Možda ste primetili da se ja u mojim postovima dosta žalim na ljude i pojave. To i mene čudi jer dok nisam počela da pišem blog obično sam ćutala i trpela razne gluposti. A sada, da tako kažem, jedva čekam da mi se desi neka neprijatnost da bih mogla da pišem o njoj. I onih nekoliko dana dreždanja ispred MUP-a u redu za dokumenta ne deluje mi više toliko strašno kada sam o tome pisala. Mislim da je pisanje bloga divna stvar i svakom je od srca preporučujem.
Čula sam od ljudi da postoje zemlje u kojima ljudi nikada ne viđaju svoje komšije niti imaju ikakve veze sa njima. Oni ih ne vide, ne čuju i nikada nemaju problema blio koje vrste. Ne znam da li je to istina, ali ja bih volela da emigriram u baš takvu državu.
Da bi neko bio dobar sused potrebna je pre svega njegova dobra volja. Teško je ostati dobar sused ukoliko se ne naiđe na podršku okoline.
Ali bez obzira na sve gadosti koje nam prirede mi ipak uspevamo da budemo bolji ljudi i ne uzvraćamo im istom merom. Uglavnom iz straha od odmazde (jer znamo da im nismo dorasli), ali često uhvatimo sebe u vrlo nepriličnim fantaziranjima. To je jedino šta nam ostaje jer ovakvi kakvi jesmo nikada nećemo pobediti.
1. Počeću od najmlađih. Ja inače volim decu i razumem njihovu potrebu za kretanjem i neizbežnu buku koju pri tome moraju da naprave. Nisu oni krivi za to što ih ne drži mesto, niti ih osuđujem zato što ne misle na mene (ja sam direktno ispod njih) dok se igraju.
Ali njihove roditelje krivim za to što ih češće ne izvode u šetnju umesto što se svađaju. Kada ih slučajno sretnem, ta deca beže od mene, a roditelji pokušavaju da ih postide i poplaše, govore im da ću ih ja jednog dana istući. Osim što trpim prekomernu buku, ja im služim kao dežurna baba-Roga!
Osim dnevne buke, tu je i noćna zbog koje ne mogu da spavam što je za mene vrlo pogubno jer ionako često patim od nesanice. Pošto ovde živim već više od četiri godine, ja sam takoreći čula trenutak kada su neki od njih bili začeti. Kada su ih doneli iz porodilišta (ima ukupno petoro dece, tu žive baba i deda i njihova dva sina sa porodicama, ne stalno ali su često tu), počeli su da ih navikavaju da ne plaču (?) tako što ih ne bi odmah nahranili nego bi ih puštali da cvile jedno dvadesetak minuta do pola sata. To bi se ponavljalo po nekoliko puta svake noći.
2. Zatim ću se osvrnuti na omladinu koja je iz opravdanih i neopravdanih razloga puna besa.
Oni puštaju glasnu muziku različitih žanrova, okupljaju se noću na klupama na kojima danju sede penzioneri i njihovi unuci. I galame. Nisam ja jedina koja nema hrabrosti da im se suprotstavi, niko nema, čak ni one opasne muškarčine kojima niko ne sme ništa da kaže. Jedne noći dok sam učila za ispit gađala sam ih krompirom (htela dam da bacim flašu, ali sam se bojala da nekog ne povredim) i tada sam se zaista osećala super. Nastala je galama, oni su izazivali baju koji se usudio da to uradi i upućivali mu veoma ružne psovke. Sutradan su sedeli ceo dan pred zgradom, a ja sam virila ispod poluspuštenih zavesa i rešila da to neću više raditi.
Naime, neki od njih su narkomani i vrlo su agresivni kad se nađu u grupama. Posebno prema devojkama, starijim ženama i hendikepiranim osobama. Ukoliko imate ovakve ljude u svojoj porodici, bolje je da ih ne izlažete riziku. Ionako vam je užasno teško kada ih svi redom ignorišu, a vas sažaljevaju zbog toga (kada skupim snage pisaću i o ovome).
