Kako naterati ljude da stalno misle o vama?

   U jednom od prethodnih postova sam pisala o tome da je neophodno ulepšati svoj profil na Facebook-u, kako bismo ostavili dobar utisak na ljude. Ne osuđujem pojavu jer mislim da čovek treba da pribegne svim mogućim sredstvima kako bi se izborio u današnjem komplikovanom svetu. Ali opet, ne treba ni preterivati.

    Postoje ljudi koji su toliko aktivni u obaveštavanju svih redom o svojim delima, razmišljanjima, interesovanjima i naravno slikama da to prerasta u patologiju. Mora li neko da vidi milion vaših slika sa letovanja ili da zna gde ste bili za vikend? Da li svako treba da zna kad ste bili kod frizera ili kupili novu haljinu? Kad ste izašli sa dečkom i poljubili se? Kad ste bili na Adi i slikali se u novom kupaćem? I ne samo to nego se takve osobe ljute ukoliko ne iskomentarišete sve ovo. I čude što vi to isto ne radite.

   Ako je istina da vlade ovako špijuniraju svoje građane, onda je ovo jako nezahvalan posao. Šta mislite šta taj jadni špijun mora sve da vidi u toku dana? (Kako uopšte dobiti ovakav posao?)
    Sa javnim ličnostima koje imaju mesta u medijima je još gora situacija. Ne znam da li su oni dali primer gnjavatorima koje poznajemo sa Facebook-a, ali ovakvo bombardovanje informacijama od 'velikog' značaja me nervira. Otkad se pojavila ova grozna emisija, ne mogu da smislim ime Milica. Kako ti brendovi utiču na našu svest!

    Još gori su oni koji kritikuju ljude koji su neuspešni i dele im savete kako da to budu, a ne govore o tome kako su to oni postali.

    Bez obzira na težinu situacije u kojoj se osoba nalazi, neko će se naći da je za to optuži i da je označi za looser-a. Mislim da se vodi ozbiljna kampanja u ovom pravcu.

    A tu su i ludi koji jedva dočekaju neki neuspeh ili zastoj u nečijem životu da se tome javno podsmevaju. Kad imate profil na Facebook-u, uvek će neka brižna duša da vas pita kako vam napreduje diplomski, da li imate novog dečka ili se čak ponudi da vas upozna sa najvećim čudakom koga zna (jer misli da je to vaša srodna duša, zaboga i on ima crnu mačku kao ljubimca i zanima ga okultizam).

   Tu su ljudi koji posebnu pažnju obraćaju na vaš izgled. Pitaju vas da li ste bolesni jer na fotografiji ne izgledate baš najsvežije (otud ona poređenja sa voštanom figurom, iz grešaka se može nešto i naučiti). Ali opet se odupirete tome da uzvratite istom merom, iako znate neke male tajne njihovog dobrog izgleda.

    Svejedno kakvi su vaši kvaliteti, uvek postoji neko ko će vas omalovažavati. I niko na to nije imun, čak ni uspešni ljudi. Iako to realno ne zaslužuju, ponekad budu zasuti vrlo zlobnim komentarima. Nikad nisam mislila da će se to desiti i Čaviću i to samo zato što pliva delić sekunde sporije nego u svojim najboljim danima( pre operacije). Ili vaterpolistima jer medalja koju su osvojili nije zlatna pa više nisu vredni spominjanja. Ako Novak Đoković spadne sa prvog mesta svi će početi da preziru i njega i njegov sport.

    Ali sa druge strane vešti ljudi umeju da naprave nešto ni iz čega, kao na primer da stvore novi oblik umetnosti. Osim što to možda i nije umetnost. Ali nema veze, nekako je moguće dobiti takav značaj i uticaj. Ovo mi je najsimpatičniji primer navedene pojave. Ovaj mladić je dospeo na naslovne strane novina i održao je nekoliko predavanja na jednom fakultetu. Ako se uzme u obzir koliko se cene mladi ljudi i njihove ideje u Srbiji ovo je izvanredno dostignuće. Posebno zato što ima boljih ideja i boljih umetnika. Možda je to ljubomora jer meni nikad ne bi palo na pamet da oslikavam žvake koje je neko ispljunuo na ulicu.

