Svi kažu kako ljudi u našoj zemlji vole sportove. Vrlo često u tome i preteraju, što mi veoma ide na živce. Navešću par stvari koje me nerviraju, a koje vezane za sport. Protiv samih sportova kao takvih ,nemam ništa.
Kao prvo, u medijima se govori o tome da deca treba da se bave sportom umesto narkomanijom, kao da su to dva alternativna načina života, dve krajnosti. Detalji ove tvrdnje se ne razrađuju, niti se u obzir uzima ozbiljna problematika koja stoji iza ove tvrdnje (ni ona vezana za sport, ni ona vezana za narkomaniju). Ali neću o ovome, jer ne može da stane u par rečenica, samo mislim da je ovo vrlo neozbiljan pristup koji se svodi na neodređenu preporuku roditeljima koji ne znaju šta da rade. Bavljenje sportom je način da se deci odvuče pažnja, a ne nešto samo po sebi korisno.
Takođe javlja se i kult ličnosti oko najuspešnijeg i najprofitablinijeg sporta i sportiste dok se svi ostali nekako gurnu pod tepih. Čak i u slučaju manjeg neuspeha, niza nesrećnih okolnosti ili zastoja u karijeri, ta ista osoba se osuđuje ili bude žalosno zaboravljena. Osim uspešnog bavljenja sportom, skoro da ne postoji pošten i dostojanstven način da se neko proslavi i dođe do uspeha (ako deca i roditelji veruju medijima i njihovoj definiciji uspeha,). Skoro da nema mesta za "druge" talente, osim ako se baš ne istaknu u inostranstvu ili u nekoj glupavoj emisiji (pisala sam o tome).
Oni se navode kao neko ko će da ispravi negativnu sliku o nama, kao da običan čovek nema svoju vrednost i dostojanstvo. Treba da postoji neko drugi, značajan i priznat, bez obzira da li je izumeo naizmeničnu struju, da li udara loptice ili pliva brže nego iko drugi. Svi ostali ljudski napori nisu bitni, ako ih neko tamo ne vidi i ne prizna.
Zatim tu su omiljeni i manje omiljeni, čak i vrlo retki i nepoznati sportovi. Tu su i sportovi koji postoje, ali su iz raznih razloga nedostupni. Kao na primer plivanje, zato što nema bazena. Priča vezana za ovaj sport i ljude koji se njime bave je apsurdna i krajnje neobična.
Na prvi pogled to je omiljen i popularan sport, ali ako se pažljivije pogleda njima je užasno. Bez obzira koliko se žale i koliko je čudo to što uopšte postoje, nema ništa od bazena. Pored svih neobičnih situacija koje ih snalaze ni ovako nešto me ne bi začudilo. Pitam se da li bi to uništilo Čavića?
Posebno me neviraju one reklame koje povlađuju ugojenim pivopijama koje sede ispred TV-a i navijaju za neke timove i pojedince koji se bave nekim sportovima dok sami ne mrdaju sa kauča i nikad ne vežbaju.
Ne razumem se u pravila fudbala, primećujem za igru sasvim irelevantne stvari, ne mogu da navijam samo za jedan tim u toku utakmice, ne mogu da gledam utakmice jer mi dosade posle par minuta, više me zanima ako se desi nešto nevezano za igru, ako izbije neka tuča ili sl. Ne znam zašto je to tako, mislila sam da se to dešava svim ženskim osobama, ali izgleda da nije. Ako neko zna, neka napiše u komentarima.
Nikada nisam razumela onu podelu navijača na npr crno-bele i crveno-bele, jer mi nije jasno zašto bih odabrala neke, a ne druge. Ne navijam ni za koga. Užasava me nasilje i ne volim besmislene podele među ljudima. Jednom sam se vozila tramvajom dok su u njemu bili navijači i bilo je užasno. Oni su se drali, lomili autobus i imala sam utisak da će da počnu da biju putnike. Kao da sebi daju pravo da nekažnjeno divljaju i ispolje ono najgore u sebi. I to što ih strateški koriste u određenim trenucima kada to nekome treba. Možda je i to dobro za nešto (ispoljavanje agresije, umesto štetnog potiskivanja od koga nastaju psihosomatske bolesti i depresija). Možda se smanji broj samoubistava među decom i omladinom. Meni je tek tad postala jasna ta povezanost između agresije i depresije.
