Pisaću opet o muško-ženskim odnosima jer mislim da je to uvek aktuelna tema. Časopisi su puni takvih stvari i ja se nadam da ću uspeti da privučem još ponekog čitaoca, možda mu izmamim i neki komentar...
Ovaj put ću pisati o prvoj ljubavi. U američkim serijama, filmovima, ženskim časopisima i popularnoj psihologiji se forsira tvrdnja da je ta veza najintenzivnije i najiskrenije iskustvo u životu i da druge veze ne mogu da se porede sa ovom.
Ne znam kakvo je vaše iskustvo, ali ja lično mislim da to nije istina. Ne kažem da za nekog ovo iskustvo nije bilo najlepše u životu, ali generalno gledano ovo je veoma precenjena stvar.
Nisam od ljudi koji falsifikuju prošlost i pokušavaju da u njoj pronađu lepotu koje nije bilo. Mislim da ima ljudi koji su skloni ovakvom ponašanju, i to rade iz različitih pobuda. Navešću primer moje drugarice koja je emotivno vezana za dečka u koga je bila zaljubljena kao klinka i sa kojim nije u vezi, niti za to ima ikakvih šansi. Ma koliko iskreno 'navijala' za nju, to stanje se nije promenilo već godinama i mislim da bi za nju bilo bolje da ga zaboravi. Za nju uvek postoje 'mogućnosti' koje uključuju i njega, što je sprečava u tome da bude zadovoljna u novoj vezi. To što kopamo po starim ranama ne može da nam donese ništa dobro.
U popularnoj psihologiji se ističe tvrdnja da smo sami kovači svoje sreće, da svako može da ima dobru vezu ukoliko pravilno bira, pravilno se ponaša i zna šta želi. Da ne zaboravim, tu je važno i samopoštovanje i zrelost ličnosti. To su gluposti, jer ljubav nije stvar zasluge i strategije već sreće. Mogu da se dopadnem nekome, mogu i da ga zavedem, ali ništa ne garantuje da ću zavoleti tu osobu, niti da će ta osoba zavoleti mene. Ljudi koji su lepi, pametni, dobri mogu da budu sami ili u lošim vezama, dok najgori i najsebičniji ljudi mogu da budu obožavani. Ne postoji pravilo niti preporuka (ovde govorim o iskrenim osećanjima, ne o vezama koje ih nemaju). Nikad se ne zna šta može da pokrene nečije emocije, a šta ne.
U nedostatku emotivne ispunjenosti neki ljudi se okreću nečem što je prošlo i odavno mrtvo. Iako smo odavno izašli iz puberteta i razvili se u fizičkom, psihičkom, intelektualnom, emotivnom smislu neki od nas obmanjuju sebe da im se još uvek dopada i da im znači nešto što im se dopadalo i što im je značilo kad su imali 12 godina. Tada su nam takve stvari bile mnogo uzbudljivije nego danas, ali ko bi hteo da se vrati u ta vremena?
Još je gore ako se ne sećamo koliko su nam te godine bile teške i grozne. Ili ako je osoba u koju smo bili zaljubljeni do ušiju bila nezainteresovana i izlazila sa dosta drugih devojaka. Ili nam donela razočarenja i patnje koju možemo samo u tim godinama da doživimo tako dramatično.
Ako ne možemo da se setimo kako su svi olako delili savete i olako shvatali naša osećanja.
Počevši od roditelja koji su imali problem u prihvatanju ove 'strane' naše ličnosti. Možda imam pogrešan utisak, ali mislim da je dečacima lakše jer se njihova seksualnost mnogo bolje prihvata i razume. Dobre devojke treba da čekaju punoletstvo (ili dok ne završe fakultet) i da ne pričaju o tim stvarima pred roditeljima i rodbinom, osim ako nisu u stalnoj vezi.
Mislim da većina ljudi u ovim godinama nisu u 'prijateljskim' odnosima sa svojim roditeljima i da nikada ne pričaju sa njima o bilo čemu vezanom za ovu problematiku.
Zatim tu su i vršnjaci koji su po pravilu jako iskusni u ovim stvarima, pa makar imali i 12 godina. Svi dečaci su seksualno aktivni i znaju sve o ženama. Devojke su eksperti u zavođenju i podsmevaju se tome što vi niste. Govore vam da ste naivni kao malo dete.
Zapravo, istraživanja pokazuju da oni nemaju pojma o nekim važnim životnim činjenicama.
To može da im donese gadne probleme i o tome čitate u jezivim statistikama o broju abortusa kod maloletnih devojaka. Nikad ne možete čuti o tome iz prve ruke, niko to ne priznaje, ali morao je biti to i neko koga vi poznajete.
