Ovaj put ću opet pisati o smrti i njenim posledicama po nas preživele. To su jedine posledice koje možemo videti i doživeti, o životu posle smrti i sličnim pojavama zaista ništa ne znam...
Ovo nije tema o kojoj ljudi baš vole da govore, čak i kada govore o tome oni nisu iskreni. Bar je takvo moje iskustvo. Psiholozi nas savetuju da ožalimo izgubljenog pokojnika, ali ako taj proces traje predugo, recimo više od par meseci, treba da im se javimo. Ali svako navodi vodu na svoju vodenicu...
Koliko treba da traje ožalošćenost i da to bude prikladno i ne pređe u patologiju? Viđala sam ljude koji plaču na sahranama ljudi koje nisu ni poznavali, a na kojima su bili iz poštovanja prema članovima porodice.
Ili ljude koji nisu pokazivali nikakvu žalost iako su im bliski članovi porodice umirali od teških bolesti. Ali neću da navodim koji su to ljudi, jer ih se pomalo užasavam (ako se ikad desi da pročitaju ovo).
Postoji ogromna razlika u tome kako ljudi prihvataju i preživljavaju gubitak voljene osobe. Neki utonu u višegodišnju žalost i zapostave sebe i sve sebi bliske ljude.
Drugi za par meseci nađu novog partnera i nove preokupacije i nastave život kao da se ništa nije desilo.
Ovakve pojave ljudi obično osuđuju i za tu osobu tvrde da je zla i bezosećajna. Ne znam da li je to tako i ima li to nekakve veze. Da li to znači da pošto smo odvojili par meseci za tugovanje i ožalošćenost, da nas ta osećanja neće progoniti u narednom periodu. Kao što treba preležati prehladu da ne bi prešla u hronični oblik.
Zatim tu su i situacije u kojima ne znamo ni kako da se ponašamo ni da li smo zaista ožalošćeni gubitkom. Recimo da je u vašem životu postojala osoba koju ste voleli i koja je imala veliki uticaj na vaš život, ali je taj uticaj bio jako negativan. Recimo član porodice koji je bio veoma teška i sebična osoba i koja vam je milion puta zagorčala život. Ili prijatelj koji je izvršio destruktivan uticaj na vaš život. Ili neki od onih ljudi koji su izvršili samoubistvo i ostavili vas sa grižom savesti.
U tom slučaju niste sasvim sigurni da li i koliko bi trebalo da budete tužni. Čini vam se da ste mnogo i neprimereno ožalošćeni, a da to ta osoba nije zaslužila. Ali ta osoba nije više tu, a vi ste ožalošćeni i to osećanje vas progoni. Znate da je to beskorisno, možda je to i neka vrsta patologije, ali tu nema pomoći. Ako neko zna rešenje neka ga saopšti, biću mu zahvalna.
Sasvim druga priča su javne ličnosti i njihova umiranja. Ovih dana se priča o nesrećnoj Amy Winehouse i njenoj smrti. Ne pratim baš novosti iz života javnih ličnosti, ali ova me nije zaobišla. Ono šta se o njoj pisalo ovih godina nije bilo lepo, i čini mi se da se sve to preokrenulo i da su isti oni ljudi koji su joj se podsmevali i koji su je osuđivali žale gubitak tako talentovane, drage, emotivne osobe...
I sve se pretvara u neku vrstu cirkusa i posthumnog izvlačenja koristi iz njene smrti. Kao što je to u muzičkoj industriji već običaj. Samo naivni mogu da poveruju u iskrenost njihovih osećanja.
Za obožavaoce ne znam, možda je na njih ostavila nekakav trajni emotivni utisak nekom od svojih pesama. Možda im je i žao, ali kako onda objasniti to da i oni žale za osobom koju ne poznaju. Ili to da nemaju ni malo obzira ili sažaljenja prema heroinskim zavisnicima koje poznaju, pa makar im te osobe bile bliske?
Ali ta problematika je jako komplikovana, možda ta ožalošćenost i ne postoji. O mnogim stvarima koje su medijski proglašene za značajne ne postoje dokazi. Pa ni za tu neverovatnu masovnu histeriju. Na ovom svetu ljudi stalno umiru i to mnogo tragičnije i bespotrebnije pa se opet o tome ne govori tako mnogo. U ovom trenutku hiljade ljudi umire u ratovima, ili od gladi, ili od bolesti...pa opet njihove smrti prolaze neopaženo i neožaljeno od strane dokonih dušebrižnika.
Još gore od toga je medijsko spekulisanje o osobama koje bi trebalo da izvrše samoubistvo. To mi je uvek odvratno bez obzira da li je u pitanju Gadafi ili Britney Spears kada je pre par godina načisto prolupala.
