Odavno nisam pisala o aktuelnim političkim zbivanjima. Možete još pomisliti kako me takve stvari ne zanimaju, da mislim o tome kakav kupaći kostim je u modi dok se u svetu dešavaju tragične stvari za koje me nije briga.
Teško je napraviti razgraničenje između onoga što je jednokratna politička vest i šarena laža i onoga što je zaista značajno. Zato sam odlučila da ne pišem o dnevnoj politici, niti o izjavama i delima naših političara, osim ako ne predstavljaju trend (kao što je omalovažavanje omladine) i deo neke masovnije pojave.
Savremeni svet je preplavljen informacijama i postoje mogućnosti da svako svašta komentariše. To mi se, naravno veoma dopada. Na taj način i ja mogu da iznesem svoje mišljenje bilo kome ko naleti na njega. Ne kažem da ljudi nemaju pravo da misle drugačije, niti da sam uvek u pravu, niti da je sve što napišem baš stoprocentna istina...
Ali u tome je lepota Interneta, jer zaista je zatupljujuće kada neko milion puta ponavlja neke definicije i stavove sa kojima se ne slažem, a nemam pravo niti moći da to kažem. Čak iako kažem, može se desiti da na to niko ne obrati pažnju. Možda je ljudima ta pojava ili tvrdnja prešla preko glave, ali niko drugi se nije setio da se na nju požali. Volela bih da mislim da sam barem u nečemu uspela...
Loša strana je to što neke trivijalnosti zauzmu previše prostora i postanu previše značajne. Zapravo ne možemo nikada ni da znamo zašto i kako su to postale i šta one uopšte znače i kome. Najteže je naravno javnim ličnostima jer su one pod pritiskom i moraju da se dopadnu javnom mnjenju u svojim državama, a neke i celom svetu. To nije ni malo lako jer ih stalno procenjuju i komentarišu njihova dela i izjave.
Ovo bi mogla biti slučajna nepažnja ili povod da se dotična dama opomene na manire koji joj ne dolikuju. Možda je to bunt prema tadicionalnoj ulozi žene u društvu, nepoštovanje konvencija, izazivanje...
Ovo je već uvredilo neke ljude, povredilo je njihova osećanja i izazvalo nepopravljivu štetu. Možda ne možemo baš da razumemo zašto je to izazvalo tako burnu reakciju, ali ako znate možete napisati komentar.
Zatim je tu i nova princeza Engleske koja je rešila da štedi na gardarobi (zar nije gledala Seks i grad, to je najgora stvar koju jedna žena može da učini). Osim što je kritikuju što kupuje odeću 'običnih' robnih marki, našli su i da reciklira odnosno nosi iste stvari više puta. Čak ni naša država nije upala u toliku bedu da državno rukovodstvo mora da toliko štedi! Oni ne nose istu odeću dvaput jer je to bezveze.
Ali opet, možemo samo da pretpostavljamo o tome šta i kako može da sroza ugled jedne osobe i države. Odelo ne čini čoveka, zar ne?
Zatim tu su i vesti koje potresaju svet i o kojima se svi nisu izjasnili tako da nemamo potpuni uvid u celu situaciju. Kao oni nemiri u Londonu. Ne znamo ni da li da ih osuđujemo, niti da li da ih razumemo i podržimo.
Kod nas su se dešavali nemiri, ali iz sasvim drugih razloga. Zbog gay-parade, jer je poznato koliko se naš narod bavi seksualnim sklonostima drugih i drugačijih. I oko toga se podigla velika prašina i mnogi delovi društva su se našli pod udarom kritike.
Ali ovo je drugačije, razlozi za nezadovoljstvo su kompleksniji, navode se rasizam koji su ti ljudi trpeli generacijama, loše obrazovanje, nezaposlenost i siromaštvo, to što ih od malih nogu obeležavaju kao looser-e, nezadovoljene potrošačke potrebe nastale kao posledica želja za robom koju ne mogu da kupe, neke kulturne karakteristike manjina kao što su lenjost, promiskuitet i nepostojanje očeva u porodicama, čak i nepoznavanje engleskog jezika (!).
Rasizam nisam iskusila jer se ne razlikujem od većine po tom kriterijumu. Ne mogu da zamislim kako se oseća neko čije su generacije predaka bile izložene omalovažavanju i zloupotrebi. Sve je to prošlo, zna se da nema nižih rasa, sada i nauka to tvrdi, odavno više nema robova, imaju ista prava...
To što vas neko naziva looser-om je uobičajena i normalna pojava. To se svima dešava. Možete biti tužni zbog toga, možete se ljutiti, ali to je tako. Ne valja samo ako im poverujete.
Nezaposlenost i nezadovoljene potrošačke apetite neću ni da komentarišem. O tim pojavama se dosta zna.
Neću da komentarišem ni njihove porodične situacije i seksualne sklonosti jer to nije lepo.
To za nepoznavanje engleskog jezika dosad nisam znala. Mislila sam da znaju engleski. Čak i ja ga govorim i razumem, a meni je bilo mnogo teže da ga naučim. Moji roditelji ne govore engleski, razumeju samo reči please, delete i whiskas. Većina osoba moje generacije ne govori engleski i mislim da to ima veze sa lošim školskim sistemom. Ali ako se uloži trud i napor, moguće ga je savladati.
