Već duže vremena u medijima se vodi kampanja za iskorenjivanje pogubne navike da se u slučaju bolesti ili psihičkih problema obraćamo svima osim lekarima. Ne mogu da se obuzdam, moram da dodam i svoj komentar na tu pojavu.
Kao što bi mogli da pretpostavite iz prethodnih postova, alternativna medicina nije moj prvi izbor. Možda sam isuviše sklona da verujem obrazovanim i uglednim ljudima od autoriteta. To možda ne bi bilo tako loše kada bi oni mogli da ispune ono što od njih očekujemo- da nas izleče.
Istina, oni su nezamenjivi kada neko oboli od upale sinusa pa mora da pije antibiotike, ali u slučaju svih drugih oboljenja koja su me snalazila oni su se pokazali kao krajnje neadekvatno rešenje.
Ne govorim o depresiji, to je sasvim drugačija priča, već o rešenjima koja sam u nedostatku dijagnoze lekara morala sama da tražim. Uvek sam bila intelektualistički nastrojena, tako da me nije mrzelo da pročitam ceo "Narodni lekar" koga smo svom srećom imali u kući. I još veća sreća je to što usput nisam postala hipohondar. Trud mi se isplatio pa sam pronašla svoju dijagnozu, čak sam poželela da studiram medicinu ali sam od te namere odustala zbog gadljivosti i emocionalne preosetljivosti.
Manje poznato oboljenje je nedostatak vitamina B, koji iz nekog razloga imam i zbog koga sam imala glavobolje i druge mučne zdravstvene tegobe dok nisam počela da ga uzimam. I sada, ako ne pijem vitamine, te iste tegobe se pojave u roku od par dana. Mnogo godina kasnije našla sam na Internetu da dosta ljudi u Americi ima isti takav problem, ali postoji i dijagnostika kojim se on utvrđuje.
Mene su optuživali da sam umišljeni bolesnik ili da je sve to na nervnoj bazi. U svakom slučaju nisu propustili da me izgrde i posavetuju da se opametim.
Ne kažem da su svi lekari tako užasno neprijatni kao ona doktorka koja me je lečila u školskom uzrastu, ali kao sve averzije i ova prema lekarima potiče iz ranog detinjstva, a baš ta doktorka za mene predstavlja traumatično iskustvo. Ali nije stvar u neprijatnosti, već u nedostatku rešenja.
Ne mogu da zamislim kroz šta prolaze ljudi sa tzv retkim bolestima, za koje se javno priznaje da nema niti lekova niti specijalista koji ih leče. Da li oni uopšte znaju kako da sebi pomognu, posebno ako rešenje nije ni tako jednostavno i jeftino? Da li im predstavlja neku utehu to što će neko s vremena na vreme pomenuti njihov problem na Dnevniku RTS-a? Da li im je bolje što retke bolesti imaju svoj dan?
Ali da pređemo na alternativno lečenje i moje iskustvo sa njim. Zna se da je to poduhvat sa neizvesnim ishodom, posebno za one naoružane knjigama sa receptima narodne medicine.
Ma koju biljku ili dijetu probala, nije mi ništa mnogo pomoglo. Ne mogu da tvrdim da bi neko tim načinom izlečio rak ili neku ozbiljnu bolest, ali moji problemi nisu smrtonosni pa nije bilo tragičnijih ishoda. Neću da ulazim u detalje, ali ako postoji medicinsko rešenje i dobar lekar savetujem vam da mu se obratite.
Jednom sam došla i na zamisao koja je mogla da me košta života. A mogla sam i da dobijem posthumno čuvenu Darvinovu nagradu za glupost.
To je lečenje pčelinjim otrovom.
Osim što se pominje u našoj tradicionalnoj medicini, pominje se i u kineskoj. To je bilo dovoljno da me zaintrigira, ali kako nisam znala nikoga ko praktikuje ovaj vid lečenja privremeno sam od te zamisli odustala. Sve dok nisam otišla kod rođaka koji ima pčele. Taman sam pomislila da neće primetiti da mu fali dvadesetak-tridesetak, kada se par njih ustremilo na mene. Svi su se tome čudili, jer pčele ne napadaju ljude. Sledecih par nedelja sam išla sa otokom na licu (jedna me je ujela za čelo, nisam mogla da otvorim oko nedelju dana) i rukom duplo većom nego obično (ne samo šaka već i podlaktica).
Neznam kako da objasnim ovaj slučaj, ali dobro je što nisam nikome rekla za svoju nameru. Ovako su mi samo govorili da nikada nisam bila lepša, ne mogu da zamislim kako bi me tek tada zezali. Da li pčele imaju neki viši oblik inteligencije, pa su rešile da se žrtvuju za dobrobit zajednice? U svakom slučaju lep primer solidarnosti.
Ove zime ta ideja mi je opet prošla kroz glavu. Mislim da počinjem da patim od artritisa, i cele prošle zime sam imala bolove u kostima i zglobovima. Znala sam da će me to stići jednog dana, ali nisam se tome nadala u ovim godinama. Doktorka mi je posle laboratorijske provere krvi rekla da mi je sve OK, i da se opustim, nađem dečka, možda i popričam sa psihologom(!). Ljubazno sam joj zahvalila (bila je dobra prema meni) i opet se okrenula traganju za iracionalnim rešenjima. Pa i Amerikanci boluju od artritisa, neki čak i mlađi od mene, to je nauka.
Ovaj put ću da potražim terapeuta. Možda dam oglas u Trecem oku, koje ako se dobro razmisli i uporedi sa ostalim nije tako loš časopis. Čak je i otmeniji i zanimljiviji od većine.