     
    A tu su i ljudi koji umeju da budu popularni i u tome uživaju. Oni čak uspevaju da postanu neka vrsta seks simbola, znaju odgovore na sva pitanja, bore se za prava obespravljenih, savetuju omladinu i pružaju im primer, oni su filozofi današnjice i možemo samo da im zavidimo.

   Budite iskreni, koji muškarac ne bi voleo da zatekne nešto ovakvo u svom krevetu?

Zašto neki ljudi izbegavaju Facebook?

   Sigurno vam nije jasno ko su ti ljudi koji još uvek nisu na Facebook-u i šta se to mota u njihovim glavama. Zar neko može da se opire ovom kulturnom fenomenu kad je i Papa otvorio svoj Facebook nalog?

      Pošto sam se i sama opirala ovom trendu i posle velike borbe sa sobom otvorila Facebook nalog, navešću vam neke razloge koji mogu da vas zabrinu.
     Prvo što sam pomislila kada je ovaj trend počeo je da je dobro što Facebook nije izmišljen kada sam išla u školu. Ovaj način komunikacije je doneo nove vrste zlostavljanja, špijuniranja i društvenih pritisaka u život mladog čoveka. Neću se zadržavati na užasima adolescencije, ali mislim da su stvari postale još gore za one koje zlostavljaju vršnjaci. U moje vreme je osoba mogla da se izoluje, pobegne ili nađe novu sredinu. Sada za te mlade ljude nema mira. Što je još gore, neke neprijatnosti koje su u stara vremena mogle da se zaborave ili poreknu, danas ostaju zauvek zabeležene i mogu svi da ih vide.

   To nije baš najgore što može da vas zadesi. Još je gore ukoliko vaši roditelji žele da vas pokažu svima, i to čine otkad ste se rodili. Posebno ako ste bili mnogo slatka beba!

   Ima još i gorih situacija, kada vas roditelji slikaju gole ili u ponižavajućim pozama i situacijama jer im je to simpatično. Jednoga dana kada shvatite, biće kasno. Neke stvari ne mogu da se izbrišu, a može da bude i neprijatnih posledica.

   Dobro, ne mora Facebook sam po sebi da bude loš, ako se pametno koristi i ako ne ispadnete žrtva nečije gluposti ili zlobe. Ali postavlja se pitanje kako ne ispasti žrtva svoje sopstvene loše procene i nepromišljenosti.
Postoji sajt Lamebook, na koji možete da dospete ako baš zabrljate. Možete da se proslavite i postanete urbana legenda.

  Slično oglasima lične prirode, na svom Facebook nalogu morate da se predstavite u pozitivnom svetlu i istaknete svoje kvalitete da biste se dopali ljudima. Ovde nastaje problem. Pošto ima toliko ljudi u vašem životu, kako biti univerzalno dopadljiv?
    Jedan moj rođak ima pristup koji bi se mogao uporediti sa situacijom opisanoj u knjizi Dr Jekyll and Mr Hyde. On se druži sa opasnom ekipom i sluša metal, trenira klince i bavi se sportom, udomljuje kučiće i mačiće, iskazuje svoj mladalački bunt protiv situacije u državi, kontaktira sa rodbinom, udvara se devojkama...i to sve na jednom mestu.

   Poznato je da se ljudi ne ponašaju uvek isto. Posebno u različitim okruženjima. Ti delovi života moraju da se razgraniče i drže na rastojanju. Da li biste možda želeli da oterate roditelje u grob pre vremena? Ili da obrukate porodicu zauvek?

