Mislim da je ovo jedna od onih tema o kojoj niko nigde ne govori, čak iako se o njoj nešto i kaže to nije sasvim iskreno. Ljudi izbegavaju da o tome govore, bilo da imaju takvu osobu u svojoj porodici ili okruženju ili ne. Pošto je moj brat jedna od tih osoba, osećam se obavezno da nešto kažem o tome.
Neke porodice svesrdno pomažu ovakvim osobama, a neke ih odbace delimično ili u potpunosti.
U stara vremena takvu decu su roditelji krili ili davali u domove. Sredinom osamdesetih lekari su još uvek preporučivali roditeljima da ovo urade, kako ostala deca ne bi patila zbog cele situacije. To su isti oni psihijatri koji su napisali mnoštvo knjiga i izgradili svoje karijere na toj problematici. Realne koristi od njih nije bilo. Mogli su da naprave i veću štetu prepisivanjem lekova za smirenje. Ta vrsta lekova ima jako štetan uticaj, što je posebno primetno kod osoba koje su ih pile još od detinjstva. Neke od njih su umrle sa dvadesetak godina. To ih je fizički uništilo. Osim toga, ove profesije ne žele da iko dođe do njihovog profesionalnog znanja kako slučajno ne bi saznao dijagnozu ili pokušao da nađe neki lek na svoju ruku. Ne žele ni da se zna o prirodi oštećenja, mogućnostima lečenja, a ne žele da daju prognoze za budućnost.
U Beogradu postoji škola i dnevni boravak u kome ovakve osobe mogu da se druže i provode vreme. U ostatku države jedva da bilo šta postoji. Čak je i to neka vrsta tajne, pa mnogi roditelji ne mogu da iskoriste ovo pravo zato što ne znaju da ga imaju. Centri za socijalni rad nikada ne odaju ovu tajnu.
Nekako i ja izbegavam da o tome pišem, ali mislim da je bolje da barem neko baci malo svetla na tu temu. Trudiću se da ne budem patetična, da budem iskrena i da ne osuđujem nikoga. Možda se neko i zamisli nad svim ovim i bude bolji prema ljudima sa ovom nevoljom.
Osobe sa smetnjama u razvoju su u ogromnoj meri izolovane od ostatka društva. Ne kažem da su svi ljudi neprijateljski nastrojeni prema njima, ali većina ih ignoriše. Neki su i nasilni prema njima. Najgore su grupe narkomana iz mog naselja. Niko nije gori od njih!
Da počnem od početka.
Svako se nada da će jednoga dana imati zdravu decu tako da rođenje deteta sa smetnjama u razvoju predstavlja ogroman udarac za roditelje. Oni ne mogu da budu potpuno srećni i bezbrižni, niti da ovo lako prihvate. Dosta brakova u kojima se rodi ovakvo dete biva razvedeno. Deca obično ostaju sa majkama, a ponekad i babe i dede preuzmu brigu o njima. Neki roditelji ih u potpunosti odbace. Ne mogu da prihvate nesavršenog potomka.
Neću teoretisati o tome kako se ti ljudi osećaju, šta misle i kako reaguju. Ograničiću se na reakcije okoline. Možda se nešto promenilo u odnosu na ranije godine, ali pošto je takvo moje iskustvo o tome, navešću ga. Ne misim da smo kao narod uznapredovali u pogledu kulture od sredine osamdesetih.
1.Neki ljudi smatraju da je ovo božija kazna, obično zbog grehova roditelja. Pošto moji roditelji nisu sposobni za neke krupne grehove, rekla bih da je ovo čista glupost. Ali ne tvrdim, pošto moja komunikacja sa Bogom nije toliko razvijena, niti znam šta je njegova volja.
2. Neki misle da je u pitanju neko prokletstvo ili crna magija. Ovo nisu prosti ljudi sa sela. Ljudi sa sela su mnogo bolji i obzirniji.
