Pre desetak godina niko u mojoj porodici ne bi ni pomislio da drži bilo kakvu životinju u kući. Moj otac se još čudio izopačenim narodima koji drže mačiće i kučiće i vole ih više nego rođenu decu, čak i razgovaraju sa njima. Uvek kad bi se o tome poveo razgovor on bi pomenuo svoju ujnu (jednu od njih) koja je sakupljala mačke kao primer nastranosti i kategorički je odbijao svaki razgovor na tu temu. Sada i on spada u ljude koji razgovaraju sa mačkama i koji ih vole kao rođenu decu... On i naš mačak su sad najbolji drugari.
Čak i u psihologiji se tvrdi da su životinje niža bića koja nemaju svest. One nisu ni nalik ljudima. Njihovi oblici ponašanja su instinktivni, primitivni, jednostavni i neposredni. Motivacija im je neposredna i biološki jasna. Istina, bilo je istraživanja i eksperimenata na životinjama, hiljade pacova, mačaka, pasa, majmuna i drugih nesrećnih stvorenja je gajeno i mučeno za ljubav ove plemenite nauke, ali tim otkrićima je priznata mala ili nikakva primenljivost na ljudsko ponašanje.
Sa posebnim podsmehom se govori o usamljenim ljudima kojima ova stvorenja čine jedino društvo, jer su suviše nepodnošljivi da bi ih bilo ko normalan trpeo...
Ispred moje zgrade živi kolonija mačaka. Nekoliko starijih žena ih hrani i brine o njima, hrani mačiće, leči ih kad su bolesni, nalazi ljude koji bi ih udomili kad porastu. Te mačke su umiljata i dobrodušna stvorenja koja svakome ko ih vidi poprave raspoloženje. Ali ima i ljudi kojima one smetaju, oni ih plaše, teraju, možda čak i ubijaju.
Kad im odnesu mačiće mačke pate, ne jedu, dozivaju ih i traže i to je veoma tužan prizor. Dešava se da neki ljudi i donesu mačiće, i tad ih mačke prihvataju kao svoje i brinu se o njima.
One su plemenitije nego ljudi i mnogo manje surove. Sigurno pamte sve što su im ljudi učinili i sigurno je to što podnesu veoma traumatično, gore nego što bi čovek mogao da preživi i ostane normalan.
I imaju neverovatnu moć preživljavanja, oporaviće se od bolesti, naći hranu, preživeti zimu i doneti na svet novo leglo.
One su brižnije prema svojoj deci nego ljudi. One intenzivno brinu o njima dok su mali, nauče ih da love i da se snalaze i kad odrastu puste ih da žive svoj život. One se ne žale da imaju previše dece, niti da su ona nepodnošljiva i naporna.
Mi smo ti koji misle da ih je previše. I da imamo pravo da ih ubijamo, da ih je potrebno sterilisati kako se ne bi prenamnožile. Pa i ljudi je previše na ovom svetu, a oni su ti koji uništavaju sve čega se dotaknu.
Misle da će biti bolje da one ne postoje osim kao kućni ljubimci i to sterilisani jer su ljudima odvratni njihovi rituali parenja. Da će im kvalitet života biti bolji ako budu dobro nahranjeni, vakcinisani i zbrinuti.
Misle da životinje pate ako su na hladnom usred zime i ako moraju da kopaju po đubretu ne bi li pronašle hranu. Misle da su toliko očajne zbog svog svoje oskudice da bi im bolje bilo da ih nema?
Нема коментара:
Постави коментар