Oglasi lične prirode

                   

     Kad sam bila mlađa bila mi je smešna kategorija ljudi koja se na ovaj način opredelila da pronađe partnera.   Uvek su mi bili fascinantni oglasi svih vrsta u kojima ljudi u par kratkih rečenica opisuju svoju robu na što laskaviji način. 

     Kako sam po prirodi veoma rezervisana osoba, uvek bi zamišljala najgore. Ako je reč o kolima onda je to neka krntija. Ako je u pitanju neki kućni aparat onda je pokvaren ili na izdisaju, a vlasnik neće da ga baci jer je stipsa. Ako je poslodavac onda je to neki izrabljivač ili čak trgovac belim robljem koji traži nove žrtve. Ako je privatni nastavnik onda je totalna neznalica koga neće da angažuje niko ko ga poznaje...

    Mislila sam da ti ljudi pokušavaju da nekog prevare, nekog vrlo naivnog i glupog. Ili su sami naivni i izgubljeni u životu? Ne želi ih niko ko ih poznaje, možda su ružni, stariji nego što kažu, nepodnošljivi?

    U današnje vreme ti ograničeni na novine i časopise, Internet je prepun sajtova za upoznavanje, kažu da je to veoma unosan posao. To više nije sramota, čak se i preporučuje kao razumno i pragmatično rešenje za usamljene ljude. Pretpostavljam da jeste ako se odbace kompleksi i sentimentalnost...

    Zaista što duže vremena čovek provede bez partnera, ova mogućnost mu bolje izgleda (Ko bi to znao bolje od mene?). Pogotovo što u "stvarnosti" postoji mogućnost da se dugo vremena ništa ne desi, dok ovde prosto ne možeš da ostaneš praznih šaka. I još možeš da biraš, a imaju i slike.

    Ako se još doda i tzv društveni pritisak ( podsmeh ) sredine, a toga uvek ima, onda čoveku bude još teže. Ali o tome neki drugi put...

    Da ljudi lažu to shvatam, ali meni bi pretstavljalo problem, ne volim da lažem, a ne znam kako sebe da predstavim na laskav način, kako sebe uopšte da predstavim? Nisam čak ni fotogenična, u najboljem slučaju ličim na voštanu figuru, skoro da i nema slika na kojoj se smejem. Ne volim da dajem informacije o sebi nepoznatim ljudima, ne volim ni da moji poznanici znaju sve o meni...Šta ako baš oni nalete na moj oglas? Kako onda da kažem da nisam zainteresovana? 

    I ako je neko zaista dobra osoba, koje su šanse da to prepoznam? Par rečenica i slika ne govore mnogo o osobi, neki ljudi znaju tako dobro da lažu da mi je trebalo dugo vremena da ih upoznam u pravom svetlu. Prvi utisak može da prevari, ali neko može da te laže i duže od toga. Pa zaboga, nisam psiholog a i da jesam ne bi mi ni to pomoglo...I oni ponekad obole od paranoje.

    Možda ću zasad da odustanem od te namere. Pa nisam valjda toliko izgubljena?