3. Postoje ljudi koji smatraju da je i ostatak porodice bolestan i oštećen ili da je svojom nebrigom izazvao oštećenje. Ovo ne mora da bude tačno. U našem slučaju uzrok je jasan i nije izazvan našom greškom. Staviću sliku koja ilustruje trenutak u kome se oštećenje desilo. Ne možete kriviti ženu zbog teškog porođaja. Možda su i lekari pogrešili.
Osobe sa Daunovim sindromom imaju genetski poremećaj, ali on nije nasledan tako da ni njihovi roditelji nisu krivi. Doskora je, (udžbenik iz psihopatologije1992. godina) iznošena tvrdnja da su majke izazvale autuizam kod svoje dece zato što su bile emocionalno hladne i distancirane. Ovo se pokazalo kao netačno, ali sigurno je bilo teško živeti a takvom krivicom. I to sve zbog neinformisanih psihijatara i psihologa.
Morala sam da ovo naglasim zato što sam čula dosta ružnih insinuacija na temu krivice. Po nekima od njih i ja sam kriva.
Zatim dolaze na red i praktični problemi koji proizilaze iz oboljenja a koji se godinama javljaju i koje ljudi ne uzimaju u obzir.
Ta deca zahtevaju nadzor i ogroman napor kako bi se osposobila za život. Neki od nih su skloni opasnostima i zahtevaju stalan nadzor. Neki do njih zahtevaju korektivne vežbe da bi progovorili i prohodali. Neki od njih pate i od fizičkih oboljenja.
Ako im roditelji posvete tu pažnju, to negativno utiče na njihovu radnu sposobnost. Posebno u današnje vreme kada su uslovi rada surovi i nema solidarnosti i nerada iz doba komunizma i postkomunizma. U oba slučaja posledice su slične.
Na ovo vas upozoravam pošto su sada psihijatri i psiholozi privatne profesije koje mogu da vas užasno iskorišćavaju. Bolje je da leče umišljene bolesnike i druge budale.
Poslednjih godina se pominje inkluzija, obnosno zamisao da se deca sa poteškoćama u razvoju uključe u odeljenja osnovne škole. Ovo bi mogla da bude dobra ideja u teoriji, ali uzevši u obzir moje lično iskustvo mislim da je ovo užasna ideja. Moje iskustvo?
Deca školskog uzrasta nisu neka divna anđeoska stvorenja, to su veoma surova i povodljiva bića kojima je dovoljan i najmanji povod da nekoga grozno zlostavljaju. To je obično neki siledžija na koga se svi ugledaju. Oni su u stanju da maltretiraju bilo koga, a posebno su surovi prema slabijima.
Nastavnici ne prihvataju ovu obavezu rado, a postavlja se i pitanje kako bi ta deca nešto naučila pošto imaju poteškoće u učenju. Ni deca prosečne inteligencije ne mogu da savladaju gradivo i iz škole izlaze veoma neobrazovana. Taj način rada i nastavni sadržaj im ne bi bio ni od kakve koristi.
Zatim oni ne mogu lako da trpe neprijatne i grube ljude. Oni su emocionalno osetljivi, ne umeju da sakriju svoja osećanja i imaju nizak prag tolerancije. To ne može da se reši ni silom ni lekovima.
To su neki od mnogobrojnih problema koje ljudi ne znaju.
A sada da napomenem nešto aktuelnije, jer su svi ovi problemi iza nas. Na jednom forumu sam našla temu ''Ljubavni život osoba sa posebnim potrebama'' ili nešto slično tome. Ljudi su jednoglasni u tome da oni ne treba da imaju decu (pretpostavljam iz konteksta da im treba zabraniti bliskost iz koje bi to moglo da proistekne). Neki su za, a neki protiv njihovog ljubavnog života, ali se slažu da to treba da budu međusobno slične osobe. Neki misle da njima ljubav nije potrebna.
Moj brat ima devojku. Meni je drago što ga život i ljudi nisu uskratili i za to.
Neke porodice svesrdno pomažu ovakvim osobama, a neke ih odbace delimično ili u potpunosti.
