Depresija je problem o kome se dosta govori u medijima. Kažu da je veoma rasprostranjena u našem društvu, ali i u svetu.
Ja nisam psiholog, ali ipak imam potrebu da kažem nešto o ovom problemu. Možete pomisliti i da nisam u pravu, ali ako vas navedem da razmislite o tome, moj cilj je ostvaren. Ovo je samo razmišljanje podstaknuto ličnim iskustvom, koje je na sreću odavno iza mene.
Da li ste ikada bili depresivni? Da li ste ikada poznavali nekoga ko je bio depresivan?
Verovatno...
Ali čini mi se da o ovome ljudi ne žele da govore, posebno ako je odgovor na prvo pitanje potvrdan. Malo su slobodniji kada je neko drugi u pitanju.
Najpre da se osvrnem na reakcije neposredne okoline i bliskih ljudi.
Porodica po pravilu ne primećuje ovu pojavu. Ako nešto primeti, uglavnom poriče postojanje psihičkih problema u okviru porodice, poriču svoju krivicu u celoj stvari, krive druge i optužuju osobu da svašta umišlja.
Kada je osoba depresivna ljudi osećaju potrebu da se sklone od nje. Možda da bi joj dali prostora, možda da bi sebe poštedeli neprijatnog društva.
Retki su oni koji pokušaju da pomognu takvoj osobi.
Postavljaju pitanje zašto je ta osoba depresivna. Ako detaljnom analizom svih segmenata života te osobe ne uspeju da pronađu valjan razlog (npr. smrt u porodici, zlostavljanja, teške saobraćajne nesreće), onda se ta osoba optužuje. Zašto se onda taj neko udubljuje u negativne emocije? Zašto ne razmišlja pozitivno? Šta uopšte hoće?
Postoje teorije koje depresiju objašnjavaju kao način da se emotivno ucenjuju porodica i prijatelji. Moram priznati da sam viđala takve ljude, ali da nisu svi takvi. Oni nikad ne ostaju sami i uvek nalaze prijatelje koji im požrtvovano pomažu i koji ih trpe ma kako ih maltretirali. Neretko od njih izvlače razne materjalne i nematerjalne usluge. Na kraju se ljute ako im iz nekog razloga ne izađete u susret.
Jedan deo depresivnih ljudi ostaje sasvim sam u svojoj patnji. U najboljem slučaju tu osobu svi ostave na miru. Ali češće se dešava da je napadaju razni manipulatori i gnjavatori koji joj još gore zagorčavaju život. Po prirodi stvari, osoba se oseća beznadežno pa takvo društvo doživljava kao nešto sasvim normalno, samo kap u moru patnje. Iz nekih samo njima znanih pobuda, takve osobe nam se uvuku u život kad nam je najteže i unose nam još više neprijatnosti. Posebno u osetljivom adolescentskom dobu. Ako idete u školu, tad vam je najgore.
Osoba pogođena ovim oboljenjem zaboravi da je ikada znala dobre ljude i da se ljudima dešavaju i lepe stvari.
Kako je psihologija jedna od retkih nauka koje su se uspešno popularizovale i dobile mesta u medijima i o depresiji se govori na profesionalan način. Niko to ne može da ospori. Mislite da postoji rešenje i da je potrebno da prevladate svoje malograđanske stavove i obratite se za pomoć.
Ali tu tek dolazi do problema o kojima nikada niste čuli.
Počnimo od sajtova i članaka namenjenih depresivnim osobama. U njima je lepo i do detalja opisano vaše stanje, navedene su statistike koje vas uveravaju da niste izolovan slučaj i da mnogo ljudi u svetu oseća isto. Čak i poznate ličnosti, i to one najlepše.
Zatim se navode i rešenja koja se sastoje od konsultovanja stručnjaka radi psihoterapije i eventualno farmakoterapije. I onda će sve biti OK. Vi ste ili neostvareni perfekcionista koga su roditelji upropastili u ranom detinjstvu ili osoba sa poremećenim biohemijskim balansom u mozgu, ili pak imate poremećeno tumačenje sveta i života.
Bez obzira na sve, drago vam je što vas bilo ko na ovom svetu razume. I što postoji pomoć.