Ali ne, vi ste ti koji ste imali dosadan život i bili ste neuspešni, a njihove ljubavne priče su bile toliko prelepe da se ništa ne može uporediti sa njima.
Da ne govorim o tome da su jedini muškarci koje ste tad poznavali bili divljačine koje ne umeju da poštuju devojke, a ispod časti im je da izvode neke tamo romantične gestove. Ako poneki to i uradi, brzo ga isprave da ne bi napravio budalu od sebe. Jer vi to ne zaslužujete.
I dan danas kada ugledate nekog od njih, obuzmu vas ovakvi porivi. Nema ništa od one nostalgije koju drugi osećaju.
Ovaj put ću pisati o prvoj ljubavi. U američkim serijama, filmovima, ženskim časopisima i popularnoj psihologiji se forsira tvrdnja da je ta veza najintenzivnije i najiskrenije iskustvo u životu i da druge veze ne mogu da se porede sa ovom.
Ne znam kakvo je vaše iskustvo, ali ja lično mislim da to nije istina. Ne kažem da za nekog ovo iskustvo nije bilo najlepše u životu, ali generalno gledano ovo je veoma precenjena stvar.
Nisam od ljudi koji falsifikuju prošlost i pokušavaju da u njoj pronađu lepotu koje nije bilo. Mislim da ima ljudi koji su skloni ovakvom ponašanju, i to rade iz različitih pobuda. Navešću primer moje drugarice koja je emotivno vezana za dečka u koga je bila zaljubljena kao klinka i sa kojim nije u vezi, niti za to ima ikakvih šansi. Ma koliko iskreno 'navijala' za nju, to stanje se nije promenilo već godinama i mislim da bi za nju bilo bolje da ga zaboravi. Za nju uvek postoje 'mogućnosti' koje uključuju i njega, što je sprečava u tome da bude zadovoljna u novoj vezi. To što kopamo po starim ranama ne može da nam donese ništa dobro.
U popularnoj psihologiji se ističe tvrdnja da smo sami kovači svoje sreće, da svako može da ima dobru vezu ukoliko pravilno bira, pravilno se ponaša i zna šta želi. Da ne zaboravim, tu je važno i samopoštovanje i zrelost ličnosti. To su gluposti, jer ljubav nije stvar zasluge i strategije već sreće. Mogu da se dopadnem nekome, mogu i da ga zavedem, ali ništa ne garantuje da ću zavoleti tu osobu, niti da će ta osoba zavoleti mene. Ljudi koji su lepi, pametni, dobri mogu da budu sami ili u lošim vezama, dok najgori i najsebičniji ljudi mogu da budu obožavani. Ne postoji pravilo niti preporuka (ovde govorim o iskrenim osećanjima, ne o vezama koje ih nemaju). Nikad se ne zna šta može da pokrene nečije emocije, a šta ne.
U nedostatku emotivne ispunjenosti neki ljudi se okreću nečem što je prošlo i odavno mrtvo. Iako smo odavno izašli iz puberteta i razvili se u fizičkom, psihičkom, intelektualnom, emotivnom smislu neki od nas obmanjuju sebe da im se još uvek dopada i da im znači nešto što im se dopadalo i što im je značilo kad su imali 12 godina. Tada su nam takve stvari bile mnogo uzbudljivije nego danas, ali ko bi hteo da se vrati u ta vremena?
Ako ne možemo da se setimo kako su svi olako delili savete i olako shvatali naša osećanja.
Počevši od roditelja koji su imali problem u prihvatanju ove 'strane' naše ličnosti. Možda imam pogrešan utisak, ali mislim da je dečacima lakše jer se njihova seksualnost mnogo bolje prihvata i razume. Dobre devojke treba da čekaju punoletstvo (ili dok ne završe fakultet) i da ne pričaju o tim stvarima pred roditeljima i rodbinom, osim ako nisu u stalnoj vezi.
Zatim tu su i vršnjaci koji su po pravilu jako iskusni u ovim stvarima, pa makar imali i 12 godina. Svi dečaci su seksualno aktivni i znaju sve o ženama. Devojke su eksperti u zavođenju i podsmevaju se tome što vi niste. Govore vam da ste naivni kao malo dete.
Da ne govorim o tome da su jedini muškarci koje ste tad poznavali bili divljačine koje ne umeju da poštuju devojke, a ispod časti im je da izvode neke tamo romantične gestove. Ako poneki to i uradi, brzo ga isprave da ne bi napravio budalu od sebe. Jer vi to ne zaslužujete.
Нема коментара:
Постави коментар