Moguće da sam u nekom od prethodnih postova ostavila pogrešan utisak. Nisam baš sklopila pakt sa đavolom ne bi li se oslobodila depresije, to je tek bila slika koja opisuje kako se u medijima gleda na alternativne načine lečenja. Govori i o predrasudama koje se odnose na ono o čemu ne znamo mnogo.
Ne kažem da tu nema prevaranata, ali mislim da je gore kada na prevarante naiđete u zdravstvenim ustanovama. Ako vas nadrilekar prevari možete sebe da krivite za naivnost, ali ipak znate da postoji rezervno rešenje i neko ko će vam u nevolji pomoći. Osećate se bolje ako vas prevari neki lažov, nego da su lekari i farmaceuti protiv vas jer im vaša bolest donosi dobit.
Ali neću sada o toj mučnoj temi, govoriću o nečemu lepšem, o ljubimcima. O mom mačku, Panti. Dala sam mu to ime prema ovom divnom stvorenju, svako ko tvrdi bilo šta drugačije izmišlja. Imenjaci nemaju pravo da se ljute (ako ikada saznaju).
Kao i mi, i oni mogu da se razbole. Tada je neophodno pronaci veterinara i odvesti svog ljubimca na lečenje.
Moj mačak ima psihičkih problema, fobiju od nepoznatih ljudi i od grmljavine.
Ne znam kako je oboleo od toga, uvek je bio takav. Kada sam ga pronašla ispred zgrade bio je mače. Bio je živahan i hiperaktivan. Jurcao je i uvek bi mi trčao u susret kada bi me ugledao. Penjao mi je se uz nogavice i odvezivao pertle. Ne znam da li je bio takav i prema drugim ljudima, ali znam da su ga oni izbegavali jer je crn. Niko nije hteo da uzme crno mače, čak ni deca nisu htela da se igraju sa njim. Bilo mi je žao zbog toga, možda sam ga zato i uzela. Osim bio je povređen i jedno oko mu je bilo zatvoreno. Neznam zašto sam se opredelila da uzmem bolesnu životinjicu, kada mi bolest i patnja tako teško padaju, čak i kod životinja.
Srećom on se brzo oporavio, ozdravio je i nikada nije imao zdravstvenih problema. Osim psihičkih. Kada počne grmljavina ili neko dođe u goste, on se sakrije iza kauča i ne izlazi. Ako bi ga neko od nas potražio, mogao je da ga ugleda kako drhti i pokušava da se sklupča u što manje klupče. Kao noj koji hoće da zabije glavu u pesak.
Ostatak vremena bi provodio sasvim bezbrižno i opušteno. Mačke ne umeju niti žele da kriju svoja osećanja. To za njih ne bi imalo nikakvog smisla. Ne znam koliko ljudi zaista mogu da sakriju svoja osećanja, čak iako se baš potrude. Čini mi se da ona iz nas izbijaju, i da svako koga zanima može da primeti. Ali ljudi su najčešće preokupirani sobom i na druge obraćaju pažnju samo ako ih muči ona nametljiva radoznalost koja mi ide na živce. Žele da znaju o nama nešto, kako bi mogli da nas ogovaraju. Retki su ljudi kojima je zaista stalo do druge osobe, ili je barem takav moj utisak.
Mačke su veoma osetljive i tačno znaju kako se osećamo. I uvek nam prijateljski priđu. Moj mačak uvek zna kada me nešto boli i uvek je pored mene.
Bilo mi ga je žao i nisam htela da ga vodim kod veterinara, osim kad je bilo sasvim neophodno.
Prema veterinarki koja radi u najbližoj ambulanti uvek sam bila skeptična. Njeni ljubimci, koje je dovodila na posao su stari i u lošem stanju. Persijski mačak je sav ućeban, a osim toga može se videti i kako prelazi ulicu i podleće ispred automobila i autobusa. Stari pas mešanac je lajao na prolaznike i pokušavao da se pari sa psima ljubimcima. Posebno su mu se sviđale pudlice, barem koliko sam ja mogla da vidim.
Osim toga u okolini ambulante često se nalaze posteri koji apeluju da im se javimo ako ugledamo psa ili mačku određene rase koja se odaziva na određeno ime. Neki dan sam ugledala odraslu rusku plavu mačku kako se šunja pored obližnje pekare. Setila sam se oglasa kojim su zimus tražili rusko plavo mače staro tri meseca. Da li je moguće?
Uglavnom, skratiću priču. Ovo što ću reći daje nadu ljudima koji boluju od fobija. I ja sam ih imala nekoliko u ranoj adolescenciji. Vremenom moj mačak je prestao da se plaši ljudi. Prema nekima ima veće rezerve, a neki mu se dopadaju. Sada se više ne plaši ljudi, ali su oni počeli da se plaše od njega.
Kada sedimo sa gostima i razgovaramo, on se prišunja i sedne na stolicu. Pažljivo sluša razgovor i gleda ljude koji govore. Kada ga primete svi se isprepadaju, zatečeni su time što se ponaša kao čovek. Govore kako je jeziv. Kada ga čuju kako "razgovara" sa nama, oni se još više čude. Posle izvesnog vremena naviknu na njega, ali ga uvek gledaju sa rezervom. Mala deca ga obožavaju, a on je začudo dobar prema njima. Nije umiljat, ali ne beži i neće da ogrebe.
