Ovaj put ću pisati o nečemu u čemu svako može da se pronađe, ili se barem nadam da je tako.
Kako je ovo ipak moj blog u pitanju, ne mogu da se ne žalim na ljude koji su me nekada davno uvredili, ali neću pisati samo o sebi. Ako nekome ovo bude nešto značilo, neka mi pošalje komentar. Ko zna, možda postanemo i najbolji drugari ili drugarice...
Kažu da su prijateljstva između žena manje čvrsta i trajna nego ona između muškaraca. Kažu da oni održavaju prijateljstva sa svojim drugovima iz detinjstva, čak i kada prođu godine, a život ih usmeri u potpuno različitim pravcima. To se dešavalo i u ona davna vremena, pre nego što je izmišljen Facebook.
Sa ženama je drugačije, one biraju prijateljice sa kojima se stalno viđaju i sa kojima imaju nešto zajedničko u tom trenutku života. Iako možda ne dođe uvek do nekih velikih svađa, prijateljstva se prosto ugase i kontakti prestaju. I kada se te osobe sretnu posle izvesnog vremena, shvate da nemaju više ništa zajedničko osim onih uspomena koje ih vezuju, ali koje sada ništa ne znače.
Tako se može naći pojava da se druže žene koje se ne podnose, ali rade u istoj firmi, ili one koje imaju decu istog uzrasta, ili idu kod iste frizerke...
Možda bi to moglo da objasni moju situaciju u ovom trenutku. I ne bih mogla sebi ništa da zamerim da nije tu Facebook.
Do pre izvesnog vremena imala sam fobiju od Facebook-a. To je bio moj izgovor i opravdanje pred sobom i drugima. Na samu pomisao da imam Facebook profil i da u svakom trenutku, bilo ko kome to padne na pamet može da me kontaktira me je užasavala. Srce bi počelo da mi lupa, dlanovi bi počeli da mi se znoje i hvatala me je panika. Iako sam mislila i govorila da je to odličan izum, koji je dobar za usamljene ljude ako ga pravilno koriste, nisam sebe mogla da nateram da otvorim nalog. Prevazišla sam problem, ali još uvek nemam mnogo prijatelja. Imam teoriju da je taj problem nastao kao posledica traume iz detinjstva, kada su me vršnjaci zlostavljali. Ali oni odavno nisu u mom životu, a i sada smo svi sasvim drugačiji ljudi. Da li još uvek mogu da im zameram bilo šta?
Tu su i prijatelji sa kojima sam prekinula kontakte jer se nismo viđali, a moram da priznam da su me nervirali cirkularni mailovi i ostale bezlične poruke, iako mi je njihovo društvo uvek bilo prijatno. Ne znam da li je OK da ih kontaktiram posle toliko vremena?
Onda je tu problem muško-ženskih prijateljstava. Iako se sasvim lepo slažemo, iz nekog razloga kada neki od njih pronađe devojku, prijateljstva prestaju. Ne znam da li je to zbog mene ili oni biraju nesigurne i ljubomorne devojke, ali nikad nisam sigurna u to ko će i koliko ostati u mom životu. Pokušavam da to ne shvatim suviše tragično, ali mi je ipak žao. Ako pokušam da se "borim" za to prijateljstvo, tu se jave ružni sukobi i tu nema više prijateljstva. Bezvezna situacija.
Zatim tu su i drugarice koje me neopravdano sumljiče da im kvarim veze, čak iako se ne družim sa njihovim momcima. Pomisliću još da sam neka femme fatale, iako mi to nije namera. Ne znam da li da mi bude žao zbog gubitaka prijateljstava, ili da se osećam polaskano.
Zatim tu su i ljudi koje nazivamo prijateljima, ali sa kojima je odnos veoma složen i komplikovan. Postoji reč na engleskom za taj odnos- frenemy (frend-enemy). Iako su nam veoma dragi i imamo dosta toga zajedničkog, postoji uvek i neka napetost i sukob. I ma kakvu glupost nam priredili, trpimo ih jer nam je život zanimljiviji zbog njih. I znamo da nema mnogo takvih, ali kada smo se već posvađali, i nismo se tako dugo čuli...Ali ne bi nam smetalo da ih opet kontaktiramo. Možda ovaj put bude bolje.
Zatim tu su i oni ljudi koji su tu kada njima treba, a situacija je takva da nemam srca da ih odbacim, ali kada im bude bolje, oni odbace mene jer sam za njihov ukus mnogo fina i dosadna. Ili sam totalno bezosećajna kada imam prečih briga od njihovih drama. Oni me nikada ne slušaju i misle da sam potpuno izgubljena i nadasve flegmatična. I nije im problem da pričaju o mojim "ahilovim petama" i ekscentričnim problemima kao što su fobije ili nedostatak partnera. Tolerišu i moja čudna interesovanja i neobične ljubimce (?).Čak misle da mi čine uslugu što se druže sa takvim ludacima (?).
Ako neko ima sugestije vezane za to gde grešim, a koje ne zahtevaju od mene da skratim kosu ili da idem u solarijum, molim vas da mi kaže.
I još nešto, pošto je poznato da se ljudi više saosećaju sa poznatim ličnostima nego sa nepoznatim blogerima, staviću i par sličica koje sam našla, a na njima su bivše drugarice.
