Saveti za lepotu za ljude koji se osećaju debelo

   Kao svaka devojka koja dođe u određene godine videla sam i čula dosta ovakvih saveta.

   Bilo da mi ih neka dobra duša sama da, ili da ih lično potražim u magazinima koji su tu da bi nas informisali.   

   Da, pribegla sam i tom rešenju, u trenutnom nedostatku osoba koje bi me posavetovale. Zar da samo ja ostanem uskraćena za tako ključnu informaciju? Da budem jedina koja ih ne kupuje?

    Uprkos tome što me još uvek prati blagi osećaj nelagodnosti i nezadovoljstva,( ne sobom jer sam prestala da budem samokritična, možda su to one subliminalne poruke), moram da dam doprinos ovoj temi jer nekome ovi saveti trebaju.

    Kako sam sklona  uprošćavanju došla sam do zaključka da tih saveta ima svega nekoliko i da se uvek ponavljaju uz male ili nikakve varijacije. Neću ih izneti sve, jer onda neću imati šta da pišem sledeći put. Baviću se važnim zadatkom postizanja idealne težine.

    Izgleda da su prošla vremena kad su se ljudi ustezali da iznesu komentar vezan za nečiji višak kilograma. To nije više tabu tema.

    Uzmite na primer one ulične vage koje glasno izovaraju težinu izmerene osobe. Ili one fine ljude koji besplatno utvrđuju procenat masnoće u organizmu, takođe na sred ulice. Ili ljubazne prodavačice koje ne mogu da gledaju kako kupci prave budale od sebe nego im to kažu.

    Čudo je kako neki ljudi ne shvataju da su prerasli u težu kategoriju, i čak kad ne mogu da stanu u sopstvenu odeću, nego bezobrazno kipe na sve strane, izazivaju. Neće da prihvate istinu, prosto zatvaraju oči pred njom.

     Rešenje za ove probleme je relativno jednostavno. Prestati sa unošenjem one hrane koju najviše volimo, a koja nas je dovela u pomenutu situaciju. 

     Nažalost, to je obično čokolada. Niko ne propusti da to napomene. Iako postoje mnoge naučne studije o tome koliko je ona dobra za psiho-fizičko zdravlje. 

    Umesto čokolade i ostalih praznih kalorija treba jesti fino povrće i voće i piti puno vode. Ali ne previše, jer ni to nije dobro. Kolika je optimalna količina ne mogu vam reći zasigurno, zavisi od mišljenja stručnjaka i varira. Ja nisam nutricionista, to vam iskreno kažem.

      One druge dijete neću da komentarišem. Ni čajeve, ni tablete za mršavljenje. Pa ni ja ih ne uzimam za ozbiljno, a ne bih ih ni koristila.

      Druga važna stavka je vežbanje, fizička aktivnost. Postoje mnoge, ali u skučenom gradskom okruženju pomenuću nekoliko koje mi se čine ostvarljivijim.

     Prva mogućnost su teretane. 

     Ali ja ih baš ne volim. Ne samo zato što su pune devojaka koje izgledaju bolje od mene i žele da mi pomognu da budem lepša (i savetom ako treba) , nego zato što se tamo osećam nekako obesmišljeno o i dehumanizovano kao stvorenje sa slike ispod.

    Zatim je tu vožnja bicikla. Ili trčanje. Ali u mom kraju grada javlja se manji problem koji me onemogućava Ali slika govori više nego hiljadu reči. Nije da ih ne volim, ali mi se uvek pridruže, nekad i čitav čopor.

 

Kada vam crna mačka pređe put

   Svako od nas pati od predrasuda i ma koliko sebe predstavljali kao osobe otvorenog uma i podsmevali se drugima, imamo ih i mi, samo nećemo da priznamo.
   Pošto nisam samokritična neću pisati o svojima. Prestala sam da budem samokritična jer to pogoduje mom psiho-fizičkom zdravlju. I svakom to preporučujem od srca!
   Ali drugi ljudi mi zadaju muke.
    Ne, neću vas počastiti još jednom epizodom iz mog napaćenog života. Možda neki drugi put. Ovaj put ću pisati o svom ljubimcu koji se susreće sa predrasudama gde god se okrene. Njemu to izgleda ne smeta, čini se da ne primećuje svoj problem. Možda pati zbog toga, ali ne želi da mi to znamo jer je suviše ponosan.