  Onda je tu problem nedoličnog ponašanja u kome mogu da vas uhvate, a koje će se negativno odraziti na vaš ugled. Čak iako vas uhvate da sedite pored flaše piva, neko će se naći da vas opomene da to ne radite. Što ste pristojnija osoba, veće su šanse da vam se ovo desi. Čak iako niste ni liznuli alkohol tog dana, proglasiće vas za teškog zavisnika.

   Zatim ako želite da se dopadnete osobama suprotnog pola sa kojima niste u srodstvu, to se neće dopasti ostatku ljudi koje poznajete. I tu se postavlja pitanje kako treba postupiti, a ne obrukati se i ne izaći na loš glas. Ali o tome neka brinu drugi, jer ja takve slike ne stavljam.

    Još bi bilo dobro kada biste mogli ovako da izgledate u kupaćem kostimu! Pisala sam o tome kako smršati, odabrati kupaći... Ali nije sve propalo, ima leka! To rade i najveće holivudske zvezde i svi to znamo. Jedino što nećete više ličiti na sebe ako preterate. Može se desiti da vas ljudi ne prepoznaju.

     Trik je u tome da izgledate lepo na slici, a ne kao tamo neka voštana figura. Morate naći nekog ko ima oko za lepotu ili angažovati profesionalnog fotografa. Bitno je osveteljenje, ugao slikanja i držanje. Bilo šta od ovoga može da vas upropasti zauvek.

     Čak iako nađete savršenu lokaciju i sve izlgeda dobro, opet može da nastupi katastrofa. Ali sve to vredi, jer ko bi znao da ste uopšte bili na moru.

     Najbolje je napraviti odvojen profil u kome ste dostupni za osobe sa kojima profesionalno sarađujete. Tako možete da izgledate ozbiljno za one ljude na koje želite da ostavite takav utisak. Ili još bolje otvorite više naloga za svaku grupu prijatelja i ljudi za koje ne želite da budu u kontaktu i saznaju šta radite i s kime se družite.

    Poseban problem se javlja kada neke osobe od kojih želite da se distancirate dođu u kontakt sa ljudima sa kojima ne treba da dođu u kontakt. To treba sprečiti i li bar držati pod kontrolom. Zato je mom bratu od tetke supruga zabranila da ima nalog na Facebook-u.

     Onda su tu i nesporazumi nastali zbog vaših interesovanja koje ne delite ni sa kim koga poznajete. Kao što je književnost. Možda ste osetili potrebu da lajkujete pisca za koga smatrate da je potcenjen, kao što je na primer Zoran Živković. Bili ste oduševljeni njegovim knjigama i mislite da biste trebali da mu to nekako pokažete. Jer znate kako se oseća pisac koga niko ne ceni i znate da on zaslužuje više popularnosti (lajkova). Ali uvek će se naći neko da od ovoga napravi skandal jer nije razumeo situaciju.

    

Politika, modni zločini i krvoprolića

   Odavno nisam pisala o aktuelnim političkim zbivanjima. Možete još pomisliti kako me takve stvari ne zanimaju, da mislim o tome kakav kupaći kostim je u modi dok se u svetu dešavaju tragične stvari za koje me nije briga.
    Teško je napraviti razgraničenje između onoga što je jednokratna politička vest i šarena laža i onoga što je zaista značajno. Zato sam odlučila da ne pišem o dnevnoj politici, niti o izjavama i delima naših političara, osim ako ne predstavljaju trend (kao što je omalovažavanje omladine) i deo neke masovnije pojave.
     Savremeni svet je preplavljen informacijama i postoje mogućnosti da svako svašta komentariše. To mi se, naravno veoma dopada. Na taj način i ja mogu da iznesem svoje mišljenje bilo kome ko naleti na njega. Ne kažem da ljudi nemaju pravo da misle drugačije, niti da sam uvek u pravu, niti da je sve što napišem baš stoprocentna istina...
    Ali u tome je lepota Interneta, jer zaista je zatupljujuće kada neko milion puta ponavlja neke definicije i stavove sa kojima se ne slažem, a nemam pravo niti moći da to kažem. Čak iako kažem, može se desiti da na to niko ne obrati pažnju. Možda je ljudima ta pojava ili tvrdnja prešla preko glave, ali niko drugi se nije setio da se na nju požali. Volela bih da mislim da sam barem u nečemu uspela...
     Loša strana je to što neke trivijalnosti zauzmu previše prostora i postanu previše značajne. Zapravo ne možemo nikada ni da znamo zašto i kako su to postale i šta one uopšte znače i kome. Najteže je naravno javnim ličnostima jer su one pod pritiskom i moraju da se dopadnu javnom mnjenju u svojim državama, a neke i celom svetu. To nije ni malo lako jer ih stalno procenjuju i komentarišu njihova dela i izjave.

