Ovakve savete možete naći svuda i sami procenite da li su vam i koliko korisni. Ja ih u ovom postu neću deliti, nego ću navesti neka svoja razmišljanja o njima.
U našoj državi već duže vreme vlada trend ogromne nezaposlenosti. Najgore prolaze ljudi koji nemaju veze, odnosno oni koje ne poznaju ni jednog poštenog poslodavca koji bi ih zaposlio i pošteno platio.
Krivi smo sami jer smo potcenili značaj networking-a, jer smo suviše introvertni i nekomunikativni. jer ne znamo "prave" ljude već samo barabe koje ne poznaju nikog, ili poznaju nekog ali tu informaciju hoće žestoko da naplate.
Upoznavati ljude zato što nam mogu biti korisni i ni zbog čega drugog nije nepošteno, već je stvar zdravog razuma. A i oni valjda znaju da ne želimo da sklapamo iskrena prijateljstva sa ljudima od kojih nema koristi? To bi bilo isto kao da sami sebi kopamo jamu u koju ćemo jednog dana upasti. Zašto trošiti vreme na depresivne smarače, bolje je biti sa ostvarenim i uspešnim ljudima koji su ujedno i zrelije ličnosti.
Tu je i dosta saveta koji se odnose na pisanje CV-a, i oni su sasvim OK, osim male sitnice. Ne mogu da se pomirim sa tim da za beznačajne i loše plaćene poslove upisujem činjenicu da sam studurala, da tečno govorim engleski ili neke takve finese koje uopšte nisu ni potrebne za posao (pr kladionice, trgovački poslovi u kineskim buticima). Onda treba priložiti i sliku, što me posebno nervira jer se ne prijavljujem u manekensku agenciju i u suštini nema veze da li sam ružna ili lepa. Bilo bi tužno da neka devojka koja izgleda kao manekenka radila u kineskom butiku (mada bi promet porastao), i još bi bilo tužnije kada joj ne bi isplatili zaradu.
Zatim su tu psiholozi koji smatraju da treba da nam pomognu da se ne obeshrabrimo ili odustanemo jer baš ljudi sa negativnim stavom u životu loše prolaze. Kriv je naš gubitnički mentalitet i naučena bespomoćnost. I to što ne želimo da se upišemo na neki kurs komunikativne kompetencije, socijalnih veština ili aktivnog slušanja. Ako ne nađemo posao koristiće nam kada sklopimo brak.
Onda su saveti o ponašanju na intervjuima, kao i o prikladnom odevanju. Osim ako nismo došli iz neke šume u koju nije stigla civilizacija i ako nismo baš glupi, svi mi otprilike znamo da se ponašamo.
Ali i tu se postavlja pitanje koji i kakav pristup smatramo za delotvorniji. Neke devojke dođu oskudnije obučene, ali to nije slučajno. To nije neki perverzni egzibicionizam, već procena da se to traži.
Ima i onih koji izražavaju svoju individualnost neobičnom odećom i to im treba zabraniti (osim ako nije sexy). Profesionalac nije čovek, već pčela radilica.
I bez ekscentričnih modnih detalja!!!
Zatim ima i paradoksalnih saveta koji nam poručuju da potrošimo dosta novca na svoj izgled jer je to dobra investicija. Da imamo novac za kompletno novu garderobu, nove cipele, frizure, kozmetičke i plastične intervencije, psihologe, kola i druge slične stvari ne bi nam tako očajnički trebao posao.
Ne treba nosititi zastarelu garderobu, posebno cipele koje su zrele za bacanje. Još ako su i prljave, onda i ne zaslužujemo posao.
Ne treba uzimati odeću iz bakinog ili maminog ormana. Osamdesete su daleko iza nas, i to je modni zločin.
Zatim ima saveta za one tremaroše koji se isprepadaju i ostave loš utisak na poslodavce. Ne treba tako, treba otići psihologu koji će vam pomoći da otkrijete zašto patite od anksioznosti, eventualno treba uzeti blagi sedativ, ali ne treba se ohrabrivati alkoholom. Poslodavcima ne trebaju histerične scene, oni su i onako u lošijoj poziciji od nas.
Ako nam padne na pamet da doprinesemo još žalosnijem trendu odliva mozgova iz zemlje (sram nas bilo, gde nam je patriotizam?), i tu ima problema. Zbog svoje sigurnosti treba poznavati nekoga i ne treba upasti u
zamke izrabljivača i trgovaca belim robljem. Ovo posebno treba da znaju mlade devojke i ljudi sa zdravim organima.
Za fakultetski obrazovane ljude koji bi da upišu master sudije je bolja situacija, tako da znam šta mi je činiti. Valjda mi se tamo niko neće smejati kada kažem da želim da upišem master iz etnologije i(li) antropologije.