   Reč je o mačku koji se zove Panta i koji je crn. On je divno i ljupko stvorenje, ali mnogi ljudi misle da on donosi nesreću.
    Mislite da je to tragično, ali ima to i svojih dobrih strana.
    Otkad je on naš ljubimac,  prva komšinica nas izbegava. Ne dolazi nam više u posete. Doduše, nedostaju mi njeni saveti, ali barem ne strepimo da će da nam bane u nezgodnom trenutku i ostane koliko joj je volja, kao što je pre rado činila. Pošto je starija osoba moji roditelji ne bi voleli da je uvrede, umela je da ostane dugo i raspravlja o svemu, od krvne slike do jadnog stanja školskog sistema u Srbiji i groznih učiteljica koje su njenim unucima zadavale probleme. Sad nas samo pozdravi ako nas negde sretne, možda kratko porazgovaramo, ali ništa nije kao pre.
    Onda tu je i fini gospodin u zgradi preko puta. Kao što je to običaj u Beogradu, u nekim njegovim delovima posebno, zgrade su gusto napakovane na malu površinu tako da gledaju jedna u drugu. Mi smo imali zadovoljstvo da ga gledamo kako praktikuje jogu na terasi. Mogli smo nešto i da naučimo. Otkako Panta provodi vreme na terasi on je napustio tu naviku.
    Komšinica iznad ga uvek plaši i govori mu "pis mačketino" kad god se sunča na prozoru. Jednom ga je gađala starom krpom i to prljavom. Ima svakakvih ljudi.
    Kad smo angažovali vodoinstalatera, on je zbunjen negovim asistiranjem zaboravio mobilni telefon. Da nismo toliko pošteni, mogli smo da se ponovimo i dobijemo telefon za manje od jednog dinara.
    Čak i njegova porodica nije pošteđena. Neki ljudi ih zaobilaze ili čekaju da neko drugi prvi pređe put i pokupi baksuzluk.
     Iako ga znam od malih nogu (njegovih) nisam primetila da je ikome doneo nesreću. Za njih ne mogu da garantujem.

Ono što vam brat nikada nije rekao

    Nisam neodmerena osoba, i ne pišem ili ne govorim nešto dok sam još uvek ljuta, ali prošlo je već nekoliko dana i mislim da ovome neću naći opravdanje...
    Verovatno bi vam na pamet pao dobrodušni stariji brat koji bi preneo svoju životnu mudrost mlađoj sestri koja se nalazi u nedoumici. I to je tako, ne kažem da moj brat od tetke nije dobrodušna osoba (na svoj način), ne kažem da mi dobar savet ne bi koristio u stanju nedoumice i neodlučnosti ali on skoro svaki put ume da kaže nešto zbog čega mi uvek bude milion puta gore.

    Ljudima u današnje vreme je, kao po pravilu, teško da mlađoj osobi daju savet.
    Postoji toliko stvari koje treba uzeti u obzir i pred kojima zaista "nismo pametni". A tu je i pitanje različitosti temperamenata, stavova, pogleda na svet... A da ne govorim o tome koliko je teško staviti se u tuđu poziciju.
    Ali mom bratu to nikad nije bio problem. On je uvek bio pun saveta.
    Ovaj put mi je savetovao da se bacim na traženje muža. Posto već imam zrelih dvadeset i šest godina i fali mi samo sasvim malo da diplomiram on je smatrao da je neophodno da mi to kaže. Takođe mi je rekao da mi je ostalo još pet godina fore u  najboljem slučaju...