Ne tvrdim da među pripadnicima ovih profesija ne postoje inteligentne, osečajne i iskrene osobe, ali mislim da su pre izuzetak nego pravilo. I pomoći nema. Možete naći samo dugotrajne nesporazume i zablude. Oni ne znaju odgovore na životne probleme, a izgleda da ne znaju mnogo ni o ljudskim osećanjima. Mislite da odustanete, ali vas optužuju za malodušnost i kukavičluk. Tu su za vas, iako ste tako grozni i nezreli. Žalite se na sve, govorite i ono što ne biste želeli da iko zna, ali vam ipak nije bolje.
Kako vaša depresija istrajava, odlučujete se za farmakoterapiju. Smatrate da će ispraviti taj disbalans u vašem nervnom sistemu i da ćete biti OK. Ali kako da znate da ga imate? Ne, ne postoji opipljiva dijagnostika, ali verujete lekarima. Nisu valjda tačne one grozne tvrdnje da su oni povezani sa farmaceutskom industrijom i da izmišljaju bolesti kako bi prodavali lekove.
Pa vi se zaista osećate loše.
Pošto su vas lekovi doveli u neprijatne situacije ( zaspali ste na predavanju, ne možete da ukapirate gradivo, osećate pad energije i libida, mozak vas ne služi najbolje...), zaključujete da oni nisu za vas i pored svih tegoba uspevate da ih ostavite. Proćiće dugo vremena dok vam ne bude bilo bolje...
U međuvremenu proučavate dostupnu psihološku literaturu, čak imate nameru da studirate psihologiju jer ipak najviše verujete svojoj sopstvenoj pameti. Vas ne mrzi da pročitate i najdosadniju i najsuvoparniju psihološku teoriju ukoliko mislite da postoji rešenje u njoj. Začudo i oni priznaju da nemaju rešenja za životne probleme i da osoba sama mora da ih pronađe. (Što duže taj proces potraje, više će se isplatiti terapeutu.)
Neki psihoterapiju smatraju ključnom za bolju samospoznaju i preporučuju je svakom inteligentnom i obrazovanom pojedincu. Samo tako možete da se rešite patologije kojom smo svi zatrovani i koja nas sprečava da živimo srećno i ispunjeno...
Iako ne možete da se ne divite genijalnim ljudima kao što su Frojd i Jung, ne možete da obuzdate negodovanje pred tvrdnjama koje nalazite u aktuelnim psihijatrijskim udžbenicima. Od onoga što morate da naučite za ispit pod nazivom Psihopatologija dece i mladih vas hvata muka. Kada proverite na Internetu vidite da su ta tumačenja zastarela i totalno uvredljiva sa stanovišta zdrave logike, ali nije vam bolje.
Čudite se Dostojevskom koji je imao sličan hobi i koji je tu čak mogao da pronađe inspiraciju. Vidite životne priče i ljudske probleme opisane na jedan ogoljen način, bez lepote ili dostojanstva. Svakakve misli vam se potkradaju, konačno ste shvatili zašto je u neznanju blaženstvo.
Čak i pre psihopatologije, odustali ste od namere da studirate psihologiju jer tako ne možete da pomognete ni sebi ni drugima. Posle ovoga stidite se svakog svog interesovanja za ovu nauku.
Prelazite na alternativne načine lečenja. Baš vas briga što je to primitivizam. Bilo šta što bi moglo da vam pomogne...
Putem pokušaja i pogreški doživljavate različita iskustva, uspone i padove. Shvatate da su neka od rešenja koja vam se nude čiste gluposti, ali neka od njih su vam veoma pomogla iako su prezrena i na lošem glasu kod obrazovanog sveta. Pokušavate da ukapirate, ali vam ne ide. Da li zato što ste zaglupeli od lekova koje ste uzimali, doduše kratkotrajno ali ko zna? Možda zato što vam taj talenat ne stoji u natalnoj karti.
Ali definitivno se osećam bolje. Nisam više depresivna. To što mogu da napišem ovaj post govori o tome da sam iz celog iskustva izvukla pouku kojom mogu da pomognem i drugima koji nemaju moju upornost, niti želju da svoju inteligenciju troše na izučavanje psihologije.