Osim toga Treće oko ima oglase lične prirode, poetično nazvan Srodne duše. Pa ako ne nađem terapeuta...
Kao što bi mogli da pretpostavite iz prethodnih postova, alternativna medicina nije moj prvi izbor. Možda sam isuviše sklona da verujem obrazovanim i uglednim ljudima od autoriteta. To možda ne bi bilo tako loše kada bi oni mogli da ispune ono što od njih očekujemo- da nas izleče.
Istina, oni su nezamenjivi kada neko oboli od upale sinusa pa mora da pije antibiotike, ali u slučaju svih drugih oboljenja koja su me snalazila oni su se pokazali kao krajnje neadekvatno rešenje.
Ne govorim o depresiji, to je sasvim drugačija priča, već o rešenjima koja sam u nedostatku dijagnoze lekara morala sama da tražim. Uvek sam bila intelektualistički nastrojena, tako da me nije mrzelo da pročitam ceo "Narodni lekar" koga smo svom srećom imali u kući. I još veća sreća je to što usput nisam postala hipohondar. Trud mi se isplatio pa sam pronašla svoju dijagnozu, čak sam poželela da studiram medicinu ali sam od te namere odustala zbog gadljivosti i emocionalne preosetljivosti.
Manje poznato oboljenje je nedostatak vitamina B, koji iz nekog razloga imam i zbog koga sam imala glavobolje i druge mučne zdravstvene tegobe dok nisam počela da ga uzimam. I sada, ako ne pijem vitamine, te iste tegobe se pojave u roku od par dana. Mnogo godina kasnije našla sam na Internetu da dosta ljudi u Americi ima isti takav problem, ali postoji i dijagnostika kojim se on utvrđuje.
Mene su optuživali da sam umišljeni bolesnik ili da je sve to na nervnoj bazi. U svakom slučaju nisu propustili da me izgrde i posavetuju da se opametim.
Ne kažem da su svi lekari tako užasno neprijatni kao ona doktorka koja me je lečila u školskom uzrastu, ali kao sve averzije i ova prema lekarima potiče iz ranog detinjstva, a baš ta doktorka za mene predstavlja traumatično iskustvo. Ali nije stvar u neprijatnosti, već u nedostatku rešenja.
Ne mogu da zamislim kroz šta prolaze ljudi sa tzv retkim bolestima, za koje se javno priznaje da nema niti lekova niti specijalista koji ih leče. Da li oni uopšte znaju kako da sebi pomognu, posebno ako rešenje nije ni tako jednostavno i jeftino? Da li im predstavlja neku utehu to što će neko s vremena na vreme pomenuti njihov problem na Dnevniku RTS-a? Da li im je bolje što retke bolesti imaju svoj dan?
Ali da pređemo na alternativno lečenje i moje iskustvo sa njim. Zna se da je to poduhvat sa neizvesnim ishodom, posebno za one naoružane knjigama sa receptima narodne medicine.
Ma koju biljku ili dijetu probala, nije mi ništa mnogo pomoglo. Ne mogu da tvrdim da bi neko tim načinom izlečio rak ili neku ozbiljnu bolest, ali moji problemi nisu smrtonosni pa nije bilo tragičnijih ishoda. Neću da ulazim u detalje, ali ako postoji medicinsko rešenje i dobar lekar savetujem vam da mu se obratite.
Jednom sam došla i na zamisao koja je mogla da me košta života. A mogla sam i da dobijem posthumno čuvenu Darvinovu nagradu za glupost.
To je lečenje pčelinjim otrovom.
Osim što se pominje u našoj tradicionalnoj medicini, pominje se i u kineskoj. To je bilo dovoljno da me zaintrigira, ali kako nisam znala nikoga ko praktikuje ovaj vid lečenja privremeno sam od te zamisli odustala. Sve dok nisam otišla kod rođaka koji ima pčele. Taman sam pomislila da neće primetiti da mu fali dvadesetak-tridesetak, kada se par njih ustremilo na mene. Svi su se tome čudili, jer pčele ne napadaju ljude. Sledecih par nedelja sam išla sa otokom na licu (jedna me je ujela za čelo, nisam mogla da otvorim oko nedelju dana) i rukom duplo većom nego obično (ne samo šaka već i podlaktica).
Neznam kako da objasnim ovaj slučaj, ali dobro je što nisam nikome rekla za svoju nameru. Ovako su mi samo govorili da nikada nisam bila lepša, ne mogu da zamislim kako bi me tek tada zezali. Da li pčele imaju neki viši oblik inteligencije, pa su rešile da se žrtvuju za dobrobit zajednice? U svakom slučaju lep primer solidarnosti.
Ove zime ta ideja mi je opet prošla kroz glavu. Mislim da počinjem da patim od artritisa, i cele prošle zime sam imala bolove u kostima i zglobovima. Znala sam da će me to stići jednog dana, ali nisam se tome nadala u ovim godinama. Doktorka mi je posle laboratorijske provere krvi rekla da mi je sve OK, i da se opustim, nađem dečka, možda i popričam sa psihologom(!). Ljubazno sam joj zahvalila (bila je dobra prema meni) i opet se okrenula traganju za iracionalnim rešenjima. Pa i Amerikanci boluju od artritisa, neki čak i mlađi od mene, to je nauka.
Ovaj put ću da potražim terapeuta. Možda dam oglas u Trecem oku, koje ako se dobro razmisli i uporedi sa ostalim nije tako loš časopis. Čak je i otmeniji i zanimljiviji od većine.
Osim toga Treće oko ima oglase lične prirode, poetično nazvan Srodne duše. Pa ako ne nađem terapeuta...
Sve je ovo lepo i verujem da radi samo tako pozzzz
ОдговориИзбриши