Ovih dana je sve u znaku belog sporta, svi govore o Novaku Đokoviću i ja im se pridružujem u čestitkama.
Pošto je ovo ipak moj blog, i barem je ovde sve po mom, moram da priznam kako ne znam da igram tenis. Ni ostali sportovi mi ne idu od ruke, a jedini sport koji zaista volim je plivanje.
Ne pratim sportove, osim ako se o njima ne trubi na sva zvona, i smatram da je bolje baviti se sportom, makar i najlošije nego gledati druge kako to rade.
Tako je valjda sa svim stvarima u životu. Ko bi radije sedeo ispred televizora i gledao druge kako nešto rade, nego sam to isto radio?
I mala deca imaju taj instinkt da sami nešto urade, ali ih neminovno navikavamo da gledaju TV i da ne pokušavaju isto kod kuće. To je za neke druge, bolje opremljene, lepše, bogatije, poznatije ljude...
Čak i plivanje.
Veoma bih volela kada ne bi bilo tako teško uopšte doći do bazena u ovome gradu (udaljenost, malobrojnost, pretrpanost). Već sam pisala o beogradskim bazenima, ali to je bilo u zimskoj sezoni. Kako je došla letnja sezona, moram da dodam još ponešto. Zatvoreni bazeni uglavnom ne rade ili imaju nezgodne termine u letnjoj sezoni.
Kao da postoji zavera protiv svih ljudi koji žele da idu na bazene. Pročitah u novinama kako se organizuje akcija dobrovoljnog davanja krvi-na bazenima! Dovoljno da mladi stvore averziju prema ovom beskorisnom vidu aktivnosti.
Da razjasnim, nemam ništa protiv dobrovoljnog davanja krvi, to je veoma plemenit gest.
Divim se dobrovoljnim davaocima krvi, ali mislim da nije lepo juriti ljude, podmićivati ih i zabadati im iglu u venu na svakom mestu i u svako vreme. Sve bi to moglo da se uradi sa više dostojanstva i ukusa.
Smatram da u tako ranjivoj poziciji čovek treba da bude u higijenskom okruženju, a ne na javnom mestu punom hemikalija i bakterija. A takvi su nažalost, bazeni u Beogradu.
I da se vratim na temu. Ovaj put se žalim na higijenu na otvorenim bazenima. Možda nije tako loše pre podne, ali ko može da izdrži da pliva po vrelom podnevnom suncu. Mene udari sunčanica i posle pola sata, a tu je i opasnost od opekotina.
Da bi sprečili opekotine, potrebno je da se namažemo sredstvima za sunčanje. To je neophodno, ali kada se svi namažu i uđu barem nekoliko puta u vodu, onda ta ista voda postaje masna i mutna, što od krema, što od prašine koja se zalepi za kožu.
Zatim je tu i ružna navika koja nije strana ni civilizovanijim narodima, barem kako sam ja uspela da nađem na Internetu. Jedan od pet ljudi priznaje da to radi!
Tumačite taj podatak kako hoćete, ali mene zabrinjava.
I nikad ne može da se pogodi ko je to. Krivimo malu decu, ali to bi mogle da budu one fancy ribe koje se peku pored bazena sa kompetnom šminkom i aksesoarima. Ma čiji urin to bio, nije ništa manje odvratno.
Postoji tvrdnja da se u vodu sipa hemikalija koja oboji vodu i tako raskrinka počinioca. Mislim da je to izmišljotina, ali je ipak pohvalno da neko i na to misli.
Ne znam samo ko bi posle ušao u vodu, to bi bilo isto kada bi neko sekao granu na kojoj sedi. Loše za biznis.
Iako mislim da to nema efekta, trebalo bi postaviti više ovakvih znakova. Ovaj mi se sviđa jer ekonomično zabranjuje uriniranje i povraćanje u isto vreme. (Iako se izlažem opasnosti da me neko kritikuje, moram da priznam da ženske osobe ne mogu da ovo urade sa istom elegancijom.)
Ne vredi žaliti se i apelovati na gradske i državne vlasti da urade nešto po tom pitanju. Ni poznatim i uspešnijim plivačima to nije uspelo.