U stara vremena takvu decu su roditelji krili ili davali u domove. Sredinom osamdesetih lekari su još uvek preporučivali roditeljima da ovo urade, kako ostala deca ne bi patila zbog cele situacije. To su isti oni psihijatri koji su napisali mnoštvo knjiga i izgradili svoje karijere na toj problematici. Realne koristi od njih nije bilo. Mogli su da naprave i veću štetu prepisivanjem lekova za smirenje. Ta vrsta lekova ima jako štetan uticaj, što je posebno primetno kod osoba koje su ih pile još od detinjstva. Neke od njih su umrle sa dvadesetak godina. To ih je fizički uništilo. Osim toga, ove profesije ne žele da iko dođe do njihovog profesionalnog znanja kako slučajno ne bi saznao dijagnozu ili pokušao da nađe neki lek na svoju ruku. Ne žele ni da se zna o prirodi oštećenja, mogućnostima lečenja, a ne žele da daju prognoze za budućnost.
U Beogradu postoji škola i dnevni boravak u kome ovakve osobe mogu da se druže i provode vreme. U ostatku države jedva da bilo šta postoji. Čak je i to neka vrsta tajne, pa mnogi roditelji ne mogu da iskoriste ovo pravo zato što ne znaju da ga imaju. Centri za socijalni rad nikada ne odaju ovu tajnu.
Nekako i ja izbegavam da o tome pišem, ali mislim da je bolje da barem neko baci malo svetla na tu temu. Trudiću se da ne budem patetična, da budem iskrena i da ne osuđujem nikoga. Možda se neko i zamisli nad svim ovim i bude bolji prema ljudima sa ovom nevoljom.
Osobe sa smetnjama u razvoju su u ogromnoj meri izolovane od ostatka društva. Ne kažem da su svi ljudi neprijateljski nastrojeni prema njima, ali većina ih ignoriše. Neki su i nasilni prema njima. Najgore su grupe narkomana iz mog naselja. Niko nije gori od njih!
Da počnem od početka.
Svako se nada da će jednoga dana imati zdravu decu tako da rođenje deteta sa smetnjama u razvoju predstavlja ogroman udarac za roditelje. Oni ne mogu da budu potpuno srećni i bezbrižni, niti da ovo lako prihvate. Dosta brakova u kojima se rodi ovakvo dete biva razvedeno. Deca obično ostaju sa majkama, a ponekad i babe i dede preuzmu brigu o njima. Neki roditelji ih u potpunosti odbace. Ne mogu da prihvate nesavršenog potomka.
1.Neki ljudi smatraju da je ovo božija kazna, obično zbog grehova roditelja. Pošto moji roditelji nisu sposobni za neke krupne grehove, rekla bih da je ovo čista glupost. Ali ne tvrdim, pošto moja komunikacja sa Bogom nije toliko razvijena, niti znam šta je njegova volja.
Morala sam da ovo naglasim zato što sam čula dosta ružnih insinuacija na temu krivice. Po nekima od njih i ja sam kriva.
Zatim dolaze na red i praktični problemi koji proizilaze iz oboljenja a koji se godinama javljaju i koje ljudi ne uzimaju u obzir.
Ta deca zahtevaju nadzor i ogroman napor kako bi se osposobila za život. Neki od nih su skloni opasnostima i zahtevaju stalan nadzor. Neki do njih zahtevaju korektivne vežbe da bi progovorili i prohodali. Neki od njih pate i od fizičkih oboljenja.
A sada da napomenem nešto aktuelnije, jer su svi ovi problemi iza nas. Na jednom forumu sam našla temu ''Ljubavni život osoba sa posebnim potrebama'' ili nešto slično tome. Ljudi su jednoglasni u tome da oni ne treba da imaju decu (pretpostavljam iz konteksta da im treba zabraniti bliskost iz koje bi to moglo da proistekne). Neki su za, a neki protiv njihovog ljubavnog života, ali se slažu da to treba da budu međusobno slične osobe. Neki misle da njima ljubav nije potrebna.
Нема коментара:
Постави коментар