   Ovo bi mogla biti slučajna nepažnja ili povod da se dotična dama opomene na manire koji joj ne dolikuju. Možda je to bunt prema tadicionalnoj ulozi žene u društvu, nepoštovanje konvencija, izazivanje...

   Ovo je već uvredilo neke ljude, povredilo je njihova osećanja i izazvalo nepopravljivu štetu. Možda ne možemo baš da razumemo zašto je to izazvalo tako burnu reakciju, ali ako znate možete napisati komentar.

   Zatim je tu i nova princeza Engleske koja je rešila da štedi na gardarobi (zar nije gledala Seks i grad, to je najgora stvar koju jedna žena može da učini). Osim što je kritikuju što kupuje odeću 'običnih' robnih marki, našli su i da reciklira odnosno nosi iste stvari više puta. Čak ni naša država nije upala u toliku bedu da državno rukovodstvo mora da toliko štedi! Oni ne nose istu odeću dvaput jer je to bezveze.

     Ali opet, možemo samo da pretpostavljamo o tome šta i kako može da sroza ugled jedne osobe i države. Odelo ne čini čoveka, zar ne?
    Zatim tu su i vesti koje potresaju svet i o kojima se svi nisu izjasnili tako da nemamo potpuni uvid u celu situaciju. Kao oni nemiri u Londonu. Ne znamo ni da li da ih osuđujemo, niti da li da ih razumemo i podržimo.
    Kod nas su se dešavali nemiri, ali iz sasvim drugih razloga. Zbog gay-parade, jer je poznato koliko se naš narod bavi seksualnim sklonostima drugih i drugačijih. I oko toga se podigla velika prašina i mnogi delovi društva su se našli pod udarom kritike.

     Ali ovo je drugačije, razlozi za nezadovoljstvo su kompleksniji, navode se rasizam koji su ti ljudi trpeli generacijama, loše obrazovanje, nezaposlenost i siromaštvo, to što ih od malih nogu obeležavaju kao looser-e, nezadovoljene potrošačke potrebe nastale kao posledica želja za robom koju ne mogu da kupe, neke kulturne karakteristike manjina kao što su lenjost, promiskuitet i nepostojanje očeva u porodicama, čak i nepoznavanje engleskog jezika (!).

    Rasizam nisam iskusila jer se ne razlikujem od većine po tom kriterijumu. Ne mogu da zamislim kako se oseća neko čije su generacije predaka bile izložene omalovažavanju i zloupotrebi. Sve je to prošlo, zna se da nema nižih rasa, sada i nauka to tvrdi, odavno više nema robova, imaju ista prava...
   To što vas neko naziva looser-om je uobičajena i normalna pojava. To se svima dešava. Možete biti tužni zbog toga, možete se ljutiti, ali to je tako. Ne valja samo ako im poverujete.
    Nezaposlenost i nezadovoljene potrošačke apetite neću ni da komentarišem. O tim pojavama se dosta zna.
    Neću da komentarišem ni njihove porodične situacije i seksualne sklonosti jer to nije lepo.
    To za nepoznavanje engleskog jezika dosad nisam znala. Mislila sam da znaju engleski. Čak i ja ga govorim i razumem, a meni je bilo mnogo teže da ga naučim. Moji roditelji ne govore engleski, razumeju samo reči please, delete i whiskas. Većina osoba moje generacije ne govori engleski i mislim da to ima veze sa lošim školskim sistemom. Ali ako se uloži trud i napor, moguće ga je savladati.