Staviću i par idiličnih slika koje će vas ubediti da uzmete mačku kao ljubimca.
Ja se nisam pokajala, nećete ni vi.
Ne kažem da tu nema prevaranata, ali mislim da je gore kada na prevarante naiđete u zdravstvenim ustanovama. Ako vas nadrilekar prevari možete sebe da krivite za naivnost, ali ipak znate da postoji rezervno rešenje i neko ko će vam u nevolji pomoći. Osećate se bolje ako vas prevari neki lažov, nego da su lekari i farmaceuti protiv vas jer im vaša bolest donosi dobit.
Ali neću sada o toj mučnoj temi, govoriću o nečemu lepšem, o ljubimcima. O mom mačku, Panti. Dala sam mu to ime prema ovom divnom stvorenju, svako ko tvrdi bilo šta drugačije izmišlja. Imenjaci nemaju pravo da se ljute (ako ikada saznaju).
Kao i mi, i oni mogu da se razbole. Tada je neophodno pronaci veterinara i odvesti svog ljubimca na lečenje.
Moj mačak ima psihičkih problema, fobiju od nepoznatih ljudi i od grmljavine.
Ne znam kako je oboleo od toga, uvek je bio takav. Kada sam ga pronašla ispred zgrade bio je mače. Bio je živahan i hiperaktivan. Jurcao je i uvek bi mi trčao u susret kada bi me ugledao. Penjao mi je se uz nogavice i odvezivao pertle. Ne znam da li je bio takav i prema drugim ljudima, ali znam da su ga oni izbegavali jer je crn. Niko nije hteo da uzme crno mače, čak ni deca nisu htela da se igraju sa njim. Bilo mi je žao zbog toga, možda sam ga zato i uzela. Osim bio je povređen i jedno oko mu je bilo zatvoreno. Neznam zašto sam se opredelila da uzmem bolesnu životinjicu, kada mi bolest i patnja tako teško padaju, čak i kod životinja.
Srećom on se brzo oporavio, ozdravio je i nikada nije imao zdravstvenih problema. Osim psihičkih. Kada počne grmljavina ili neko dođe u goste, on se sakrije iza kauča i ne izlazi. Ako bi ga neko od nas potražio, mogao je da ga ugleda kako drhti i pokušava da se sklupča u što manje klupče. Kao noj koji hoće da zabije glavu u pesak.
Ostatak vremena bi provodio sasvim bezbrižno i opušteno. Mačke ne umeju niti žele da kriju svoja osećanja. To za njih ne bi imalo nikakvog smisla. Ne znam koliko ljudi zaista mogu da sakriju svoja osećanja, čak iako se baš potrude. Čini mi se da ona iz nas izbijaju, i da svako koga zanima može da primeti. Ali ljudi su najčešće preokupirani sobom i na druge obraćaju pažnju samo ako ih muči ona nametljiva radoznalost koja mi ide na živce. Žele da znaju o nama nešto, kako bi mogli da nas ogovaraju. Retki su ljudi kojima je zaista stalo do druge osobe, ili je barem takav moj utisak.
Mačke su veoma osetljive i tačno znaju kako se osećamo. I uvek nam prijateljski priđu. Moj mačak uvek zna kada me nešto boli i uvek je pored mene.
Bilo mi ga je žao i nisam htela da ga vodim kod veterinara, osim kad je bilo sasvim neophodno.
Prema veterinarki koja radi u najbližoj ambulanti uvek sam bila skeptična. Njeni ljubimci, koje je dovodila na posao su stari i u lošem stanju. Persijski mačak je sav ućeban, a osim toga može se videti i kako prelazi ulicu i podleće ispred automobila i autobusa. Stari pas mešanac je lajao na prolaznike i pokušavao da se pari sa psima ljubimcima. Posebno su mu se sviđale pudlice, barem koliko sam ja mogla da vidim.
Osim toga u okolini ambulante često se nalaze posteri koji apeluju da im se javimo ako ugledamo psa ili mačku određene rase koja se odaziva na određeno ime. Neki dan sam ugledala odraslu rusku plavu mačku kako se šunja pored obližnje pekare. Setila sam se oglasa kojim su zimus tražili rusko plavo mače staro tri meseca. Da li je moguće?
Uglavnom, skratiću priču. Ovo što ću reći daje nadu ljudima koji boluju od fobija. I ja sam ih imala nekoliko u ranoj adolescenciji. Vremenom moj mačak je prestao da se plaši ljudi. Prema nekima ima veće rezerve, a neki mu se dopadaju. Sada se više ne plaši ljudi, ali su oni počeli da se plaše od njega.
Kada sedimo sa gostima i razgovaramo, on se prišunja i sedne na stolicu. Pažljivo sluša razgovor i gleda ljude koji govore. Kada ga primete svi se isprepadaju, zatečeni su time što se ponaša kao čovek. Govore kako je jeziv. Kada ga čuju kako "razgovara" sa nama, oni se još više čude. Posle izvesnog vremena naviknu na njega, ali ga uvek gledaju sa rezervom. Mala deca ga obožavaju, a on je začudo dobar prema njima. Nije umiljat, ali ne beži i neće da ogrebe.
Staviću i par idiličnih slika koje će vas ubediti da uzmete mačku kao ljubimca.
Ja se nisam pokajala, nećete ni vi.
Нема коментара:
Постави коментар