Šta vi mislite o tim seksualnim perverzijama?

  Pade mi na pamet kako bih mogla da zainteresujem čitaoce i da napišem koju reč o temi koja je veoma zapaljiva i aktuelna u ovom trenutku. Govorim o pravima LGBT populacije i kontroverzi koju to izaziva u našem društvu. To je nešto što ljudi uglavnom ne žele da prihvate, ali nije uvek sasvim jasno zašto.

  Uglavnom govori se o tome da je to nešto nemoralno i nepripodno i da je to greh. Hrišćanske crkve su ublažile stavove o ovoj pojavi u odnosu na one koje su zastupale u ranijim godinama.

  Da treba zaštititi decu od loših primera i ne dopustiti da im se to isto jednog dana dogodi. Barem je neko prepoznao poterbu da se deca zaštite od nekog zla.

 Brak kao institucija je u krizi i ne treba dopustiti ljudima da se još upuštaju i u istopolne veze jer je i onako sve haotično i nestabilno.

  Ljudima sa ovim čudnim i ničim izazvanim sklonostima se preporučuje sledeće:
1. Da se prilagode i ne pokazuju javno svoje sklonosti.

2. Da potraže stručnu pomoć. Većina psihijatara i psihologa je odustala od tvrdnje da je ovo bolest, ali se i pre tog nisu proslavili u njenom lečenju. Vremena su se promenila pa sada leče homofobe. Ne znam da li sada imaju više klijenata i više koristi od toga.

3. Potpunu apstinenciju ukoliko baš ne mogu da se upuste u seksualne odnose sa osobom suprotnog pola.

 4. Prilagođavanje i usvajanje konvencionalnih načina ophođenja prema suprotnom polu. Sklapanje brakova.

5. Apsolutnu diskreciju ako nešto i urade.

  Iako pripadnici LGBT populacije nisu opasni po bilo koga, postoje druge perverzije koje polako prelaze iz neprihvatljivog u prihvatljivo i zakonom dozvoljeno. Ko je još uspeo da definiše ljubav i koga i kako smemo da volimo, a da ne budemo za to kažnjeni?
 1. Seks sa maloletnim osobama

   Ovo još uvek izaziva negodovanje javnosti, ali gore pomenuti slučaj nije njegova najgora manifestacija. Gore je kada su žrtve sasvim mala deca i kada ih niko ne upozorava niti štiti od takve vrste nasilnika. Takvi ljudi mogu da npr godinama rade u školama kao nastavnici fizičkog i uživaju u svom loše plaćenom, ali zadovoljavajućem poslu. O takvim slučajevima se ne priča, oni se kriju kao tajna i lična sramota. Čak i kad se otkriju nemaju neke posledice po počinioca. Kako je žrtvama, ne znamo i ne tiče nas se. Čak ni crkveni velikodostojnici nisu oštro osudili krivce.

2. Sadizam-mazohizam

 Većina se ne bi složila sa mnom po ovom pitanju, ali ja govorim o ljudima koji su od ovoga načinili životni stil. Oni ne praktikuju ovo u privatnosti svoje spavaće sobe, nego u to uvlače svoju decu, susede, policiju, centre za socijalni rad i prihvatilišta za zlostavljane žene i još nam izigravaju mučenike. Šta je granica između ove dve krajnosti i kako znati kome treba pomoć, a ko svojevoljno trpi mučenje?
  Normalni ljudi ne vole da vide ovakve scene, ali ima li tu ličnog izbora?

3. Zlostavljanje životinja.
  Moram da priznam da sam za ovu pojavu prvi put saznala iz udžbenika psihopatologije, i nikada ne bih pomislila da je česta pojava i skoro pa nešto normalno (?). Od tada ne gledam ljude istim očima i potkradaju mi se vrlo odvratne slutnje. Bilo je čak pokušaja da se sklope brakovi sa ovim nesrećnim stvorenjima, ali su odbijeni. Svet nije spreman za to.

 4. Zavođenje u svrhu političke dobiti
  Pisala sam već o svojim dilemama vezanim za obične reklame i subliminalnim porukama seksualne prirode kojim nas obasipaju, tako da možete da shvatite o čemu govorim. Pomisao da me neko zavodi u političke svrhe me užasno uznemirava. Ja ću možda odoleti impulsima koje u meni pokušavaju da probude, ali neće svi.
  Mislite da ovo nije istina, ali kako drugačije bi uspeli da pridobiju naše simpatije?

  Ima još toga, ali bojim se da bi definisanje i opisivanje istih bio preambiciozan zadatak za mene. I stari dobri Frojd je umeo da pogreši, pa nemojte ni meni zameriti ako sam nešto izlupetala.