Ja nisam psiholog, ali ipak imam potrebu da kažem nešto o ovom problemu. Možete pomisliti i da nisam u pravu, ali ako vas navedem da razmislite o tome, moj cilj je ostvaren. Ovo je samo razmišljanje podstaknuto ličnim iskustvom, koje je na sreću odavno iza mene.
Da li ste ikada bili depresivni? Da li ste ikada poznavali nekoga ko je bio depresivan?
Verovatno...
Ali čini mi se da o ovome ljudi ne žele da govore, posebno ako je odgovor na prvo pitanje potvrdan. Malo su slobodniji kada je neko drugi u pitanju.
Najpre da se osvrnem na reakcije neposredne okoline i bliskih ljudi.
Porodica po pravilu ne primećuje ovu pojavu. Ako nešto primeti, uglavnom poriče postojanje psihičkih problema u okviru porodice, poriču svoju krivicu u celoj stvari, krive druge i optužuju osobu da svašta umišlja.
Kada je osoba depresivna ljudi osećaju potrebu da se sklone od nje. Možda da bi joj dali prostora, možda da bi sebe poštedeli neprijatnog društva.
Retki su oni koji pokušaju da pomognu takvoj osobi.
Postavljaju pitanje zašto je ta osoba depresivna. Ako detaljnom analizom svih segmenata života te osobe ne uspeju da pronađu valjan razlog (npr. smrt u porodici, zlostavljanja, teške saobraćajne nesreće), onda se ta osoba optužuje. Zašto se onda taj neko udubljuje u negativne emocije? Zašto ne razmišlja pozitivno? Šta uopšte hoće?
Postoje teorije koje depresiju objašnjavaju kao način da se emotivno ucenjuju porodica i prijatelji. Moram priznati da sam viđala takve ljude, ali da nisu svi takvi. Oni nikad ne ostaju sami i uvek nalaze prijatelje koji im požrtvovano pomažu i koji ih trpe ma kako ih maltretirali. Neretko od njih izvlače razne materjalne i nematerjalne usluge. Na kraju se ljute ako im iz nekog razloga ne izađete u susret.
Jedan deo depresivnih ljudi ostaje sasvim sam u svojoj patnji. U najboljem slučaju tu osobu svi ostave na miru. Ali češće se dešava da je napadaju razni manipulatori i gnjavatori koji joj još gore zagorčavaju život. Po prirodi stvari, osoba se oseća beznadežno pa takvo društvo doživljava kao nešto sasvim normalno, samo kap u moru patnje. Iz nekih samo njima znanih pobuda, takve osobe nam se uvuku u život kad nam je najteže i unose nam još više neprijatnosti. Posebno u osetljivom adolescentskom dobu. Ako idete u školu, tad vam je najgore.
Osoba pogođena ovim oboljenjem zaboravi da je ikada znala dobre ljude i da se ljudima dešavaju i lepe stvari.
Kako je psihologija jedna od retkih nauka koje su se uspešno popularizovale i dobile mesta u medijima i o depresiji se govori na profesionalan način. Niko to ne može da ospori. Mislite da postoji rešenje i da je potrebno da prevladate svoje malograđanske stavove i obratite se za pomoć.
Ali tu tek dolazi do problema o kojima nikada niste čuli.
Počnimo od sajtova i članaka namenjenih depresivnim osobama. U njima je lepo i do detalja opisano vaše stanje, navedene su statistike koje vas uveravaju da niste izolovan slučaj i da mnogo ljudi u svetu oseća isto. Čak i poznate ličnosti, i to one najlepše.
Zatim se navode i rešenja koja se sastoje od konsultovanja stručnjaka radi psihoterapije i eventualno farmakoterapije. I onda će sve biti OK. Vi ste ili neostvareni perfekcionista koga su roditelji upropastili u ranom detinjstvu ili osoba sa poremećenim biohemijskim balansom u mozgu, ili pak imate poremećeno tumačenje sveta i života.
Bez obzira na sve, drago vam je što vas bilo ko na ovom svetu razume. I što postoji pomoć.