Niko od tih ozloglašenih ljudi to nije učinio, ali mislim da je takav medijski rat zaista bespotreban. Zar će naš neprijatelj da sam od sebe umre, a da mi ne moramo da ga sami uhvatimo i ubijemo (mislim na medijsku sliku o osobi, a ne na svoje lične neprijatelje).
Osim toga nekome je i ta osoba bila draga i važna u životu, da ne govorim o uticaju koji je izvršila na njihove živote...
Ovo nije tema o kojoj ljudi baš vole da govore, čak i kada govore o tome oni nisu iskreni. Bar je takvo moje iskustvo. Psiholozi nas savetuju da ožalimo izgubljenog pokojnika, ali ako taj proces traje predugo, recimo više od par meseci, treba da im se javimo. Ali svako navodi vodu na svoju vodenicu...
Koliko treba da traje ožalošćenost i da to bude prikladno i ne pređe u patologiju? Viđala sam ljude koji plaču na sahranama ljudi koje nisu ni poznavali, a na kojima su bili iz poštovanja prema članovima porodice.
Ili ljude koji nisu pokazivali nikakvu žalost iako su im bliski članovi porodice umirali od teških bolesti. Ali neću da navodim koji su to ljudi, jer ih se pomalo užasavam (ako se ikad desi da pročitaju ovo).
Postoji ogromna razlika u tome kako ljudi prihvataju i preživljavaju gubitak voljene osobe. Neki utonu u višegodišnju žalost i zapostave sebe i sve sebi bliske ljude.
Drugi za par meseci nađu novog partnera i nove preokupacije i nastave život kao da se ništa nije desilo.
Ovakve pojave ljudi obično osuđuju i za tu osobu tvrde da je zla i bezosećajna. Ne znam da li je to tako i ima li to nekakve veze. Da li to znači da pošto smo odvojili par meseci za tugovanje i ožalošćenost, da nas ta osećanja neće progoniti u narednom periodu. Kao što treba preležati prehladu da ne bi prešla u hronični oblik.
Zatim tu su i situacije u kojima ne znamo ni kako da se ponašamo ni da li smo zaista ožalošćeni gubitkom. Recimo da je u vašem životu postojala osoba koju ste voleli i koja je imala veliki uticaj na vaš život, ali je taj uticaj bio jako negativan. Recimo član porodice koji je bio veoma teška i sebična osoba i koja vam je milion puta zagorčala život. Ili prijatelj koji je izvršio destruktivan uticaj na vaš život. Ili neki od onih ljudi koji su izvršili samoubistvo i ostavili vas sa grižom savesti.
U tom slučaju niste sasvim sigurni da li i koliko bi trebalo da budete tužni. Čini vam se da ste mnogo i neprimereno ožalošćeni, a da to ta osoba nije zaslužila. Ali ta osoba nije više tu, a vi ste ožalošćeni i to osećanje vas progoni. Znate da je to beskorisno, možda je to i neka vrsta patologije, ali tu nema pomoći. Ako neko zna rešenje neka ga saopšti, biću mu zahvalna.
Sasvim druga priča su javne ličnosti i njihova umiranja. Ovih dana se priča o nesrećnoj Amy Winehouse i njenoj smrti. Ne pratim baš novosti iz života javnih ličnosti, ali ova me nije zaobišla. Ono šta se o njoj pisalo ovih godina nije bilo lepo, i čini mi se da se sve to preokrenulo i da su isti oni ljudi koji su joj se podsmevali i koji su je osuđivali žale gubitak tako talentovane, drage, emotivne osobe...
I sve se pretvara u neku vrstu cirkusa i posthumnog izvlačenja koristi iz njene smrti. Kao što je to u muzičkoj industriji već običaj. Samo naivni mogu da poveruju u iskrenost njihovih osećanja.
Za obožavaoce ne znam, možda je na njih ostavila nekakav trajni emotivni utisak nekom od svojih pesama. Možda im je i žao, ali kako onda objasniti to da i oni žale za osobom koju ne poznaju. Ili to da nemaju ni malo obzira ili sažaljenja prema heroinskim zavisnicima koje poznaju, pa makar im te osobe bile bliske?
Ali ta problematika je jako komplikovana, možda ta ožalošćenost i ne postoji. O mnogim stvarima koje su medijski proglašene za značajne ne postoje dokazi. Pa ni za tu neverovatnu masovnu histeriju. Na ovom svetu ljudi stalno umiru i to mnogo tragičnije i bespotrebnije pa se opet o tome ne govori tako mnogo. U ovom trenutku hiljade ljudi umire u ratovima, ili od gladi, ili od bolesti...pa opet njihove smrti prolaze neopaženo i neožaljeno od strane dokonih dušebrižnika.
Još gore od toga je medijsko spekulisanje o osobama koje bi trebalo da izvrše samoubistvo. To mi je uvek odvratno bez obzira da li je u pitanju Gadafi ili Britney Spears kada je pre par godina načisto prolupala.
Нема коментара:
Постави коментар