Možemo samo da zavidimo Jagodincima. Da ne govorim o zemljama EU.
Pošto je ovo ipak moj blog, i barem je ovde sve po mom, moram da priznam kako ne znam da igram tenis. Ni ostali sportovi mi ne idu od ruke, a jedini sport koji zaista volim je plivanje.
Ne pratim sportove, osim ako se o njima ne trubi na sva zvona, i smatram da je bolje baviti se sportom, makar i najlošije nego gledati druge kako to rade.
Tako je valjda sa svim stvarima u životu. Ko bi radije sedeo ispred televizora i gledao druge kako nešto rade, nego sam to isto radio?
I mala deca imaju taj instinkt da sami nešto urade, ali ih neminovno navikavamo da gledaju TV i da ne pokušavaju isto kod kuće. To je za neke druge, bolje opremljene, lepše, bogatije, poznatije ljude...
Čak i plivanje.
Veoma bih volela kada ne bi bilo tako teško uopšte doći do bazena u ovome gradu (udaljenost, malobrojnost, pretrpanost). Već sam pisala o beogradskim bazenima, ali to je bilo u zimskoj sezoni. Kako je došla letnja sezona, moram da dodam još ponešto. Zatvoreni bazeni uglavnom ne rade ili imaju nezgodne termine u letnjoj sezoni.
Kao da postoji zavera protiv svih ljudi koji žele da idu na bazene. Pročitah u novinama kako se organizuje akcija dobrovoljnog davanja krvi-na bazenima! Dovoljno da mladi stvore averziju prema ovom beskorisnom vidu aktivnosti.
Da razjasnim, nemam ništa protiv dobrovoljnog davanja krvi, to je veoma plemenit gest.
Divim se dobrovoljnim davaocima krvi, ali mislim da nije lepo juriti ljude, podmićivati ih i zabadati im iglu u venu na svakom mestu i u svako vreme. Sve bi to moglo da se uradi sa više dostojanstva i ukusa.
Smatram da u tako ranjivoj poziciji čovek treba da bude u higijenskom okruženju, a ne na javnom mestu punom hemikalija i bakterija. A takvi su nažalost, bazeni u Beogradu.
I da se vratim na temu. Ovaj put se žalim na higijenu na otvorenim bazenima. Možda nije tako loše pre podne, ali ko može da izdrži da pliva po vrelom podnevnom suncu. Mene udari sunčanica i posle pola sata, a tu je i opasnost od opekotina.
Da bi sprečili opekotine, potrebno je da se namažemo sredstvima za sunčanje. To je neophodno, ali kada se svi namažu i uđu barem nekoliko puta u vodu, onda ta ista voda postaje masna i mutna, što od krema, što od prašine koja se zalepi za kožu.
Zatim je tu i ružna navika koja nije strana ni civilizovanijim narodima, barem kako sam ja uspela da nađem na Internetu. Jedan od pet ljudi priznaje da to radi!
Tumačite taj podatak kako hoćete, ali mene zabrinjava.
I nikad ne može da se pogodi ko je to. Krivimo malu decu, ali to bi mogle da budu one fancy ribe koje se peku pored bazena sa kompetnom šminkom i aksesoarima. Ma čiji urin to bio, nije ništa manje odvratno.
Postoji tvrdnja da se u vodu sipa hemikalija koja oboji vodu i tako raskrinka počinioca. Mislim da je to izmišljotina, ali je ipak pohvalno da neko i na to misli.
Ne znam samo ko bi posle ušao u vodu, to bi bilo isto kada bi neko sekao granu na kojoj sedi. Loše za biznis.
Iako mislim da to nema efekta, trebalo bi postaviti više ovakvih znakova. Ovaj mi se sviđa jer ekonomično zabranjuje uriniranje i povraćanje u isto vreme. (Iako se izlažem opasnosti da me neko kritikuje, moram da priznam da ženske osobe ne mogu da ovo urade sa istom elegancijom.)
Ne vredi žaliti se i apelovati na gradske i državne vlasti da urade nešto po tom pitanju. Ni poznatim i uspešnijim plivačima to nije uspelo.
Možemo samo da zavidimo Jagodincima. Da ne govorim o zemljama EU.
Нема коментара:
Постави коментар