Ne tvrdim da među pripadnicima ovih profesija ne postoje inteligentne, osečajne i iskrene osobe, ali mislim da su pre izuzetak nego pravilo. I pomoći nema. Možete naći samo dugotrajne nesporazume i zablude. Oni ne znaju odgovore na životne probleme, a izgleda da ne znaju mnogo ni o ljudskim osećanjima. Mislite da odustanete, ali vas optužuju za malodušnost i kukavičluk. Tu su za vas, iako ste tako grozni i nezreli. Žalite se na sve, govorite i ono što ne biste želeli da iko zna, ali vam ipak nije bolje.
Kako vaša depresija istrajava, odlučujete se za farmakoterapiju. Smatrate da će ispraviti taj disbalans u vašem nervnom sistemu i da ćete biti OK. Ali kako da znate da ga imate? Ne, ne postoji opipljiva dijagnostika, ali verujete lekarima. Nisu valjda tačne one grozne tvrdnje da su oni povezani sa farmaceutskom industrijom i da izmišljaju bolesti kako bi prodavali lekove.
Pa vi se zaista osećate loše.
Pošto su vas lekovi doveli u neprijatne situacije ( zaspali ste na predavanju, ne možete da ukapirate gradivo, osećate pad energije i libida, mozak vas ne služi najbolje...), zaključujete da oni nisu za vas i pored svih tegoba uspevate da ih ostavite. Proćiće dugo vremena dok vam ne bude bilo bolje...
U međuvremenu proučavate dostupnu psihološku literaturu, čak imate nameru da studirate psihologiju jer ipak najviše verujete svojoj sopstvenoj pameti. Vas ne mrzi da pročitate i najdosadniju i najsuvoparniju psihološku teoriju ukoliko mislite da postoji rešenje u njoj. Začudo i oni priznaju da nemaju rešenja za životne probleme i da osoba sama mora da ih pronađe. (Što duže taj proces potraje, više će se isplatiti terapeutu.)
Neki psihoterapiju smatraju ključnom za bolju samospoznaju i preporučuju je svakom inteligentnom i obrazovanom pojedincu. Samo tako možete da se rešite patologije kojom smo svi zatrovani i koja nas sprečava da živimo srećno i ispunjeno...
Iako ne možete da se ne divite genijalnim ljudima kao što su Frojd i Jung, ne možete da obuzdate negodovanje pred tvrdnjama koje nalazite u aktuelnim psihijatrijskim udžbenicima. Od onoga što morate da naučite za ispit pod nazivom Psihopatologija dece i mladih vas hvata muka. Kada proverite na Internetu vidite da su ta tumačenja zastarela i totalno uvredljiva sa stanovišta zdrave logike, ali nije vam bolje.
Čudite se Dostojevskom koji je imao sličan hobi i koji je tu čak mogao da pronađe inspiraciju. Vidite životne priče i ljudske probleme opisane na jedan ogoljen način, bez lepote ili dostojanstva. Svakakve misli vam se potkradaju, konačno ste shvatili zašto je u neznanju blaženstvo.
Čak i pre psihopatologije, odustali ste od namere da studirate psihologiju jer tako ne možete da pomognete ni sebi ni drugima. Posle ovoga stidite se svakog svog interesovanja za ovu nauku.
Prelazite na alternativne načine lečenja. Baš vas briga što je to primitivizam. Bilo šta što bi moglo da vam pomogne...
Putem pokušaja i pogreški doživljavate različita iskustva, uspone i padove. Shvatate da su neka od rešenja koja vam se nude čiste gluposti, ali neka od njih su vam veoma pomogla iako su prezrena i na lošem glasu kod obrazovanog sveta. Pokušavate da ukapirate, ali vam ne ide. Da li zato što ste zaglupeli od lekova koje ste uzimali, doduše kratkotrajno ali ko zna? Možda zato što vam taj talenat ne stoji u natalnoj karti.
Ali definitivno se osećam bolje. Nisam više depresivna. To što mogu da napišem ovaj post govori o tome da sam iz celog iskustva izvukla pouku kojom mogu da pomognem i drugima koji nemaju moju upornost, niti želju da svoju inteligenciju troše na izučavanje psihologije.
Нема коментара:
Постави коментар