    Ne bih da diskutujem o tome zašto ovakvi stavovi vređaju savremenu ženu, oni su opšta mesta i mogu se naći svuda. Mogu se čuti kako od učenih intelektualaca koji se ponekad nađu na TV-u, kako i od emancipovanijih estradnih ličnosti koje se vrlo često tamo nađu (previše za moj ukus). Da ne govorim o knjigama i sociološkim studijama koje priznaju promenu koja se desila, kažu čak u prošlom veku, a u civilizovanom svetu i ranije.
   Ali čini mi se da nema devojke koju izbegne neki ovakav dušebrižnik.
   Pa šta to meni smeta? Zar sam ja toliko povodljiva i nesigurna...
   Recimo da moj brat i ja nismo toliko bliski da bi mogla da sa njim razgovaram o svom emotivnom ili intimnom životu. Čak mogu reći da svoj "privatni" život krijem kao zmija noge. I imam razloga za to. Tome su me naučila neprijatna iskustva.
   Kad sam bila u osnovnoj i srednjoj školi i kad su me vršnjaci zlostavljali (to se sad tako zove) on bi mi rekao da će me to čekati ceo život, da je to u prirodi čoveka. Oni to rade iz zavisti i da  ne treba da se nerviram oko toga.

   Kad sam se u periodu adolescencije svađala sa roditeljima oko raznih stvari, on bi je rekao da su oni bandoglavi i staromodni, ali da me zaista vole. Istini za volju, probao je da razgovara sa njima, ali on je za njih "malo dete".

   Ali kad je bilo reči o osobama suprotnog pola tu je već sasvim druga priča. Uvek mi je govorio da ih se klonim, da su oni životinje, prostaci, glupaci, da im je samo jedna stvar na pameti...

   Kad sam bila depresivna on mi je rekao da ne znam šta su prave brige i problemi i da me najgore tek čeka...

 
     A meni bi tad značilo da sam čula neku ohrabrujuću reč, pa makar bila dobrodušna laž.

Moja drugarica, gospođica Džons

   S kim si, onakav si kaže stara izreka. Prijatelji utiču na nas i čine nas boljima ili lošijima...
   Verovatno vam je prva ascoijacija bila jedna druga dospođica Džons, ona čuvena, fun and sexy Samantha bez koje bi one preostale tri bile nesnosne alapače od kojih bi svako normalan pobegao i o kojima niko ne bi želeo ništa da zna.

   Ne, nije o njoj reč, reč je o ovoj dami.

   
     Možda je glupo da upoređujem svoje stvarne prijatelje sa kulturnim stereotipima današnjice, i to je u ovom slučaju sasvim opravdano. Osim što ne želim da otkrijem njen pravi identitet (kao ni svoj uostalom), mislim da nas je, kao i veliku većinu pripadnika moje generacije oblikovala anglo-američka filmska industrija putem raznih kulturnih produkata kao što su ovi, pa smo počeli na njih i da ličimo.
    Da li je moguće da je u proteklih desetak godina neko izbegao da pogleda ovu seriju? Da li postoji barem jedna devojčica, devojka ili žena koja nije pogledala bar jednu epizodu, a da ne pričam o muškarcima?
    Rekli bi bezazlena zabava, ali za one naivne i manje iskusne lekcija o tome kako živeti život, kako razumeti suprotni pol, kako se prema njima ophoditi, o tome čemu treba težiti...
    Nešto o čemu se sa stvarnim prijateljima ne priča, barem ne iskreno.
    Ja zapravo nikad nisam imala četiri drugarice sa kojima bi se lepo slagala. Da ne pričam o izlascima. Mogu da kažem da su me druge devojke uvek doživljavale kao konkurenciju, jer nisam bila ona debeljuca koja stoji kao statista u ljubavnoj priči drugih. Čak i kad nisu singl sve bi one krile svoje muškarce za svaku sigurnost. Ne bi mi se javljale, barem ne dok su u vezi, a onda kad bi im trebala samo su me smarale.
    Razni ljudi govore o tome kako je serija Seks i grad promenila način na koji žene sebe posmatraju. Ali neću o tome, želim da govorim o Bridget.
     To je ona debeljuca koja nikako ne može da smrša, koja je zavisna od časopisa i popularne psihologije i koja najviše na svetu želi da se uda.

     Da ne bi pomislili da je u tome neuspešna  ima čak dva udvarača, samo ne zna šta će i kako će sa njima. Njene veze nisu romantične, seksa skoro da i nema, što se lepe garderobe tiče, ni to nije baš tako lako i zahteva ozbiljne pripreme.

