psiholozi tvrde da najveći uticaj u formiranju sistema vrednosti imaju roditelji. Ali mislim da to nije sasvim tačno, jer se sistemi vrednosti menjaju kroz vreme. Uporedite ih i videćete da nisu isti, možda će neko čak pomisliti da oni stari ništa ne vrede u ovom vremenu i da ih treba odbaciti za sopstveno dobro.
     Ali život je brz i mi nemamo vremena ili moći da ga razumemo. Iskusniji ljudi nas odvraćaju od tog uzaludnog posla. Ali opet, hteli da to priznamo ili ne u nama postoji ta potreba.
     I tu su oni koji za razliku od ljudi koje poznajemo nikad nisu u nedoumici, uvek znaju šta je najvažnija misija u njihovom životu i šta je to za čim čovek traga.

   Prepoznajete frazu iz serije koju ste gledali kao klinci, a koja je od tog vremena reprizirana do besvesti. Možda vam je isprva bilo čudno što tamo neko traga za smislom života i što se taj smisao nalazi u nečemu što nije potvrđeno da postoji, što nikada nismo videli i što nema nikakve veze sa stvarnošću. Smisao života se ne nalazi u samom življenju već tamo negde. Ali takvo zanimanje, koliko znam, ne postoji kod nas, pa ne treba da se opredelimo za njega.

    Zatim je tu plemenita misija spašavanja ljudskih života, borba protiv smrti i bolesti. To zanimanje postoji. Ali retko koji doktor ima takvu opremu, takvo znanje i toliko vremena na raspolaganju da vam se u potpunosti posveti kao pacijentu. Da ne pričam o tome da oni nisu emocionalno osakaćene osobe koje u životu nemaju nikog i ništa osim vas ( ako se razbolite, u suprotnom ih nije briga). Čak i ako imaju emotivnih problema, oni ih neće podnositi tako hrabro. Zavisnost i depresija će ih zaglupiti, učiniti neefikasnima i podmitljivima. Oni nemaju čvrst karakter, ne žele da se odbrane od ljudi koji ih vole da bi bili tu za vas, jer znate kako ljubav loše utiče na čoveka i njegovu radnu efikasnost. Možete dugo bez seksa, ali ste veoma loše volje. Ima načina da se to prevaziđe

   Kada smrt nastupi, tu je potreban neko ko će ispraviti nepravdu, pronaći krivca i strpati ga u zatvor. I to zanimanje postoji, ali nije za svakoga. Neki od nas zaziru od kriminalaca i pomalo ih se i plaše. Najviše bi voleli da nikada nemaju ništa sa njima. A tu su i autopsije, mesta zločina i druge gadosti od kojih bi nam pripala muka. Da ne govorimo o onim sentimentalnim ljudima koji počnu da cmizdre ako moraju da odu na groblje. Šta bi oni radili ako bi se susretali sa nasilnom smrću svaki dan? A tek silovanja, nasilja, prevare i ostale strašne stvari koje se dešavaju. A oni koji nemaju takvu intuiciju i dar za procenjivanje ljudi? Privatni život trpi, ali se trudite da budete dobri roditelji, ili ste sasvim aseksualni.

   Tu je i mogućnost da smisao života nađemo u prijateljstvima. Ali treba naći takve ljude, jer ne želi svako da nam bude prijatelj. Da imam prijatelje koji bi me trpeli, sada bih bila sa njima, ne bih pisala ovaj post. Uz to treba biti nadljudski tolerantan prema njima, jer su neki od njih sebični, priglupi, nesmotreni i netaktični. Ali rećiće istinu, ma koliko uvredljiva i bolna ona bila. Laganje je nedopustivo. Uz njihovu pomoć postaćete bolji ljudi i nikada nećete biti usamljeni. Iako ćete imati dosta veza, na kraju ćete se međusobno smuvati, osim ako niste u krvnom srodstvu.

