Nisam neodmerena osoba, i ne pišem ili ne govorim nešto dok sam još uvek ljuta, ali prošlo je već nekoliko dana i mislim da ovome neću naći opravdanje...
Verovatno bi vam na pamet pao dobrodušni stariji brat koji bi preneo svoju životnu mudrost mlađoj sestri koja se nalazi u nedoumici. I to je tako, ne kažem da moj brat od tetke nije dobrodušna osoba (na svoj način), ne kažem da mi dobar savet ne bi koristio u stanju nedoumice i neodlučnosti ali on skoro svaki put ume da kaže nešto zbog čega mi uvek bude milion puta gore.
Ljudima u današnje vreme je, kao po pravilu, teško da mlađoj osobi daju savet.
Postoji toliko stvari koje treba uzeti u obzir i pred kojima zaista "nismo pametni". A tu je i pitanje različitosti temperamenata, stavova, pogleda na svet... A da ne govorim o tome koliko je teško staviti se u tuđu poziciju.
Ali mom bratu to nikad nije bio problem. On je uvek bio pun saveta.
Ovaj put mi je savetovao da se bacim na traženje muža. Posto već imam zrelih dvadeset i šest godina i fali mi samo sasvim malo da diplomiram on je smatrao da je neophodno da mi to kaže. Takođe mi je rekao da mi je ostalo još pet godina fore u najboljem slučaju...
Ne bih da diskutujem o tome zašto ovakvi stavovi vređaju savremenu ženu, oni su opšta mesta i mogu se naći svuda. Mogu se čuti kako od učenih intelektualaca koji se ponekad nađu na TV-u, kako i od emancipovanijih estradnih ličnosti koje se vrlo često tamo nađu (previše za moj ukus). Da ne govorim o knjigama i sociološkim studijama koje priznaju promenu koja se desila, kažu čak u prošlom veku, a u civilizovanom svetu i ranije.
Ali čini mi se da nema devojke koju izbegne neki ovakav dušebrižnik.
Pa šta to meni smeta? Zar sam ja toliko povodljiva i nesigurna...
Recimo da moj brat i ja nismo toliko bliski da bi mogla da sa njim razgovaram o svom emotivnom ili intimnom životu. Čak mogu reći da svoj "privatni" život krijem kao zmija noge. I imam razloga za to. Tome su me naučila neprijatna iskustva.
Kad sam bila u osnovnoj i srednjoj školi i kad su me vršnjaci zlostavljali (to se sad tako zove) on bi mi rekao da će me to čekati ceo život, da je to u prirodi čoveka. Oni to rade iz zavisti i da ne treba da se nerviram oko toga.
Kad sam se u periodu adolescencije svađala sa roditeljima oko raznih stvari, on bi je rekao da su oni bandoglavi i staromodni, ali da me zaista vole. Istini za volju, probao je da razgovara sa njima, ali on je za njih "malo dete".
Ali kad je bilo reči o osobama suprotnog pola tu je već sasvim druga priča. Uvek mi je govorio da ih se klonim, da su oni životinje, prostaci, glupaci, da im je samo jedna stvar na pameti...
Kad sam bila depresivna on mi je rekao da ne znam šta su prave brige i problemi i da me najgore tek čeka...
A meni bi tad značilo da sam čula neku ohrabrujuću reč, pa makar bila dobrodušna laž.
Verovatno bi vam na pamet pao dobrodušni stariji brat koji bi preneo svoju životnu mudrost mlađoj sestri koja se nalazi u nedoumici. I to je tako, ne kažem da moj brat od tetke nije dobrodušna osoba (na svoj način), ne kažem da mi dobar savet ne bi koristio u stanju nedoumice i neodlučnosti ali on skoro svaki put ume da kaže nešto zbog čega mi uvek bude milion puta gore.
Ljudima u današnje vreme je, kao po pravilu, teško da mlađoj osobi daju savet.
Postoji toliko stvari koje treba uzeti u obzir i pred kojima zaista "nismo pametni". A tu je i pitanje različitosti temperamenata, stavova, pogleda na svet... A da ne govorim o tome koliko je teško staviti se u tuđu poziciju.
Ali mom bratu to nikad nije bio problem. On je uvek bio pun saveta.
Ovaj put mi je savetovao da se bacim na traženje muža. Posto već imam zrelih dvadeset i šest godina i fali mi samo sasvim malo da diplomiram on je smatrao da je neophodno da mi to kaže. Takođe mi je rekao da mi je ostalo još pet godina fore u najboljem slučaju...
Ne bih da diskutujem o tome zašto ovakvi stavovi vređaju savremenu ženu, oni su opšta mesta i mogu se naći svuda. Mogu se čuti kako od učenih intelektualaca koji se ponekad nađu na TV-u, kako i od emancipovanijih estradnih ličnosti koje se vrlo često tamo nađu (previše za moj ukus). Da ne govorim o knjigama i sociološkim studijama koje priznaju promenu koja se desila, kažu čak u prošlom veku, a u civilizovanom svetu i ranije.
Ali čini mi se da nema devojke koju izbegne neki ovakav dušebrižnik.
Pa šta to meni smeta? Zar sam ja toliko povodljiva i nesigurna...
Recimo da moj brat i ja nismo toliko bliski da bi mogla da sa njim razgovaram o svom emotivnom ili intimnom životu. Čak mogu reći da svoj "privatni" život krijem kao zmija noge. I imam razloga za to. Tome su me naučila neprijatna iskustva.
Kad sam bila u osnovnoj i srednjoj školi i kad su me vršnjaci zlostavljali (to se sad tako zove) on bi mi rekao da će me to čekati ceo život, da je to u prirodi čoveka. Oni to rade iz zavisti i da ne treba da se nerviram oko toga.
Kad sam se u periodu adolescencije svađala sa roditeljima oko raznih stvari, on bi je rekao da su oni bandoglavi i staromodni, ali da me zaista vole. Istini za volju, probao je da razgovara sa njima, ali on je za njih "malo dete".
Ali kad je bilo reči o osobama suprotnog pola tu je već sasvim druga priča. Uvek mi je govorio da ih se klonim, da su oni životinje, prostaci, glupaci, da im je samo jedna stvar na pameti...
Kad sam bila depresivna on mi je rekao da ne znam šta su prave brige i problemi i da me najgore tek čeka...
A meni bi tad značilo da sam čula neku ohrabrujuću reč, pa makar bila dobrodušna laž.
http://oljubavi.com/par-stvari-za-sledecu-devojku-mog-brata/
ОдговориИзбриши