 
    Ali štagod uradila to je ne spašava od nesigurnosti i praznine koju oseća. I zato želi da se uda i zasnuje porodicu. Zar mnogo traži?
    Ponekad iz čista mira napravi neki gaf, koji je u suštini simpatičan, ali koji se njoj čini kao smak sveta i koji je čini još nesigurnijom.

 
    Ali u suštini, ona ima dobro srce i iskrenu želju da voli i bude voljena, ali se ne snalazi baš najbolje. A ja ne znam kakvim savetom da joj pomognem...
    

Oglasi lične prirode

                   

     Kad sam bila mlađa bila mi je smešna kategorija ljudi koja se na ovaj način opredelila da pronađe partnera.   Uvek su mi bili fascinantni oglasi svih vrsta u kojima ljudi u par kratkih rečenica opisuju svoju robu na što laskaviji način. 

     Kako sam po prirodi veoma rezervisana osoba, uvek bi zamišljala najgore. Ako je reč o kolima onda je to neka krntija. Ako je u pitanju neki kućni aparat onda je pokvaren ili na izdisaju, a vlasnik neće da ga baci jer je stipsa. Ako je poslodavac onda je to neki izrabljivač ili čak trgovac belim robljem koji traži nove žrtve. Ako je privatni nastavnik onda je totalna neznalica koga neće da angažuje niko ko ga poznaje...

    Mislila sam da ti ljudi pokušavaju da nekog prevare, nekog vrlo naivnog i glupog. Ili su sami naivni i izgubljeni u životu? Ne želi ih niko ko ih poznaje, možda su ružni, stariji nego što kažu, nepodnošljivi?

    U današnje vreme ti ograničeni na novine i časopise, Internet je prepun sajtova za upoznavanje, kažu da je to veoma unosan posao. To više nije sramota, čak se i preporučuje kao razumno i pragmatično rešenje za usamljene ljude. Pretpostavljam da jeste ako se odbace kompleksi i sentimentalnost...

    Zaista što duže vremena čovek provede bez partnera, ova mogućnost mu bolje izgleda (Ko bi to znao bolje od mene?). Pogotovo što u "stvarnosti" postoji mogućnost da se dugo vremena ništa ne desi, dok ovde prosto ne možeš da ostaneš praznih šaka. I još možeš da biraš, a imaju i slike.

    Ako se još doda i tzv društveni pritisak ( podsmeh ) sredine, a toga uvek ima, onda čoveku bude još teže. Ali o tome neki drugi put...

    Da ljudi lažu to shvatam, ali meni bi pretstavljalo problem, ne volim da lažem, a ne znam kako sebe da predstavim na laskav način, kako sebe uopšte da predstavim? Nisam čak ni fotogenična, u najboljem slučaju ličim na voštanu figuru, skoro da i nema slika na kojoj se smejem. Ne volim da dajem informacije o sebi nepoznatim ljudima, ne volim ni da moji poznanici znaju sve o meni...Šta ako baš oni nalete na moj oglas? Kako onda da kažem da nisam zainteresovana? 

    I ako je neko zaista dobra osoba, koje su šanse da to prepoznam? Par rečenica i slika ne govore mnogo o osobi, neki ljudi znaju tako dobro da lažu da mi je trebalo dugo vremena da ih upoznam u pravom svetlu. Prvi utisak može da prevari, ali neko može da te laže i duže od toga. Pa zaboga, nisam psiholog a i da jesam ne bi mi ni to pomoglo...I oni ponekad obole od paranoje.

    Možda ću zasad da odustanem od te namere. Pa nisam valjda toliko izgubljena?

  

    

   

   

    

    

    

Životinja za sve

   Pre desetak godina niko u mojoj porodici ne bi ni pomislio da drži bilo kakvu životinju u kući. Moj otac se još čudio izopačenim narodima koji drže mačiće i kučiće i vole ih više nego rođenu decu, čak i razgovaraju sa njima. Uvek kad bi se o tome poveo razgovor on bi pomenuo svoju ujnu (jednu od njih) koja je sakupljala mačke kao primer nastranosti i kategorički je odbijao svaki razgovor na tu temu. Sada i on spada u ljude koji razgovaraju sa mačkama i koji ih vole kao rođenu decu... On i naš mačak su sad najbolji drugari.
 

