Kako postati uspešan bloger?

   Kao i svakom blogeru, i meni se ponekad potkrade želja da imam više čitalaca, da mi neko napiše komentar ili barem kritiku. Razmišljam o tome gde grešim, o tome šta moji čitaoci misle o meni, ko su i zašto ne žele da bilo šta prokomentarišu...

   Istini za volju, ni ja ne komentarišem bilo šta na Internetu, pa makar me to nešto nerviralo do ludila. Napravim izuzetak za nekoga ko me je oduševio ili inspirisao u pozitivnom smislu. Čak se ni na to ne odlučujem tako lako. Iako mislim da ima izuzetnih sajtova i blogova. Možda zato što u tom prostoru postoji mnoštvo informacija koje bi mi oduzele mnogo vremena. Moja interesovanja su vrlo raznolika i odnose se na sve i svašta. Ali uglavnom marketing u tome ne igra nikakvu ulogu, već moje interesovanje u datom trenutku.
   Na drugim blogovima sam nalazila savete o tome kako da povećam broj čitalaca.
   Treba da povećam atraktivnost sadržaja u popularnom smislu i da počnem da se bavim networkingom.
   Šta je to što ljude zaista zanima? Šta im se dopada?
   Moj problem je oduvek bio to što nisam imala ista interesovanja kao moji vršnjaci. To me je skupo koštalo i zato sam provela nesrećno i usamljeno detinjstvo. Ali nisam mogla da napravim taj kompromis i postanem atraktivna u popularnom smislu. Tužno je to što se pred mene ovaj zahtev stalno postavlja i što ja uporno ne želim da ga prihvatim.
   Ali ja sam sada odrasla osoba i niko više ne sme da me maltretira na taj način. Ako mi se neko ne sviđa, ne moram da se družim sa njim. Ako je neko glup i nezanimljiv ne moram da se pravim da mi se sviđa, niti moram da se pravim da sam glupa da se taj neko ne bi osećao inferiorno. Užasno je to koliki teror se vrši nad čovekom od malih nogu i sve zato da bismo se dopali tamo nekome.

  Neke stvari o kojima ljudi pričaju, npr popularni tračevi o poznatim ljudima me uopšte ne zanimaju. Te ljude ne poznajem, ne bih ni poželela da ih upoznam, nemam baš neko visoko mišljenje o njima i zato ne želim da se bavim tom tematikom na svom blogu.
    Valjda ljudi pišu blogove da bi izrazili SVOJE mišljenje, a ne prepisivali tuđa. Time još više daju legitimitet toj odvratnoj pojavi koja je i onako preterana. I obični, nepoznati ljudi imaju šta da kažu i često su mnogo pametniji i zanimljiviji. I oni imaju podjednako pravo na postojanje.
   Ali udovoljiću ovom zahtevu i prikazaću jednu celebrity koja je imala sličnu traumu iz detinjstva.

  Nikad nisam mislila da će i to postati cool.
   Za razliku od ove dame, obični ljudi loše prolaze ako postave provokativne spotove ili sadržaje na Youtube ili Facebook. Još pogubnije za njih je ako to isto urade pod uticajem raznih stimulativnih sredstava i to se sazna. I onako je ogromna nezaposlenost u državi, a ozbiljne profesije ne trpe ovakve gluposti.

   Još je gore ako se o našem ljubavnom životu dosta zna. O tome ne treba nikad pisati na Internetu. I to je nešto što može da nas rasplače. Posebno ako nas obuzmu ljubomora i nesigurnost.

   Poznati ljudi na ovaj način privuku još poznatije i bogatije partnere, dok obični ljudi mogu samo da se nerviraju. Neko ko je imao mnogo partnera ne mora da bude dobar ljubavnik. To ne znači ništa i to nije nikakva preporuka za budućnost.
    Onda je tu i maksima 'Cilj opravdava sredstva', za koju mislim da je precenjena. Zar vredi prodati i telo i dušu zarad neke bedne dobiti.

  Drugo su vešti manipulatori koji umeju da ostvare svoje ciljeve, a drugo emocionalno ucenjene i izmučene osobe koje je neko na to naterao.
   Networking je važna veština koja mnogo pomaže u životu i u našem društvu se neguje od malih nogu. Uči se još od prvih dana i nikad nije rano da se sa njom započne. Loše prolaze ona deca koju roditelji nisu naučili ovoj veštini i taj nedostatak može mnogo da ih košta u životu.

  U ranom detinjstvu dete je podložno nastanku fobija, kompleksa, osećanju niže vrednosti, zatim upalama ušiju i prehladama, zaraznim bolestima i sličnim užasima. Zato je dobro da rodielji network-uju od najranijih dana i da svoju decu osposobljavaju u tom pravcu. Ovo može da vas oslobodi bespotrebnih i uzaludnih napora.
   Nikakva inteligencija ne može da zameni networking. Ni Tesla nije bio vešt u ovome, pa je i pored svojih mnogobrojnih izuma postao siromašan pred kraj života, a nije dobio ni Nobelovu nagradu. Da nije otišao u Ameriku ne bi ni imao priliku da stvori bilo šta.

   Postoje i druge situacije gde nam networking može spasti život. Na primer ako obolite od neke ozbiljne bolesti dobro je poznavati lekare, inače biste mogli da umrete jer se niko neće sažaliti i pomoći vam. Posebno u velikim gradovima gde nemate ni prijatelja ni rodbine.

  Koliko puta ste videli ovakvu situaciju?

   Neke civilizovanije države se bore protiv nepotizma, ali to se neće desiti ovde. Volontiranje je takođe postalo moderno, pa će se naći neko ko će skoro besplatno da radi sve što rukovodioci ne umeju. Samo im treba dati nadu da će jednog dana dobiti posao i to je to.

  I to me dovodi do virtuelnog networking-a. Postoji teorija koja tvrdi da kao bloger moram da se povežem i umrežim sa drugim blogerima. Da bih privukla čitaoce i dobijala komentare.

 Zasad mi je bilo dovoljno to što postojim i imam pravo da iskažem svoje mišljenje.
  A šta vi mislite o tome?