Svako od nas pati od predrasuda i ma koliko sebe predstavljali kao osobe otvorenog uma i podsmevali se drugima, imamo ih i mi, samo nećemo da priznamo.
Pošto nisam samokritična neću pisati o svojima. Prestala sam da budem samokritična jer to pogoduje mom psiho-fizičkom zdravlju. I svakom to preporučujem od srca!
Ali drugi ljudi mi zadaju muke.
Ne, neću vas počastiti još jednom epizodom iz mog napaćenog života. Možda neki drugi put. Ovaj put ću pisati o svom ljubimcu koji se susreće sa predrasudama gde god se okrene. Njemu to izgleda ne smeta, čini se da ne primećuje svoj problem. Možda pati zbog toga, ali ne želi da mi to znamo jer je suviše ponosan.
Reč je o mačku koji se zove Panta i koji je crn. On je divno i ljupko stvorenje, ali mnogi ljudi misle da on donosi nesreću.
Mislite da je to tragično, ali ima to i svojih dobrih strana.
Otkad je on naš ljubimac, prva komšinica nas izbegava. Ne dolazi nam više u posete. Doduše, nedostaju mi njeni saveti, ali barem ne strepimo da će da nam bane u nezgodnom trenutku i ostane koliko joj je volja, kao što je pre rado činila. Pošto je starija osoba moji roditelji ne bi voleli da je uvrede, umela je da ostane dugo i raspravlja o svemu, od krvne slike do jadnog stanja školskog sistema u Srbiji i groznih učiteljica koje su njenim unucima zadavale probleme. Sad nas samo pozdravi ako nas negde sretne, možda kratko porazgovaramo, ali ništa nije kao pre.
Onda tu je i fini gospodin u zgradi preko puta. Kao što je to običaj u Beogradu, u nekim njegovim delovima posebno, zgrade su gusto napakovane na malu površinu tako da gledaju jedna u drugu. Mi smo imali zadovoljstvo da ga gledamo kako praktikuje jogu na terasi. Mogli smo nešto i da naučimo. Otkako Panta provodi vreme na terasi on je napustio tu naviku.
Komšinica iznad ga uvek plaši i govori mu "pis mačketino" kad god se sunča na prozoru. Jednom ga je gađala starom krpom i to prljavom. Ima svakakvih ljudi.
Kad smo angažovali vodoinstalatera, on je zbunjen negovim asistiranjem zaboravio mobilni telefon. Da nismo toliko pošteni, mogli smo da se ponovimo i dobijemo telefon za manje od jednog dinara.
Čak i njegova porodica nije pošteđena. Neki ljudi ih zaobilaze ili čekaju da neko drugi prvi pređe put i pokupi baksuzluk.
Iako ga znam od malih nogu (njegovih) nisam primetila da je ikome doneo nesreću. Za njih ne mogu da garantujem.
Pošto nisam samokritična neću pisati o svojima. Prestala sam da budem samokritična jer to pogoduje mom psiho-fizičkom zdravlju. I svakom to preporučujem od srca!
Ali drugi ljudi mi zadaju muke.
Ne, neću vas počastiti još jednom epizodom iz mog napaćenog života. Možda neki drugi put. Ovaj put ću pisati o svom ljubimcu koji se susreće sa predrasudama gde god se okrene. Njemu to izgleda ne smeta, čini se da ne primećuje svoj problem. Možda pati zbog toga, ali ne želi da mi to znamo jer je suviše ponosan.
Mislite da je to tragično, ali ima to i svojih dobrih strana.
Otkad je on naš ljubimac, prva komšinica nas izbegava. Ne dolazi nam više u posete. Doduše, nedostaju mi njeni saveti, ali barem ne strepimo da će da nam bane u nezgodnom trenutku i ostane koliko joj je volja, kao što je pre rado činila. Pošto je starija osoba moji roditelji ne bi voleli da je uvrede, umela je da ostane dugo i raspravlja o svemu, od krvne slike do jadnog stanja školskog sistema u Srbiji i groznih učiteljica koje su njenim unucima zadavale probleme. Sad nas samo pozdravi ako nas negde sretne, možda kratko porazgovaramo, ali ništa nije kao pre.
Onda tu je i fini gospodin u zgradi preko puta. Kao što je to običaj u Beogradu, u nekim njegovim delovima posebno, zgrade su gusto napakovane na malu površinu tako da gledaju jedna u drugu. Mi smo imali zadovoljstvo da ga gledamo kako praktikuje jogu na terasi. Mogli smo nešto i da naučimo. Otkako Panta provodi vreme na terasi on je napustio tu naviku.
Komšinica iznad ga uvek plaši i govori mu "pis mačketino" kad god se sunča na prozoru. Jednom ga je gađala starom krpom i to prljavom. Ima svakakvih ljudi.
Kad smo angažovali vodoinstalatera, on je zbunjen negovim asistiranjem zaboravio mobilni telefon. Da nismo toliko pošteni, mogli smo da se ponovimo i dobijemo telefon za manje od jednog dinara.
Čak i njegova porodica nije pošteđena. Neki ljudi ih zaobilaze ili čekaju da neko drugi prvi pređe put i pokupi baksuzluk.
Iako ga znam od malih nogu (njegovih) nisam primetila da je ikome doneo nesreću. Za njih ne mogu da garantujem.
Нема коментара:
Постави коментар