    Čak i u psihologiji se tvrdi da su životinje niža bića koja nemaju svest. One nisu ni nalik ljudima. Njihovi oblici ponašanja su instinktivni, primitivni, jednostavni i neposredni. Motivacija im je neposredna i biološki jasna. Istina, bilo je istraživanja i eksperimenata na životinjama, hiljade pacova, mačaka, pasa, majmuna i drugih nesrećnih stvorenja je gajeno i mučeno za ljubav ove plemenite nauke, ali tim otkrićima je priznata mala ili nikakva primenljivost na ljudsko ponašanje.

   

    Sa posebnim podsmehom se govori o usamljenim ljudima kojima ova stvorenja čine jedino društvo, jer su suviše nepodnošljivi da bi ih bilo ko normalan trpeo...
     Ispred moje zgrade živi kolonija mačaka. Nekoliko starijih žena ih hrani i brine o njima, hrani mačiće, leči ih kad su bolesni, nalazi ljude koji bi ih udomili kad porastu. Te mačke su umiljata i dobrodušna stvorenja koja svakome ko ih vidi poprave raspoloženje. Ali ima i ljudi kojima one smetaju, oni ih plaše, teraju, možda čak i ubijaju.
      Kad im odnesu mačiće mačke pate, ne jedu, dozivaju ih i traže i to je veoma tužan prizor. Dešava se da neki ljudi i donesu mačiće, i tad ih mačke prihvataju kao svoje i brinu se o njima.
    One su plemenitije nego ljudi i mnogo manje surove. Sigurno pamte sve što su im ljudi učinili i sigurno je to što podnesu veoma traumatično, gore nego što bi čovek mogao da preživi i ostane normalan.
        I imaju neverovatnu moć preživljavanja, oporaviće se od bolesti, naći hranu, preživeti zimu i doneti na svet novo leglo.
      One su brižnije prema svojoj deci nego ljudi. One intenzivno brinu o njima dok su mali, nauče ih da love i da se snalaze i kad odrastu puste ih da žive svoj život. One se ne žale da imaju previše dece, niti da su ona nepodnošljiva i naporna.
    Mi smo ti koji misle da ih je previše. I da imamo pravo da ih ubijamo, da ih je potrebno sterilisati kako se ne bi prenamnožile. Pa i ljudi je previše na ovom svetu, a oni su ti koji uništavaju sve čega se dotaknu.
    Misle da će biti bolje da one ne postoje osim kao kućni ljubimci i to sterilisani jer su ljudima odvratni njihovi rituali parenja. Da će im kvalitet života biti bolji ako budu dobro nahranjeni, vakcinisani i zbrinuti.
    Misle da životinje pate ako su na hladnom usred zime i ako moraju da kopaju po đubretu ne bi li pronašle hranu. Misle da su toliko očajne zbog svog svoje oskudice da bi im bolje bilo da ih nema?
   

    

Ah te reklame, udaraju pravo u mozak

         

   Ne znam da li se još kome to dešava, ali mene reklame užasno nerviraju. Ne samo zato što prekidaju gledanje nekog filma ili TV programa, nego kao pojava za sebe. Pre desetak i više godina, prema mom utisku, bile su uglavnom ograničene na TV, ali sad su  svuda - u pošti, bilbordima, magazinima, kao beckround u gradskom prevozu...
   Nameće mi se pitanje zašto one moraju da budu prisutne u tolikoj meri? Da li stvarno donose dobit gradu tome što ih je toliko i što su svuda? I zašto se niko ne buni zbog toga ?
    Jedan od razloga za to je što blistavim reklamama pokušavaju da nam uvale totalno loše proizvode, kao one reklame za šampon koje nam obećavaju bujnost kose a od kojih dobijemo iritaciju skalpa.
    Ili kreme koje obećavaju lepu i zdravu kožu, a koje bi nam svaki savestan dermatolog preporučio da izbegavamo?
     Ili hranu ili junk food za koje bi bilo bolje da ih ne jedemo, a koje inače ne bi ni pogledali u rafovima prodavnica da nam se nisu tako nametljivo reklamirali, ( i koje nećemo više nikad kupiti jer su odvratni)?

