Da li možete da budete optimista?

   Sposobnost za optimizam je jedna od osobina koje bih volela da imam. Ponekad mi se desi da uhvatim sebe da razmišljam negativno i predviđam katastrofe čak kada za to nema nekog valjanog osnova.
    Mislim da sam ipak više sklona optimizmu, iako ljudi koji me poznaju ne bi mogli to da pretpostave. Previše je negativnih stvari koje nikako ne mogu da izađu na dobro i bilo bi glupo očekivati da se stvari same od sebe srede i krenu na bolje.

  Neki ljudi uporno lažu i sebe i druge da im je dobro i da nisu nezadovoljni. Retki su oni koji zaista mogu da budu srećni uprkos poteškoćama i neprilikama. Ali opet ne treba se ni ispovedati svakom jer postoji jedna vrsta ljudi koja prosto uživa u nesreći svojih prijatelja i poznanika. Oni se nerviraju kada nam ide dobro i sabotiraju nas na svakom koraku, a kada smo nesrećni onda nas teše. Mislim da je takvo stanje duha samo po sebi kazna, ali opet ne mogu da se suzdržim da ne dolijem malo ulja na vatru i kažem da sam srećna i kada nisam.

  Tu su i stariji, iskusniji ljudi koji nam uvek govore kako ne treba očekivati previše od života. Oni nalaze manu svakom planu koji im poverimo, govore nam da je ljubav precenjena i da se treba razumno udati, da ne postoji iskreno prijateljstvo, da su svi dobri ljudi pomrli, da omladina postaje sve gluplja i bezobzirnija, da se brže stari i da devojke nemaju šarm kao nekad, da su svi uvek namršteni i neljubazni...

   Neki nam sole pamet i svojim ''optimizmom'' izluđuju. Oni nam se uvek nađu kada ne treba i prosto nas ubiju u pojam. Mislim da ne postoji pozitivna strana u nekoj bolesti, usamljenosti ili siromaštvu. Otkud oni znaju šta je Bogu drago i kako se postaje bolji čovek?

   Onda su tu i oni koji nam govore kako je dobro biti samosvesna, savremena žena i da nam muškarci nisu potrebni u životu. Druženje sa njima je neuporedivo veće zadovoljstvo!!!

   Ali kako odlučiti u situaciji u kojoj ima podjednako razloga za optimizam i za ono drugo? Kako da znamo jesmo li upali u zamku depresije i smo samo realni?

  Optimizam negde može i da nam pomogne. Nikad ne treba biti samokritičan u pogledu spoljašnjeg izgleda, sposobnosti ili onoga šta zaslužujemo. Ljudi koji se nadaju najboljem prođu bolje od nas ostalih. Ono što je isključivo u glavi i vezano za nas same treba da bude pozitivno.
   Bolje će proći devojka osrednjeg izgleda koja misli da je dobra riba, nego lepa devojka koja misli da je ružna. Isto važi i za pamet, društvenost, komunikativnost, privlačnost...

   Zatim postoje ljudi koji mogu da prežive u situacijama u kojima mi ostali ne bismo mogli. Šta biste uradili da se nađete u nekoj nedođiji i da treba da se borite za svoj život?

  Sećate li se one bajke ''Princeza na zrnu graška''? Našla sam modernu interpretaciju iste i mislim da odgovara mom toku misli.

   Moram još da napomenem i ljude koji su našli smisao i dostojanstvo u životu koji je ispunjen bolom i patnjom. I nekako oni taj život vole više od bilo koga drugog. I našli su snage da drugima budu inspiracija.

  U poređenju sa njima nekako me je sramota zbog svoje malodušnosti.