I iz tog skromnog bunta je usledilo to da se neki hrabri pojedinac ugledao na mene, tako da se od tada javljao sporadičan otpor problemu.
3. Zatim ču opisati slučaj koji je mogao da odnese i ljudske žrtve, a naneo je samo materjalnu štetu i malo straha. Kao posledica toga deo zgrade je bio bez struje deset dana. U par stanova je bilo malo vatre i dima, nekoliko ljudi je lakše povređeno dok su jurili niz stepenice, a ja sam ceo slučaj prespavala. Da nije komšija iznad bio tako aktivan u gašenju požara, možda bi se proširio i do mene.
Jedan komšija je krao struju i loše je povezao instalacije. Izazvao je požar i to više puta, ali niko nije mogao da ga spreči u tome. Pretpostavljamo da je i predsednik kućnog u tome učestvovao, policiju nisu zvali i pravili su se da se ništa nije desilo. Mislim da on i sada krade struju.
4. Tu su i ljudi različitih uzrasta koji nas špijuniraju. Ima ih raznih i to čine iz različitih pobuda. Neki su bezopasni ali dosadni, a od nekih strepimo iako ne znamo šta im je na pameti.
5. Zatim su tu oni koji obavljaju razne popravke i non-stop renoviraju stanove. Ovo obično rade sami i uz pomoć porodice. Zajedničko im je da prave buku i ostavljaju šut za sobom.
6. Neki ne renoviraju stanove, ali ipak ostavljaju đubre u hodniku.
Slika je pomalo preterana ali ima kostiju, organskog i neorganskog otpada, delova starog nameštaja, kuglica od peska koje je popiškio susedski mačak, starih cipela koje se vetre u hodniku, bicikala (nisu otpad), starih fotelja i delova od stolica (liče na koplja), aumulatora od automobila, flaša i nekih nedefinisanih supstanci za koje mislim da su otrovne. Jedino nema nuklearnih projektila (nadam se). To su sve stvari koje treba baciti, ali za koje su vlasnici još uvek sentimentalno vezani.
7. Tu su i oni ljudi čiji su životi ispunjeni ljubavlju i dramama koje takva sreća nosi sa sobom. Možda ovo govori zavist u meni, ali mislim da su to i zaslužili.
Ali ja nisam, i volela bih da ih ne slušam kada se svađaju sa suprugama. Ali možda ja i ne znam šta je to ljubav, da im nije stalo do braka, ne bi bili toliko ljuti zbog neobaveznih avantura i sličnih neizbežnih stvari.
8. Ovi poslednji su još simpatični kada se uporede sa ostalima. Kako su zgrade takve da možemo da vidimo komšije, primećujemo da neki idu goli po kući. Ne pravi im problem to što su podebeli i ne baš mladi, oni to rade zato što im je tako lepo. Volela bih da se pregrnu nečim dok su na terasi i da me ne brukaju pred gostima koji mi se smeju zbog ovoga.
Čula sam od ljudi da postoje zemlje u kojima ljudi nikada ne viđaju svoje komšije niti imaju ikakve veze sa njima. Oni ih ne vide, ne čuju i nikada nemaju problema blio koje vrste. Ne znam da li je to istina, ali ja bih volela da emigriram u baš takvu državu.
Da bi neko bio dobar sused potrebna je pre svega njegova dobra volja. Teško je ostati dobar sused ukoliko se ne naiđe na podršku okoline.
Ali bez obzira na sve gadosti koje nam prirede mi ipak uspevamo da budemo bolji ljudi i ne uzvraćamo im istom merom. Uglavnom iz straha od odmazde (jer znamo da im nismo dorasli), ali često uhvatimo sebe u vrlo nepriličnim fantaziranjima. To je jedino šta nam ostaje jer ovakvi kakvi jesmo nikada nećemo pobediti.
