Svaka javna ličnost koja se pojavi na TV-u nalazi za shodno da udeli poneki savet za decu i mlade. Kako je ovo moj blog, i ovde i ja imam priliku da nešto kažem, učiniću to. Ako to nekome bude barem malo značilo, biće mi drago zbog toga.
Iako se trudim da se moj blog ne pretvori u mesto gde pišem o svom napaćenom detinjstvu i brojnim frustracijama, ponekad mi se omakne. Ali to valjda mora da bude tako, ako se previše smorite opomenite me.
Sećam se vremena kada mi je očajnički trebao dobar savet, a ono na šta sam obično nailazila su bile čiste gluposti zbog kojih mi je bilo mnogo gore. Ova pojava je univerzalna, a oni koji najgore prolaze u celoj toj zbrci su deca i mladi. To su obično osobe koje su još uvek naivne i ne umeju da prepoznaju šta je budalaština i marketing za nešto, a šta se zaista dešava u životu.
Primere za takve nesporazume možemo naći i u štampi, i to obično kada se dese neke tragedije ili šokantne gluposti zbog kojih se rastužimo ili nasmejemo, a ponekad se i zamislimo. Obično ne znamo ni šta da mislimo o tome.
Ovaj put ću pisati o fobijama jer tu imam ličnog iskustva. I ne odnosi se samo na mog ljubimca, mada njegov slučaj daje nadu. Neću pisati o tome kako sam se osećala, simptome možete naći svuda na Internetu, samo ću reći to da su te traume poticale iz detinstva i nasilja koje sam trpela od strane vršnjaka.
Posledice su potrajale godinama i veoma mi zagorčale život. Mislila sam čak da neću preživeti i da će me celo to iskustvo oterati u grob. Saveti koje sam dobila bili su beskorisni i zbog njih sam se uvek osećala gore. U to spadaju i stručni saveti.
Psihologija je jedna od retkih nauka koje su postale popularne, a psiholozi svoje savete dele kapom i šakom. Važno je samo da se nešto piše, koliko sve to zaista vredi, nije ni važno. Obično i nema veze, ali ako imamo neki problem to nam postaje značajna informacija.
Prva iluzija koja se nameće je postojanje nekog ideala psihičkog zdravlja i mogućnosti života bez patnje. Da li je život bez patnje moguć? Da li je osoba koja pati glupa zato što pati? Da li neke stvari mogu da prestanu da nas bole ako nam neki tamo stručnjak kaže da su sve to sitnice i gluposti, a drugovi iz detinjstva osobe koje nam nikada više neće značiti?
Druga iliuzija je to da će nam biti bolje ako o svojoj patnji razgovaramo. Ako istražimo svoja osećanja, ako otkrijemo uzroke u svojoj iščašenoj psihi. Jer uvek smo samo mi krivci, jer mi smo ti od kojih sve zavisi, mogli bismo da se smejemo sa njima umesto što se durimo i želimo neko posebno poštovanje?
Treća iluzija je to da ćemo, ukoliko to zatražimo dobiti podršku. I to od svih, od roditelja, nastavnika, dobrodušnijih drugova, komšija, školskog policajca, prodavačica u supermarketu i drugih finih ljudi. Najčešće se dešava da nas i oni izgrde i nazovu budalama i slabićima.
I tako, ostaje nam da patimo u tišini i konsultujemo Internet. A tamo ima dosta namenskih tekstova napisanih od strane psihologa ili apsolvenata psihologije koji pripremaju teren za uspešnu praksu u budućnosti.
Niko ne misli o osobi koja sedi sama u subotu uveče i potajno želi da se provodi i druži kao i njeni vršnjaci. O neprospavanim noćima, beskonačnom preispitivanju sebe, o očajnim potezima kojima se mladi bore za to malo popularnosti i mogućnosti da zaborave patnju. Zgražavamo se kada devojčice postavljaju golišave slike ili postanu neverovatno lake, a ne pitamo se zašto su se uopšte odlučile na tako nešto. Samo znamo da im je trebao psiholog, a naša malograđanština i prostakluk su krivi jer ne želimo da potražimo pomoć stručnjaka.
Imam teoriju o tome, ali staviću slike koje ilustruju problem. U oba slučaja situacija postaje gora.
Ono što je zaista potrebno osobi u nevolji su dobri ljudi koji će da joj pomognu. Barem dva ili tri dobra čoveka jer osobu u društvu manje napadaju, takođe treba steći društvene veštine koje nam nikako neće postati druga priroda ako ih vežbamo pred ogledalom. Tako se ne stiče samopouzdanje.
I od velike pomoći je to da se osobi ukaže na to da ne sluša savete zlobnih ljudi, pa ma kog uzrasta oni bili i ma koju titulu i zvanje imali u životu. Ako vidimo da je neko zao prema nama i potkopava nas na svakom koraku, zašto bismo poštovali njegovo mišljenje.