    Razmišljajući o tome racionalno, shvatam njihov interes da prodaju robu. Na pamet mi pade ona čika Jovina pesmica za decu  " Ciganin hvali svoga konja" i mislim da može da se primeni na tu situaciju. Ali toliko preterivanje, u  tolikoj meri, na toliko mesta, u svako doba dana, svaki dan, od kolevke, pa do groba?    
     Istražujući taj fenomen pronašla sam još jedan zanimljiv momenat- subliminalne poruke. Taj pojam mi je poznat iz psihologije, koju sam proučavala što za potrebe studija, što iz ličnog interesovanja. Naime naš mozak je u stanju da pokupi mnoštvo informacija koje ostaju ispod praga svesti, ali dovoljno da na nas deluju ako se ukaže prilika. I trgovci su to iskoristili u svoju korist.
     Zar se svakome od nas ne desi da iz prodavnice donese nešto što mu apsolutno ne treba, pa makar bio to i običan sapun na koji je ta ista osoba alergična?
     To unosi novu dimenziju frazi sex sells, jer osim što su mnoge reklame previše seksualizovane, čak i one naizgled neseksualne sadržine sadrži poruku koja deluje na "niske strasti", pa čak o onda kada proizvod nema nikakve veze sa seksom (slatkiši, gazirana pića, hamburgeri). A sve zato da bi privukli potrošače i izdvojili se od konkurencije.

    Postoji mnogo primera na Internetu, i mnogo ljudi danas je svesno toga, ali kad sam istražila temu bila sam iznenađena jer sve to nisam uzimala za ozbiljno, ako bih i videla šta "sumljivo" pripisala bih to svojoj bujnoj mašti (ili frustriranosti). Zašto najviše jedemo junk food kad smo usamljeni (i sedimo ispred TV-a)  iako se od toga gojimo što nam dodatno umanjuje privlačnost?
   Nisu trgovci jedini koji se ovim služe, tu su mediji, filmska industrija,  muzičari (lada Gaga, Rihanna i sl.)
   A onda otkrijem da se subliminalnim porukama služe i autori Diznijevih crtaća?
    Čudim se kako nikome sve to ne smeta? Meni se taj atak na podsvest ni malo ne sviđa. Čak i svesno vređanje inteligencije je previše!
                                       
   

Nešto kao uvod

                 

   Danas počinjem da pišem blog. Imam mnogo razloga za to:    
  Postoji toliko toga što bih želela da saopštim, a tako je malo ljudi koji bi da to saslušaju.
  Blogovanje je blagodet savremenog doba koju ne bih htela da propustim. Čini mi se da svako može da napiše štagod želi i da će ta poruka stići do nekoga. Kao bacanje poruke u boci u ogromni virtuelni okean. To ima svojih dobrih i loših strana, ali nadam se da se neću pretvoriti u gnjavatora. Samo želim da javno izrazim svoja mišljenja i zapažanja o ljudima i pojavama. Danas svako može to da uradi, postoje hiljade tema kojima se ljudi bave, mediji i Internet nas obasipaju porukama i mislim da je red da i ja odgovorim. Pisanje bloga za mene predstavlja način da se izrazim i podelim svoju mudrost sa svetom. Pa mnogi to čine, iako im niko ne traži. Uvek me iznenadi kako postoji interesovanje čak i za najneverovatnije teme i kako ljudi mogu da pišu svašta, bez ikakve cenzure. Meni trebalo mnogo vremena da se odlučim za ovo. Ljudi su često skloni tome da dele savete, ali kad ti savet zatreba nikada ne dobiješ pravi odgovor. Istina, na Internetu ima odgovora na razna pitanja, neki su mi čak bili i od velike pomoći, ali kao i u životu i tu ima dosta beskorisnih, ispraznih i dosadnih stvari. Ja samo želim da doprinesem toj zbrci.