O usamljenosti

  Ovo je zaista postala tabu tema, čak iako veliki broj ljudi povremeno ili hronično pati od ove boljke.
   Na prvom mestu tu su medicinska istraživanja koja nas upozoravaju na fizičke bolesti koje nastaju kao posledica stresa i patnje koju samoća donosi. Ovo može da nam skrati život.

   Tu su i psihološka istraživanja koja nam govore o tome kako ovo stanje dovodi do psihičkih bolesti, tj ako nije nastalo kao posledica istih. Ne daju nam iluziju da ćemo se lako iz ovoga izvući, ali oni bi mogli da nam pomognu. Reč je o teškoj patologiji koja se prenosi i na druge grupe i pojedince (guglujte, ako mi ne verujete, ja ne želim da prepričavam). Tako se ovo može preneti i na vas...

    Postoje različite vrste usamljenosti, neke se odnose na nedostatak prijatelja, a druge na nedostatak partnera.
   Stepen izolovanosti pojedinca varira, pa je sasvim moguće osećati usamljenost iako imate veliki broj poznanika, čovek može biti usamljen i u velikoj grupi ljudi. Ali niko nije bio oduvek izolovan, barem je nekada davno znao neke ljude sa kojima bi mogao da stupi u kontakt. Da ne govorimo o Facebook-u.
    Pa gde je tu problem? Da li je problem u osobi koja ne može da bude zadovoljna ljudima koje ima oko sebe? Kako to da jednog dana poznanici postanu nezanimljivi, sve priče već ispričane, dešava im se da nemaju ni vremena ni sluha za naše probleme, ponekad nam čak kažu da smo ludi ukoliko im poverimo neke ličnije dileme koje nas muče, a koje normalnom čoveku ne bi ni pale na pamet...

    I tako mi pred oči izlazi ovakva vizija budućnosti. Barem su ljubimci sposobni da nas vole (psi i mačke, za druge nisam sigurna). Ali ni to nije dovoljno...

   Ljudi nam deluju neprijateljski nastrojeni i nezainteresovani. Možda i sami imamo razne paranoje i fiks-ideje o njima. Možda smo previše gledali one kriminalističke serije na TV-u, ili smo suviše istraumirani zbog gnjavatora koje smo nekada znali a koji su samo umeli da nam zagorčaju život. Kako uopšte prepoznati dobre, normalne ljude? Kako ne upasti u iste zamke i ne pogubiti živce?

   Možda deluje ružno, ali poznanike sa Facebook-a ne računam u prijatelje, jer ne doprinose smanjenju usamljenosti, već ga povećavaju. Možda čak u nama stvaraju otpor prema novim prijateljstvima, strah da ćemo pronaći još takvih, zavist jer se oni bolje provode, imaju partnere, izgledaju veselo... Nekako je glupo staviti sliku svog ljubimca kako se plazi, kada neko drugi stavlja slike svoje dece, ili slike iz noćnog provoda u kome nije bilo mesta za vas... Nekako ne mogu da ih doživljavam kao prave prijatelje. Posebno zato što u realnosti nisu tako zanimljivi (ili im ja izazivam dosadu svojim prisustvom?).

    A tu je i usamljenost koja nastaje zbog nedostatka zadovoljavajućeg partnera. To čime je neko zadovoljan ne može da se definiše i odredi, ali kao posledica ovoga nastaje jedna vrsta usamljenosti koja osobi vrlo teško pada. Svako ko tvrdi suprotno nije sasvim iskren. Ali nema veze, ne treba nikad biti potpuno iskren. Ponekad treba malo i lagati, posebno ljude na Facebook-u, ili rodbinu koja se brine za vas. Da niste rešili da odete u manastir? Šta vam se to dešavalo ranije, pa ste postali takvi? Možda vam treba psiholog?

   Našla sam uslugu na Internetu koja nudi savršenu devojku za Facebook. Zove se cloud girlfriend i služi zato da održi iluziju da taj muškarac ima devojku sa kojom je u vezi. Ne postoji u stvarnosti nikakva devojka, pogotovo ne savršena. Ali svi ostali će misliti da postoji i to je valjda OK. Nešto slično Gogoljevim 'Mrtvim dušama', samo što su ove virtuelne i od njih nema praktične koristi, ali ko zna...

    Ukoliko zaista želite da upoznate nekoga (izuzev oglasa lične prirode), saveti za usamljene ljude su zaista surovi i mogu da vas deprimiraju. Obično je u pitanju neki vaš nedostatak, vi niste dovoljno otvoreni za novu vezu, ne smejete se dovoljno, ne volite sebe, imate razne komplekse, nezreli ste i nedruštveni, perfekcionista koji puno traži od drugih...

   A ljubav je tako divno osećanje, samo što ga vi niste zaslužili. Treba da radite na sebi (ovaj deo ne razumem najbolje, neka mi neko objasni ako zna u čemu se sastoji rad na sebi). Drugi ljudi doživljavaju kosmičko osećanje koje se ne može uporediti ni sa čim, dok ste vi užasan baksuz kome ovo izmiče.

     Najpre treba da izgledate mnogo bolje nego sada, zatim treba da budete otvoreniji i da flertujete. I da ne padate u očajanje ako vam se ništa ne desi, da uživate u prijateljstvima i humanim delima jer je važno da budete dobra osoba. Ništa od ovoga nije lako, a još ako se i ne isplati to je tek bezveze. Nije da nemam uspeha, ali to nije ono što sam htela da postignem. Izgleda da privlačim samo ne baš tako privlačne ljude.

    Kada bacim oko na nekog privlačnog muškarca to mi obično donese bol, patnju i dosta frustracije. Gde postoje privlačni muškarci koji nisu glupi i zbog kojih ne moram da idem u teretanu?

    Ili da nađem nekog malo nesavršenijeg pa da zajedno idemo na plivanje? I od toga može da se smrša, a i ne opterećuje zglobove.

    Ali ko zna možda ni to ne ispadne dobro za mene?