U poslednje vreme je izražena neskrivena tendencija ( ionako prezapošljenih) političara da se povezuju sa profitabilnim sportovima. Ovo dolazi kao šlag na tortu.
Kao prvo, u medijima se govori o tome da deca treba da se bave sportom umesto narkomanijom, kao da su to dva alternativna načina života, dve krajnosti. Detalji ove tvrdnje se ne razrađuju, niti se u obzir uzima ozbiljna problematika koja stoji iza ove tvrdnje (ni ona vezana za sport, ni ona vezana za narkomaniju). Ali neću o ovome, jer ne može da stane u par rečenica, samo mislim da je ovo vrlo neozbiljan pristup koji se svodi na neodređenu preporuku roditeljima koji ne znaju šta da rade. Bavljenje sportom je način da se deci odvuče pažnja, a ne nešto samo po sebi korisno.
Takođe javlja se i kult ličnosti oko najuspešnijeg i najprofitablinijeg sporta i sportiste dok se svi ostali nekako gurnu pod tepih. Čak i u slučaju manjeg neuspeha, niza nesrećnih okolnosti ili zastoja u karijeri, ta ista osoba se osuđuje ili bude žalosno zaboravljena. Osim uspešnog bavljenja sportom, skoro da ne postoji pošten i dostojanstven način da se neko proslavi i dođe do uspeha (ako deca i roditelji veruju medijima i njihovoj definiciji uspeha,). Skoro da nema mesta za "druge" talente, osim ako se baš ne istaknu u inostranstvu ili u nekoj glupavoj emisiji (pisala sam o tome).
Oni se navode kao neko ko će da ispravi negativnu sliku o nama, kao da običan čovek nema svoju vrednost i dostojanstvo. Treba da postoji neko drugi, značajan i priznat, bez obzira da li je izumeo naizmeničnu struju, da li udara loptice ili pliva brže nego iko drugi. Svi ostali ljudski napori nisu bitni, ako ih neko tamo ne vidi i ne prizna.
Zatim tu su omiljeni i manje omiljeni, čak i vrlo retki i nepoznati sportovi. Tu su i sportovi koji postoje, ali su iz raznih razloga nedostupni. Kao na primer plivanje, zato što nema bazena. Priča vezana za ovaj sport i ljude koji se njime bave je apsurdna i krajnje neobična.
Na prvi pogled to je omiljen i popularan sport, ali ako se pažljivije pogleda njima je užasno. Bez obzira koliko se žale i koliko je čudo to što uopšte postoje, nema ništa od bazena. Pored svih neobičnih situacija koje ih snalaze ni ovako nešto me ne bi začudilo. Pitam se da li bi to uništilo Čavića?
Posebno me neviraju one reklame koje povlađuju ugojenim pivopijama koje sede ispred TV-a i navijaju za neke timove i pojedince koji se bave nekim sportovima dok sami ne mrdaju sa kauča i nikad ne vežbaju.
Ne razumem se u pravila fudbala, primećujem za igru sasvim irelevantne stvari, ne mogu da navijam samo za jedan tim u toku utakmice, ne mogu da gledam utakmice jer mi dosade posle par minuta, više me zanima ako se desi nešto nevezano za igru, ako izbije neka tuča ili sl. Ne znam zašto je to tako, mislila sam da se to dešava svim ženskim osobama, ali izgleda da nije. Ako neko zna, neka napiše u komentarima.
Nikada nisam razumela onu podelu navijača na npr crno-bele i crveno-bele, jer mi nije jasno zašto bih odabrala neke, a ne druge. Ne navijam ni za koga. Užasava me nasilje i ne volim besmislene podele među ljudima. Jednom sam se vozila tramvajom dok su u njemu bili navijači i bilo je užasno. Oni su se drali, lomili autobus i imala sam utisak da će da počnu da biju putnike. Kao da sebi daju pravo da nekažnjeno divljaju i ispolje ono najgore u sebi. I to što ih strateški koriste u određenim trenucima kada to nekome treba. Možda je i to dobro za nešto (ispoljavanje agresije, umesto štetnog potiskivanja od koga nastaju psihosomatske bolesti i depresija). Možda se smanji broj samoubistava među decom i omladinom. Meni je tek tad postala jasna ta povezanost između agresije i depresije.
U poslednje vreme je izražena neskrivena tendencija ( ionako prezapošljenih) političara da se povezuju sa profitabilnim sportovima. Ovo dolazi kao šlag na tortu.
Нема коментара:
Постави коментар