Nije lako postati obrazovana osoba u današnje vreme. Posebno ako čekate da vas škola nauči svemu što vam u životu treba. A škola je loša i ne uči nas stvarima koje nam trebaju. To posebno teško pada inteligentnim ljudima, jer se samo oni zbog toga osećaju uskraćeno.
Zatim siromaštvo, koje nije samo njihov problem. Ali šta neko smatra nepodnošljivm siromaštvom se razlikuje.
Dobro, to nisu oni. Ali ko može da tvrdi da nisu siromašni i da nemaju izbora. Znamo da je u Londonu bilo uvek mnogo siromašnih. Ima i veoma mršavih ljudi koji su siromašni (možda je to zbog gladi, a ne heroina kako tvrde zlobnici).
Čak i kod njih postoje redovi pred radnjama, nisu životne namirnice u pitanju, ali ko kaže da te stvari nisu preko potrebne ljudima...
I nesigurnost, uvek je strašno kada ne znate da li ćete sutra zateći svoj stan ili da li će vam faliti neki član porodice...
Dobro, nisu ni to oni, ali situacija je ista. Zar ne možete da se saosećate sa njima i da zamislite takav užas?
I naše novine su pune takvih jezivih naslova, a vi samo mislite neke vrlo prizemne misli. Kako je to moguće?
Teško je napraviti razgraničenje između onoga što je jednokratna politička vest i šarena laža i onoga što je zaista značajno. Zato sam odlučila da ne pišem o dnevnoj politici, niti o izjavama i delima naših političara, osim ako ne predstavljaju trend (kao što je omalovažavanje omladine) i deo neke masovnije pojave.
Savremeni svet je preplavljen informacijama i postoje mogućnosti da svako svašta komentariše. To mi se, naravno veoma dopada. Na taj način i ja mogu da iznesem svoje mišljenje bilo kome ko naleti na njega. Ne kažem da ljudi nemaju pravo da misle drugačije, niti da sam uvek u pravu, niti da je sve što napišem baš stoprocentna istina...
Ali u tome je lepota Interneta, jer zaista je zatupljujuće kada neko milion puta ponavlja neke definicije i stavove sa kojima se ne slažem, a nemam pravo niti moći da to kažem. Čak iako kažem, može se desiti da na to niko ne obrati pažnju. Možda je ljudima ta pojava ili tvrdnja prešla preko glave, ali niko drugi se nije setio da se na nju požali. Volela bih da mislim da sam barem u nečemu uspela...
Loša strana je to što neke trivijalnosti zauzmu previše prostora i postanu previše značajne. Zapravo ne možemo nikada ni da znamo zašto i kako su to postale i šta one uopšte znače i kome. Najteže je naravno javnim ličnostima jer su one pod pritiskom i moraju da se dopadnu javnom mnjenju u svojim državama, a neke i celom svetu. To nije ni malo lako jer ih stalno procenjuju i komentarišu njihova dela i izjave.
Zatim tu su i vesti koje potresaju svet i o kojima se svi nisu izjasnili tako da nemamo potpuni uvid u celu situaciju. Kao oni nemiri u Londonu. Ne znamo ni da li da ih osuđujemo, niti da li da ih razumemo i podržimo.
Kod nas su se dešavali nemiri, ali iz sasvim drugih razloga. Zbog gay-parade, jer je poznato koliko se naš narod bavi seksualnim sklonostima drugih i drugačijih. I oko toga se podigla velika prašina i mnogi delovi društva su se našli pod udarom kritike.
Ali ovo je drugačije, razlozi za nezadovoljstvo su kompleksniji, navode se rasizam koji su ti ljudi trpeli generacijama, loše obrazovanje, nezaposlenost i siromaštvo, to što ih od malih nogu obeležavaju kao looser-e, nezadovoljene potrošačke potrebe nastale kao posledica želja za robom koju ne mogu da kupe, neke kulturne karakteristike manjina kao što su lenjost, promiskuitet i nepostojanje očeva u porodicama, čak i nepoznavanje engleskog jezika (!).
To što vas neko naziva looser-om je uobičajena i normalna pojava. To se svima dešava. Možete biti tužni zbog toga, možete se ljutiti, ali to je tako. Ne valja samo ako im poverujete.
Nezaposlenost i nezadovoljene potrošačke apetite neću ni da komentarišem. O tim pojavama se dosta zna.
Neću da komentarišem ni njihove porodične situacije i seksualne sklonosti jer to nije lepo.
To za nepoznavanje engleskog jezika dosad nisam znala. Mislila sam da znaju engleski. Čak i ja ga govorim i razumem, a meni je bilo mnogo teže da ga naučim. Moji roditelji ne govore engleski, razumeju samo reči please, delete i whiskas. Većina osoba moje generacije ne govori engleski i mislim da to ima veze sa lošim školskim sistemom. Ali ako se uloži trud i napor, moguće ga je savladati.
Zatim siromaštvo, koje nije samo njihov problem. Ali šta neko smatra nepodnošljivm siromaštvom se razlikuje.
I naše novine su pune takvih jezivih naslova, a vi samo mislite neke vrlo prizemne misli. Kako je to moguće?
Нема коментара:
Постави коментар