Ali njihove roditelje krivim za to što ih češće ne izvode u šetnju umesto što se svađaju. Kada ih slučajno sretnem, ta deca beže od mene, a roditelji pokušavaju da ih postide i poplaše, govore im da ću ih ja jednog dana istući. Osim što trpim prekomernu buku, ja im služim kao dežurna baba-Roga!
Osim dnevne buke, tu je i noćna zbog koje ne mogu da spavam što je za mene vrlo pogubno jer ionako često patim od nesanice. Pošto ovde živim već više od četiri godine, ja sam takoreći čula trenutak kada su neki od njih bili začeti. Kada su ih doneli iz porodilišta (ima ukupno petoro dece, tu žive baba i deda i njihova dva sina sa porodicama, ne stalno ali su često tu), počeli su da ih navikavaju da ne plaču (?) tako što ih ne bi odmah nahranili nego bi ih puštali da cvile jedno dvadesetak minuta do pola sata. To bi se ponavljalo po nekoliko puta svake noći.
Oni puštaju glasnu muziku različitih žanrova, okupljaju se noću na klupama na kojima danju sede penzioneri i njihovi unuci. I galame. Nisam ja jedina koja nema hrabrosti da im se suprotstavi, niko nema, čak ni one opasne muškarčine kojima niko ne sme ništa da kaže. Jedne noći dok sam učila za ispit gađala sam ih krompirom (htela dam da bacim flašu, ali sam se bojala da nekog ne povredim) i tada sam se zaista osećala super. Nastala je galama, oni su izazivali baju koji se usudio da to uradi i upućivali mu veoma ružne psovke. Sutradan su sedeli ceo dan pred zgradom, a ja sam virila ispod poluspuštenih zavesa i rešila da to neću više raditi.
Naime, neki od njih su narkomani i vrlo su agresivni kad se nađu u grupama. Posebno prema devojkama, starijim ženama i hendikepiranim osobama. Ukoliko imate ovakve ljude u svojoj porodici, bolje je da ih ne izlažete riziku. Ionako vam je užasno teško kada ih svi redom ignorišu, a vas sažaljevaju zbog toga (kada skupim snage pisaću i o ovome).
I iz tog skromnog bunta je usledilo to da se neki hrabri pojedinac ugledao na mene, tako da se od tada javljao sporadičan otpor problemu.
3. Zatim ču opisati slučaj koji je mogao da odnese i ljudske žrtve, a naneo je samo materjalnu štetu i malo straha. Kao posledica toga deo zgrade je bio bez struje deset dana. U par stanova je bilo malo vatre i dima, nekoliko ljudi je lakše povređeno dok su jurili niz stepenice, a ja sam ceo slučaj prespavala. Da nije komšija iznad bio tako aktivan u gašenju požara, možda bi se proširio i do mene.
Jedan komšija je krao struju i loše je povezao instalacije. Izazvao je požar i to više puta, ali niko nije mogao da ga spreči u tome. Pretpostavljamo da je i predsednik kućnog u tome učestvovao, policiju nisu zvali i pravili su se da se ništa nije desilo. Mislim da on i sada krade struju.
4. Tu su i ljudi različitih uzrasta koji nas špijuniraju. Ima ih raznih i to čine iz različitih pobuda. Neki su bezopasni ali dosadni, a od nekih strepimo iako ne znamo šta im je na pameti.
7. Tu su i oni ljudi čiji su životi ispunjeni ljubavlju i dramama koje takva sreća nosi sa sobom. Možda ovo govori zavist u meni, ali mislim da su to i zaslužili.
8. Ovi poslednji su još simpatični kada se uporede sa ostalima. Kako su zgrade takve da možemo da vidimo komšije, primećujemo da neki idu goli po kući. Ne pravi im problem to što su podebeli i ne baš mladi, oni to rade zato što im je tako lepo. Volela bih da se pregrnu nečim dok su na terasi i da me ne brukaju pred gostima koji mi se smeju zbog ovoga.
Нема коментара:
Постави коментар