U našoj državi već duže vreme vlada trend ogromne nezaposlenosti. Najgore prolaze ljudi koji nemaju veze, odnosno oni koje ne poznaju ni jednog poštenog poslodavca koji bi ih zaposlio i pošteno platio.
Krivi smo sami jer smo potcenili značaj networking-a, jer smo suviše introvertni i nekomunikativni. jer ne znamo "prave" ljude već samo barabe koje ne poznaju nikog, ili poznaju nekog ali tu informaciju hoće žestoko da naplate.
Upoznavati ljude zato što nam mogu biti korisni i ni zbog čega drugog nije nepošteno, već je stvar zdravog razuma. A i oni valjda znaju da ne želimo da sklapamo iskrena prijateljstva sa ljudima od kojih nema koristi? To bi bilo isto kao da sami sebi kopamo jamu u koju ćemo jednog dana upasti. Zašto trošiti vreme na depresivne smarače, bolje je biti sa ostvarenim i uspešnim ljudima koji su ujedno i zrelije ličnosti.
Tu je i dosta saveta koji se odnose na pisanje CV-a, i oni su sasvim OK, osim male sitnice. Ne mogu da se pomirim sa tim da za beznačajne i loše plaćene poslove upisujem činjenicu da sam studurala, da tečno govorim engleski ili neke takve finese koje uopšte nisu ni potrebne za posao (pr kladionice, trgovački poslovi u kineskim buticima). Onda treba priložiti i sliku, što me posebno nervira jer se ne prijavljujem u manekensku agenciju i u suštini nema veze da li sam ružna ili lepa. Bilo bi tužno da neka devojka koja izgleda kao manekenka radila u kineskom butiku (mada bi promet porastao), i još bi bilo tužnije kada joj ne bi isplatili zaradu.
Zatim su tu psiholozi koji smatraju da treba da nam pomognu da se ne obeshrabrimo ili odustanemo jer baš ljudi sa negativnim stavom u životu loše prolaze. Kriv je naš gubitnički mentalitet i naučena bespomoćnost. I to što ne želimo da se upišemo na neki kurs komunikativne kompetencije, socijalnih veština ili aktivnog slušanja. Ako ne nađemo posao koristiće nam kada sklopimo brak.
Onda su saveti o ponašanju na intervjuima, kao i o prikladnom odevanju. Osim ako nismo došli iz neke šume u koju nije stigla civilizacija i ako nismo baš glupi, svi mi otprilike znamo da se ponašamo.
Ali i tu se postavlja pitanje koji i kakav pristup smatramo za delotvorniji. Neke devojke dođu oskudnije obučene, ali to nije slučajno. To nije neki perverzni egzibicionizam, već procena da se to traži.
Ima i onih koji izražavaju svoju individualnost neobičnom odećom i to im treba zabraniti (osim ako nije sexy). Profesionalac nije čovek, već pčela radilica.
I bez ekscentričnih modnih detalja!!!
Zatim ima i paradoksalnih saveta koji nam poručuju da potrošimo dosta novca na svoj izgled jer je to dobra investicija. Da imamo novac za kompletno novu garderobu, nove cipele, frizure, kozmetičke i plastične intervencije, psihologe, kola i druge slične stvari ne bi nam tako očajnički trebao posao.
Ne treba nosititi zastarelu garderobu, posebno cipele koje su zrele za bacanje. Još ako su i prljave, onda i ne zaslužujemo posao.
Ne treba uzimati odeću iz bakinog ili maminog ormana. Osamdesete su daleko iza nas, i to je modni zločin.
Zatim ima saveta za one tremaroše koji se isprepadaju i ostave loš utisak na poslodavce. Ne treba tako, treba otići psihologu koji će vam pomoći da otkrijete zašto patite od anksioznosti, eventualno treba uzeti blagi sedativ, ali ne treba se ohrabrivati alkoholom. Poslodavcima ne trebaju histerične scene, oni su i onako u lošijoj poziciji od nas.
Ako nam padne na pamet da doprinesemo još žalosnijem trendu odliva mozgova iz zemlje (sram nas bilo, gde nam je patriotizam?), i tu ima problema. Zbog svoje sigurnosti treba poznavati nekoga i ne treba upasti u
zamke izrabljivača i trgovaca belim robljem. Ovo posebno treba da znaju mlade devojke i ljudi sa zdravim organima.
Za fakultetski obrazovane ljude koji bi da upišu master sudije je bolja situacija, tako da znam šta mi je činiti. Valjda mi se tamo niko neće smejati kada kažem da želim da upišem master iz etnologije i(li) antropologije.
Нема коментара:
Постави коментар