Volim devedesete?

   Devedesete su tu? Volim devedesete?- Već neko vreme se ovakva reklama pojavljuje na raznim bilbordima i bode mi oči ovom porukom. Prosto ne mogu da odolim da ne napišem komentar na ovaj društveni fenomen. Bolje iko nego niko.

   Reklame su čudo i u njima se tvrdi kako volimo razne stvari, ljude i pojave. TV programe, gradove, države, fudbalske klubove, namirnice, šoping-centre, Madonu, političare i njihove stranke, paštete, Janka Tipsarevića... Možda je zato ljubav postala tako jedno oslabljeno osećanje i zato ne možemo da dođemo ni do čijeg srca, jednostavno više nema mesta. Ko je pobedio korporacije?

   Ali ko još voli devedesete? Te godine nisu bile ni malo lepe za nas, niti su se odlikovale kulturnim tvorevinama dostojnim pamćenja. Želeli bismo da možemo da ih odbacimo i zaboravimo kao najveću sramotu. Zar nismo trpeli dovoljno poniženja?

    To bi bilo otprilike isto kao ovo. Roditelji su podjednako ponosni na nas. I mi smo podjednake budale.

  Već znate koliko imam godina, tako da ne mogu da vam kažem da sam daleko od tih generacija. Možda još uvek ne razumem šta je to ''žal za mladošću'' i sentimentalnost za najboljim godinama koje su prošle. Bez obzira na to što su bile teške. To su bili dani nečije mladosti, a mladost je sama po sebi lepa. Posle toga je došao posao, brak, deca i oni više nisu imali prilike da se druže i zabavljaju. Game over.

  Ove generacije koje vole devedesete su još uvek mlade i ništa ih ne opravdava. Zabava nije ograničena samo na mlade i neudate-neoženjene, mladost je sada širok pojam i obuhvata mnoge generacije. Tako da to nije vreme za kojim treba žaliti. Posebno ako nemate više od dvadeset pet godina...
  Nabrojaću neke od blagodeti tih dana, čisto u edukativne svrhe.
1.Hiperinflacija

2.Nestašice

3.Restrikcije struje i vode

4.Štrajkovi

5.Ratni sukobi

  Još gore je ako se sve ove stvari ponovo dese, a uskraćeni smo za oružija kojima smo se pre borili. Sada ih više nema u slobodnoj prodaji. Ni mnoge druge stvari više nisu OK.

   Drugo ništa ne možemo. Kažu da ekonomska kriza ne prolazi već dolazi i dug krug iste. Možda posle toga dođe i treći krug...Prema dosadašnjim tendencijama razvoja našeg društva, možete da pogodite u kom pravcu idemo. Mislim da je u pitanju jedan od ova dva. Odlučite sami, znate već iz prethodnog posta da ponekad i nisam optimista. Možda naše potomke neće ni biti briga za naš loš muzički ukus.

   Ali možda sve to nema nikakve veze sa politikom. Možda je u pitanju samo jedan od onih neukusnih marketinških poteza, koji nam se isprva smuče, a onda ih prihvatimo kao normalnu stvar. I životinje imaju  instinkt za pročišćavanjem organizma, pa mi nemojte zameriti ako sam preterala.

   Dobro, pa šta bi onda moglo da bude?
1. Sentimentalnost, prisećanje na protekle dane, bivše ljubavi, lepe trenutke, školske ekskurzije...Svako od nas ima poneki ovakav dan.

 2.Nije lako postati i ostati muzičar, izdavanje CD-ova je skupo, tekstopisci sve gluplji i skuplji, autorska prava ne smeju da se krše, starost dolazi i više nisu ni lepi ni zanimljivi kao pre...Nije lako privući pažnju, štagod čovek uradio, mi do sutra zaboravimo, a najgore je biti zaboravljen.