I fobije mogu biti gore nego što je vaša.
I one će proći, možda se jednoga dana nećete stideti da govorite o tome.
Iako se trudim da se moj blog ne pretvori u mesto gde pišem o svom napaćenom detinjstvu i brojnim frustracijama, ponekad mi se omakne. Ali to valjda mora da bude tako, ako se previše smorite opomenite me.
Sećam se vremena kada mi je očajnički trebao dobar savet, a ono na šta sam obično nailazila su bile čiste gluposti zbog kojih mi je bilo mnogo gore. Ova pojava je univerzalna, a oni koji najgore prolaze u celoj toj zbrci su deca i mladi. To su obično osobe koje su još uvek naivne i ne umeju da prepoznaju šta je budalaština i marketing za nešto, a šta se zaista dešava u životu.
Primere za takve nesporazume možemo naći i u štampi, i to obično kada se dese neke tragedije ili šokantne gluposti zbog kojih se rastužimo ili nasmejemo, a ponekad se i zamislimo. Obično ne znamo ni šta da mislimo o tome.
Ovaj put ću pisati o fobijama jer tu imam ličnog iskustva. I ne odnosi se samo na mog ljubimca, mada njegov slučaj daje nadu. Neću pisati o tome kako sam se osećala, simptome možete naći svuda na Internetu, samo ću reći to da su te traume poticale iz detinstva i nasilja koje sam trpela od strane vršnjaka.
Posledice su potrajale godinama i veoma mi zagorčale život. Mislila sam čak da neću preživeti i da će me celo to iskustvo oterati u grob. Saveti koje sam dobila bili su beskorisni i zbog njih sam se uvek osećala gore. U to spadaju i stručni saveti.
Psihologija je jedna od retkih nauka koje su postale popularne, a psiholozi svoje savete dele kapom i šakom. Važno je samo da se nešto piše, koliko sve to zaista vredi, nije ni važno. Obično i nema veze, ali ako imamo neki problem to nam postaje značajna informacija.
Prva iluzija koja se nameće je postojanje nekog ideala psihičkog zdravlja i mogućnosti života bez patnje. Da li je život bez patnje moguć? Da li je osoba koja pati glupa zato što pati? Da li neke stvari mogu da prestanu da nas bole ako nam neki tamo stručnjak kaže da su sve to sitnice i gluposti, a drugovi iz detinjstva osobe koje nam nikada više neće značiti?
Druga iliuzija je to da će nam biti bolje ako o svojoj patnji razgovaramo. Ako istražimo svoja osećanja, ako otkrijemo uzroke u svojoj iščašenoj psihi. Jer uvek smo samo mi krivci, jer mi smo ti od kojih sve zavisi, mogli bismo da se smejemo sa njima umesto što se durimo i želimo neko posebno poštovanje?
Treća iluzija je to da ćemo, ukoliko to zatražimo dobiti podršku. I to od svih, od roditelja, nastavnika, dobrodušnijih drugova, komšija, školskog policajca, prodavačica u supermarketu i drugih finih ljudi. Najčešće se dešava da nas i oni izgrde i nazovu budalama i slabićima.
I tako, ostaje nam da patimo u tišini i konsultujemo Internet. A tamo ima dosta namenskih tekstova napisanih od strane psihologa ili apsolvenata psihologije koji pripremaju teren za uspešnu praksu u budućnosti.
Niko ne misli o osobi koja sedi sama u subotu uveče i potajno želi da se provodi i druži kao i njeni vršnjaci. O neprospavanim noćima, beskonačnom preispitivanju sebe, o očajnim potezima kojima se mladi bore za to malo popularnosti i mogućnosti da zaborave patnju. Zgražavamo se kada devojčice postavljaju golišave slike ili postanu neverovatno lake, a ne pitamo se zašto su se uopšte odlučile na tako nešto. Samo znamo da im je trebao psiholog, a naša malograđanština i prostakluk su krivi jer ne želimo da potražimo pomoć stručnjaka.
Imam teoriju o tome, ali staviću slike koje ilustruju problem. U oba slučaja situacija postaje gora.
Ono što je zaista potrebno osobi u nevolji su dobri ljudi koji će da joj pomognu. Barem dva ili tri dobra čoveka jer osobu u društvu manje napadaju, takođe treba steći društvene veštine koje nam nikako neće postati druga priroda ako ih vežbamo pred ogledalom. Tako se ne stiče samopouzdanje.
I od velike pomoći je to da se osobi ukaže na to da ne sluša savete zlobnih ljudi, pa ma kog uzrasta oni bili i ma koju titulu i zvanje imali u životu. Ako vidimo da je neko zao prema nama i potkopava nas na svakom koraku, zašto bismo poštovali njegovo mišljenje.
I fobije mogu biti gore nego što je vaša.
I one će proći, možda se jednoga dana nećete stideti da govorite o tome.
Нема коментара:
Постави коментар