     Nije lako postati obrazovana osoba u današnje vreme. Posebno ako čekate da vas škola nauči svemu što vam u životu treba. A škola je loša i ne uči nas stvarima koje nam trebaju. To posebno teško pada inteligentnim ljudima, jer se samo oni zbog toga osećaju uskraćeno.
      Zatim siromaštvo, koje nije samo njihov problem. Ali šta neko smatra nepodnošljivm siromaštvom se razlikuje.

    Dobro, to nisu oni. Ali ko može da tvrdi da nisu siromašni i da nemaju izbora. Znamo da je u Londonu bilo uvek mnogo siromašnih. Ima i veoma mršavih ljudi koji su siromašni (možda je to zbog gladi, a ne heroina kako tvrde zlobnici).

   Čak i kod njih postoje redovi pred radnjama, nisu životne namirnice u pitanju, ali ko kaže da te stvari nisu preko potrebne ljudima...

   I nesigurnost, uvek je strašno kada ne znate da li ćete sutra zateći svoj stan ili da li će vam faliti neki član porodice...

   Dobro, nisu ni to oni, ali situacija je ista. Zar ne možete da se saosećate sa njima i da zamislite takav užas?
   I naše novine su pune takvih jezivih naslova, a vi samo mislite neke vrlo prizemne misli. Kako je to moguće?

Zašto žene hoće da budu kučke?

    Pošto sam veliki ljubitelj književnosti, želim malo i o tome da pišem. Svesna sam toga da većina ljudi ne deli moje interesovanje, tako da ću pisati o knjigama koje ne volim. Dosta ovakvih naslova viđam svuda, videla sam žene koje ih čitaju na plaži, možda sam i ja poneku uzela iz biblioteke da vidim u čemu se sastoji njihova privlačnost, ali...
    Uvek me iznenađuje kada neka knjiga koja mi se čini totalno ispraznom postane bestseler. I nervira me to što se ženama preporučuje da na plaži čitaju samo laku literaturu da ne bi preopteretile svoje mozgove. To je još gore zbog toga što te iste čitateljke samo to i čitaju, ako uopšte išta i čitaju. Ovo je proverena informacija.
    Postoje razni bestseleri koji nam pružaju uvid u to kako da postanemo drugačija osoba, u modernom smislu.
    Neke od njih su neobične i zbunjujuće. Zar postoji neko ko ne može da dočeka da umre i da se povampiri?

   Zatim tu su i one koje su jakom medijskom propagandom ušle u popularnu kulturu današnjice i opstaju tu  godinama. To su nezaobilazni Seks i grad, Kupoholičarke i slične stvari. Neke od devojaka koje gutaju ovakvu literaturu umišljaju da se u tim knjigama kriju važne životne istine. One probleme i dileme moderne žene zaista razumeju i rešavaju na pravi način. Svaki drugačiji stav i stil je čist promašaj.

    I dolazim do knjige koja me je inspirisala da o ovome pišem...

   Sada ću prestati da pišem o knjigama (iako postoji još predstavnika lake literature o kojima vredi govoriti) i preći na ljude ili na moju teoriju o njima. U davna vremena mislilo se da je literatura koju osoba pročita nešto što tu istu osobu oblikuje i može da je učini boljom. To su uglavnom tvrdili pisci i intelektualci koji su i sami pisali knjige, tako da ne znam da li da im baš verujem. Oni se nisu bojali toga da će preopteretiti mozak jer su verovali u intelekt i njegove beskrajne kapacitete.

