Kako pronaći duševni mir?

  Ovo je pitanje na koje bismo svi voleli da znamo odgovor. I ja bih volela da znam odgovor, ali pošto ga ne znam napisaću vam svoje razmišljanje o temi. Mogla bih da nabrojim stvari koje me sprečavaju u tome i koje nam se svima dešavaju. Postavlja se pitanje kako biti zadovoljan životom uprkos svemu tome. Kako pronaći mir i ravnotežu u životu?

  1.  Postoji teorija o tome kako ljudi postaju sve gori i gori. Postaju deblji, gluplji, potpuno su bezdušni i sebični, događa se negativna selekcija u svakom pogledu (oni naime preferiraju ružne žene, glupe filmove, lošu muziku, ne čitaju knjige ili čitaju neku šund-literaruru, mrze inteligentne ljude, biraju krajnje nepoštene političare sklone krađi i još gorim stvarima, zapošljavaju neobrazovane ljude na odgovornim mestima...), nemaju izgrađen vrednosni sistem i preziru one koji ga imaju... i još mnoge grozne i užasne tvrdnje.

  Neću da tvrdim da ovo nije tačno, niti da jeste. U svakom slučaju može da nervira i ugrozi naš dragoceni duševni mir. Predlažem vam da o ovakvim ljudima ne razmišljate. Nećete ih promeniti nikakvim argumentom, a izgubićete vreme i živce na njih. Nećete ih pobediti čak iako se se borite njihovim oružjem. Možete im postati toliko slični da niko neće moći da vas razlikuje od njih.
  2.  Brzina života se povećava. Ovu tvrdnju sam čula milion puta, najčešće kao izgovor zašto odavno nisam videla nekog prijatelja ili kao priču koja je trebala da me navede na to da pristanem na seks sa nepoznatom osobom. Znate, nema vremena za upoznavanje, udvaranje, sitne ženske hirove i gluposti...život je užasno brz i treba ugrabiti priliku. Agresivni i preduzimljivi ljudi sklapaju poslove i uživaju u seksu.

  Nažalost nema vremena za neka potpuno zastarela zadovoljstva, za kreativno gubljenje vremena i kontemplativne šetnje.

  Ko još pije tursku kafu i to sa ratlukom? Kakav glup hir!

  Ali zato postoje druge stvari za koje treba imati vremena i koje nam tako divno ispunjavaju život. Žao mi je što nisam imala priliku da u njima uživam od malih nogu, mislim da ću se zauvek osećati hendikepirano zbog toga.
 3.  Igrice edukativnog karaktera koje su veoma korisne. Mogu da vam okupiraju pažnju moćnije od bilo koje knjige na ovom svetu. Moždane vijuge se toliko aktiviraju da ne možete da spavate satima posle toga, a i kada zaspite sanjaćete da ih igrate. Pravo rešenje za osobe koje muče košmari ili druge preokupacije zbog kojih ne bi mogle da živite mirno. Izvor ogromnog životnog zadovoljstva.

  4. Društvene mreže, naročito Facebook. Povezuju vas sa ljudima na jedan veoma sadržajan i zanimljiv način. Saznaćete o njima sve i videćete slike koje to ilustruju. Jedina mana je to što vam, ako nađete posao neće dati da se bavite ovom korisnom zanimacijom. A možete da se zanesete i napišete nešto zbog čega će vas šef otpustiti ili podneti krivičnu prijavu protiv vas.

   Osim ako se ne zaposlite u nekoj ozbiljnoj državnoj instituciji.

  To vam niko neće zameriti, svi će vas poštovati i uvažavati, a treba i čuvati ugled države. Kakva bi to država bila kada bi svi ostvarivali svoja prava? Ko bi onda imao poštovanja prema institucijama? Ljudi cene ono za šta moraju da se potrude, a zaborave ono što brzo i lako dobiju.

 5. TV programi i drugi medijski sadržaji. Pročitala sam u jednoj knjizi kako će upravo TV programi i filmovi koje gledamo i muzika koju slušamo postati jedino što nas povezuje sa drugim ljudima. Naš život će izgubiti sav preostali nematerjalni sadržaj i mi nećemo imati o čemu da razgovaramo. Ako se iz nekog čudnog razloga opredelimo da ne pratimo medije mi smo sebi zapečatili sudbinu.

  A šta je onda sa nama i našim pravim mislima i željama? Zašto se truditi kada su sve priče ispričane i za svaki problem je dato rešenje. Jedino što vi niste kupili baš taj magazin ili pogledali baš tu emisiju.

  Neko je već pronašao šta je to što vam u životu fali. Na primer, stari dobri Frojd koji je tvrdio da su dve najvažnije stvari u životu ljubav i rad.

   Ali može li to da važi i u današnje vreme?

  Da li smo sami krivi ako ne želimo da snizimo standarde i ne možemo da budemo zadovoljni onim što nam se nudi. Ili još gore ako zahtevamo od te osobe da nas voli, poštuje i ispunjava neke sitne ženske hirove. Ako je to tačno onda bi i muškarci osećali istu tu potrebu (vidi pod br 2.) i ne bi im smetalo da na nas potroše malo više vremena i energije.
   A posao?

 Šta ako imamo jedno od onih zanimanja za koje bi bilo najbolje da se zaposle u državnoj instituciji? Ako imamo priliku da volonterski radimo godinama i budemo velikodušno plaćeni za to? I ostvarimo sebe i sve svoje ljudske i intelektualne potencijale.
   A šta mi radimo umesto toga? Smaramo naše čitaoce i žalimo se na sve na svetu.