      Zatim možete biti advokat. To je divno zanimanje koje uspostavlja pravdu, ali ponekad  možete isterati svoje čak iako zagovarate totalnu glupost, ili ako niste u pravu ali ste simpatični. Što se tiče emotivnog ispunjenja, nema ga, ali voljena osoba je blizu. Suviše ste pošteni i poštujete instituciju braka da bi išta uradili, ali imate fiksaciju koje ne možete da se oslobodite a ne želite da je priznate. Ni kolege nisu bolje, pate od raznih fobija i seksualnih devijacija, ali ste veoma uspešni u svom poslu i lepo zarađujete. Kako niste proždrljivi, ostaje vam novac za garderobu i izlaske. Deca vam ne trebaju, to je uloga koja je ženi nametnuta od strane primitivnih ljudi. Brak može, ali niko nije dobar kao vaš prvi dečko zbog čega ćete ceo život patiti.

   Tu je i porodica kao način da se nađe smisao životu. Istina, ne možete da se oslobodite mana koje vas unazađuju kao čoveka, stalno se borite sa decom, posao nije dobar jer niste učili škole, ali žena vas voli baš takvoga kakvi jeste. Ako ste žena, nemate posao jer ste rano postali majka, smarate se kod kuće, ali neka neverovatna banalnost vas može okupirati i zabaviti. Deca se bune, ali na kraju im uvek usadite dobar vrednosni sistem. I uvek im govorite da ih volite. Ljudi vas preziru jer niste bogati i uspešni. Svaki problem se reši jer svi diskutuju o njemu. Nema laganja, jer sve morate da priznate. Nema neverstava jer ste suviše pošteni da bilo šta uradite. Psihoterapija je rešenje za svaki problem.
    I zašto ovo pišem? Da li i ja želim da nađem smisao u svom sopstvenom zanimanju, neku plemenitu misiju? O mom zanimanju ne postoji TV serija, ako se zaposim u školi ljudi i deca će me prezirati. Ludi više ne cene svoje učitelje.
    "Smisao i dostojanstvo puta postoje samo ukoliko umemo da ih nađemo sami u sebi".-to je napisao Andrić.
    Kako sam upala u apsolventsku krizu, nadam se da ću naći neki smisao. I want to belive.

Lako do dokumenata

    Na Internetu možete pronaći različite savete. Ima ih svakakvih, od onih praktičnih i racionalnih do krajnje apsurdnih. Pronašla sam i knjigu o tome kako podgajiti svog sopstvenog zmaja. Premda sam zaintrigirana, nisam baš u prilici da naručujem takvu vrstu literature iz inostranstva. Čekaću da se pojavi u našim knjižarama.

    Ja sam oduvek volela da delim savete, imam i apsurdnih ideja, ali ovaj put ću vam reći kako da što prijatnije i bezbolnije dođete do ličnih dokumenata.
    Nema laži i prevare, ovo mora da uspe. Pošto sam dva dana uzaludno čekala u redu mislim da sam došla do zaključka kako uspeti. Nisam lično uspela da dobijem broj neophodan da se cela procedura započne, ali videla sam ljude koji jesu.
    Nije tajna da je dobijanje pasoša ili lične karte veoma težak poduhvat, posebno na opstini Novi Beograd. Iskreno rečeno, mislila sam da ljudi lažu i preteruju, ali izgleda da nije tako. Nije nimalo lako.

    Ovu fotografiju sam preuzela sa Interneta, jer nisam dovoljno hrabra da je sama napravim. Moram da iskažem divljenje onome ko je to uspeo. Uvek sam se divila hrabrim ljudima.