Kako je ovo ipak moj blog u pitanju, ne mogu da se ne žalim na ljude koji su me nekada davno uvredili, ali neću pisati samo o sebi. Ako nekome ovo bude nešto značilo, neka mi pošalje komentar. Ko zna, možda postanemo i najbolji drugari ili drugarice...
Kažu da su prijateljstva između žena manje čvrsta i trajna nego ona između muškaraca. Kažu da oni održavaju prijateljstva sa svojim drugovima iz detinjstva, čak i kada prođu godine, a život ih usmeri u potpuno različitim pravcima. To se dešavalo i u ona davna vremena, pre nego što je izmišljen Facebook.
Sa ženama je drugačije, one biraju prijateljice sa kojima se stalno viđaju i sa kojima imaju nešto zajedničko u tom trenutku života. Iako možda ne dođe uvek do nekih velikih svađa, prijateljstva se prosto ugase i kontakti prestaju. I kada se te osobe sretnu posle izvesnog vremena, shvate da nemaju više ništa zajedničko osim onih uspomena koje ih vezuju, ali koje sada ništa ne znače.
Tako se može naći pojava da se druže žene koje se ne podnose, ali rade u istoj firmi, ili one koje imaju decu istog uzrasta, ili idu kod iste frizerke...
Možda bi to moglo da objasni moju situaciju u ovom trenutku. I ne bih mogla sebi ništa da zamerim da nije tu Facebook.
Do pre izvesnog vremena imala sam fobiju od Facebook-a. To je bio moj izgovor i opravdanje pred sobom i drugima. Na samu pomisao da imam Facebook profil i da u svakom trenutku, bilo ko kome to padne na pamet može da me kontaktira me je užasavala. Srce bi počelo da mi lupa, dlanovi bi počeli da mi se znoje i hvatala me je panika. Iako sam mislila i govorila da je to odličan izum, koji je dobar za usamljene ljude ako ga pravilno koriste, nisam sebe mogla da nateram da otvorim nalog. Prevazišla sam problem, ali još uvek nemam mnogo prijatelja. Imam teoriju da je taj problem nastao kao posledica traume iz detinjstva, kada su me vršnjaci zlostavljali. Ali oni odavno nisu u mom životu, a i sada smo svi sasvim drugačiji ljudi. Da li još uvek mogu da im zameram bilo šta?
Tu su i prijatelji sa kojima sam prekinula kontakte jer se nismo viđali, a moram da priznam da su me nervirali cirkularni mailovi i ostale bezlične poruke, iako mi je njihovo društvo uvek bilo prijatno. Ne znam da li je OK da ih kontaktiram posle toliko vremena?
Onda je tu problem muško-ženskih prijateljstava. Iako se sasvim lepo slažemo, iz nekog razloga kada neki od njih pronađe devojku, prijateljstva prestaju. Ne znam da li je to zbog mene ili oni biraju nesigurne i ljubomorne devojke, ali nikad nisam sigurna u to ko će i koliko ostati u mom životu. Pokušavam da to ne shvatim suviše tragično, ali mi je ipak žao. Ako pokušam da se "borim" za to prijateljstvo, tu se jave ružni sukobi i tu nema više prijateljstva. Bezvezna situacija.
Zatim tu su i drugarice koje me neopravdano sumljiče da im kvarim veze, čak iako se ne družim sa njihovim momcima. Pomisliću još da sam neka femme fatale, iako mi to nije namera. Ne znam da li da mi bude žao zbog gubitaka prijateljstava, ili da se osećam polaskano.
Zatim tu su i ljudi koje nazivamo prijateljima, ali sa kojima je odnos veoma složen i komplikovan. Postoji reč na engleskom za taj odnos- frenemy (frend-enemy). Iako su nam veoma dragi i imamo dosta toga zajedničkog, postoji uvek i neka napetost i sukob. I ma kakvu glupost nam priredili, trpimo ih jer nam je život zanimljiviji zbog njih. I znamo da nema mnogo takvih, ali kada smo se već posvađali, i nismo se tako dugo čuli...Ali ne bi nam smetalo da ih opet kontaktiramo. Možda ovaj put bude bolje.
Zatim tu su i oni ljudi koji su tu kada njima treba, a situacija je takva da nemam srca da ih odbacim, ali kada im bude bolje, oni odbace mene jer sam za njihov ukus mnogo fina i dosadna. Ili sam totalno bezosećajna kada imam prečih briga od njihovih drama. Oni me nikada ne slušaju i misle da sam potpuno izgubljena i nadasve flegmatična. I nije im problem da pričaju o mojim "ahilovim petama" i ekscentričnim problemima kao što su fobije ili nedostatak partnera. Tolerišu i moja čudna interesovanja i neobične ljubimce (?).Čak misle da mi čine uslugu što se druže sa takvim ludacima (?).
Ako neko ima sugestije vezane za to gde grešim, a koje ne zahtevaju od mene da skratim kosu ili da idem u solarijum, molim vas da mi kaže.
I još nešto, pošto je poznato da se ljudi više saosećaju sa poznatim ličnostima nego sa nepoznatim blogerima, staviću i par sličica koje sam našla, a na njima su bivše drugarice.
Нема коментара:
Постави коментар