    Neki su čak gajili iluziju da mogu da praktično promene i usmere svest ljudi, da ih emancipuju i obrazuju. Retko koji je bio baš praktičan u svojim preporukama, kao autorka navedene knjige.
    Sada možete da pomislite da sam licemerna jer i ja sam pisala o muškarcima i delila savete. Ali postoji razlika. Velika razlika...
    Nisam od osoba koje smatraju da su svi ljudi isti, ne mislim ni da oni treba da se istreniraju da budu marionete u nečijim rukama. To je u nekim slučajevima pravo nasilje i bolje je da takve vlastoljubive i sebične osobe ne znaju ništa o psihologiji. Oni bi znanja te vrste upotrebili da nekim manipulišu i da mu nanesu bol i zato je dobro da psihologija nije daleko stigla u razumevanju čoveka. Onda bi i muškarci znali kako da nas potčine što nikako ne bi valjalo.

    To su obično osobe koje ne brinu za tuđa osećanja i koje jedino žele da nateraju druge ljude da rade ono što one žele. Čak iako ni same ne znaju šta je to. Ukoliko im neko ne izađe u susret ili ne pogodi njihove želje postaju grozne.

    Obično osoba ne postane ovakva zato što je pročitala knjigu. To je urođeno i čini se da su one oduvek bile takve. Normalno je da taj način ophođenja žele da nastave i sa osobama suprotnog pola kada dođu u taj uzrast. Pre toga su to roditelji, braća i sestre, susedi, rodbina, vaspitači, lekari i razni drugi ljudi.

   One su uvek osećale da su bolje i značajnije od drugih ljudi (posebno od drugih devojčica).

   Istina, postojali su ljudi kojima su zavidele, ali sasvim opravdano. Kako je moguće da neko drugi može nešto da uradi bolje od nje, da ima lepšu kosu ili da natera nekog dečaka da se zaljubi (pored nje žive). To mora da je zbog njihove gluposti i povodljivosti, jer drugi razlog ne može da postoji.

      Takve devojke smatraju za veliku nepravdu ukoliko svi muškarci nisu u nih zaljubljeni i ako nisu spremni da za njih umru. Ako su lepe i privlačne onda im zavođenje ide relativno lako, ali ako nisu...zlo. Plastične operacije, šminka, mršavljenje, garderoba i sve ostale stvari tu treba da pomognu. Zna se da je to ono što osobi dodaje vrednost. Dobra duša je kompenzacija za ružne devojke. Čak iako im niko ne daje komplimente one same sebe hvale u svakoj prilici. Komplimente upućene suparnici pokušavaju da umanje i zatrpaju.

   Ako je moguće onda konkurenciju treba uništiti. A konkurencija su sve druge devojke. Čak ni rođenu sestru ne treba poštedeti jer ima tu izuzetnu genetiku.

   Najznačajnije je ipak nahvatati što više muškaraca i izvući maksimum od njih. Nema veze ni ko su ni kakvi su, ni u koju zamku su se uhvatili jer se sve broji. U ljubavi i u ratu nema pravila (to je zastarela izreka, u ratu postoje pravila i postoje sudovi za ratne zločine).

    Time se treba uvek hvaliti i treba se podsmevati neuspešnim naivčinama (jer to je ono što osobu čini dokazano privlačnom, a ne neki tamo izgled ili inteligencija ili ta nazovi dobrota duše).

    A i tim muškarcima bi trebalo uzeti slobodnu volju i isterati im sve misli iz glave. I strogo im zabraniti da gledaju druge devojke jer one nisu toga vredne.
     Kao i svaki trend, ovakav način ophođenja isprva nailazi na otpor. Svi smo znali po neku takvu devojčicu ili devojku, i nije nam se ni malo sviđala kao osoba. Pre su ih čak učili da kriju svoju zlobu i neprijateljstvo, ali sada su karte otvorene. Neke od njih su uspešne i popularne, ima ih u časopisima. To je ključ uspeha, kažu nam. Ako kupimo tu knjigu i mi možemo da postanemo takve.