    Ključ uspeha je u tome da se dođe u pravo vreme, pre 8 ujutru. Ali treba doći i ranije, mnogo ranije. Posto  i mojoj mami ističu dokumenta, krenule smo zajedno. Naivno smo pomislile da ćemo sigurno doći na red ako tamo budemo u 6. Ali kad smo stigle, tamo je već bilo preko stopedeset ljudi pre nas, pa smo se vratile neobavljena posla jer smo procenile da ne vredi čekati.
   " *************?!!!! Treba da spavam u žbunju da bi dobio pasoš!"-vikao je besno jedan čovek koji se našao u istoj situaciji. Posto sam pravi cenzor, ostavljam vam da nagađate koju je psovku upotrebio, ali nam je ideja da kampujemo ispred MUP-a kao klošari bila urnebesno smešna.

   Jutros smo ustale u 4 i uhvatile prvi autobus koji je išao tamo i nismo sumnjale da ćemo uspeti. Bile smo 57. i 58. u redu, i kako su nam rekli da dele 60 brojeva, bile smo ubeđene da čemo ih dobiti. Ostalo nam je da izgluvarimo tih par sati, ali trebaju nam dokumenta pa je to OK.
    60-ak pospanih, nervoznih ljudi nije baš najprijatniji prizor u ranu zoru, budući da ni sama nisam jutarnji tip. Tih tri-četiri sata mi je bilo veoma dugo. Nismo sve vreme bile tamo, išle smo čak do Zelenog Venca da kupimo kuvani đevrek sa susamom za doručak. Sedele smo i ispred vojnog odseka, jer je tamo bila slobodna klupa, a okolo je bilo i cveća. To bi bilo sasvim prijatno provedeno vreme da mi se nije spavalo.
    Moram da vas posavetujem da ne pijete kafu ili puno tečnosti pre polaska, osim ako niste jedan od onih divljaka koji uriniraju po parkovima. Moja mama je civilizovana osoba, nije ni pomišljala na tako nešto, ali ima nas raznih. Meni kao jutarnjem tipu nije bilo do kafe pre polaska, pa je bilo sve OK. Samo da znate baksuz sa parkinga ne dozvoljava da se koristi onaj otmeni plavi WC. Ali treba ga razumeti, tamo ima mnogo ljudi svaki dan.
    Ali ipak, nemojte da budete divljaci, pretrpite se malo, mi treba da budemo civilizovani kao Evropljani!
    Drugi ljudi su se dovijali na razne načine kako da prekrate vreme. Morate sami naći aktivnost koja vam odgovara u ranu zoru, ali nemojte razgovarati sa drugim ljudima u redu jer to deprimira.

    I pored namere da ne slušam nikoga, čula sam za slučaj žene koja tamo dolazi danima, a morala je i da uzme slobodne dane jer je bila isuviše umorna da bi radila posto bi svako jutro ustajala u 3(!).
     Da skratim priču, nismo došle na red zato što su ljudi sa malom decom imali prednost. Nisu mi zalupili vrata pred nosom, bila je jedna žena ispred mene. Da nije bilo nje ne znam šta bih radila, verovatno bih se nervirala. Ali njoj su zalupili vrata pred nosem, ne meni!!!
     Ona ideja o kampovanju pred MUP-om nije tako besmislena kao što mi se isprva učinilo. A treba poneti i neke osnovne stvari (šator se podrazumeva, neću da opet stavljam istu sliku).
     Moram da objasnim da ljudi sa malom decom imaju prednost i da to koriste. Ja nemam decu, ali oni koji imaju neka ih povedu. Roditelji treba da nose noše, ne savetujem to odraslim ljudima. I nek ponesu igračke i ostale zezalice, ne treba da puštaju decu da nas smaraju tako rano izjutra.
    Što se piva tiče, ne treba da ga piju roditelji jer je to loš primer za decu. Svi ostali ljudi treba da ponesu pivo ili neki drugi doping jer je to neophodno. Jer ako čete da klošarite ispred MUP-a uradite to kako treba! I kad bolje razmislim, ponesite i nošu za svaki slučaj, i mi smo Evropljani, a ne divljaci koji uriniraju po parkovima.