U prošlom postu sam pisala o tome kako je jedan ozbiljan politički problem tretiran u medijima. Stara izreka govori da hartija trpi sve, ali čini mi se da je ponekad gluposti previše. Mislim da je inteligencija javnog mnjenja ozbilnjno potcenjena i da se takav odnos prema problemima proteže na bilo koju tematiku.
Ko je odgovoran za loš političko-ekonomski status naše države?
Šta se desilo sa državnim budžetom i zašto je država u tolikim dugovima? Ko je zapravo kriv?
Zar ne bi trebao neko da preuzme odgovornost i kaže nešto o tome umesto da se non-stop samoreklamira i krivi nekog drugog.
Osim toga da li je moguće da se vrši cenzura nečijeg mišljenja u doba Interneta. Zar nemaju svi pravo na mišljenje? Čak i sportisti? Zašto ljudi nemaju pravo da se žale na državu ukoliko su primetili neke negativne pojave i zašto moraju da glupavo negiraju stvarnost uprkos gomili dokaza?
Da li to znači da niko osim tih novinara nema pravo na tumačenje situacije i da su svi blogeri suvišni zato što su sve teme savršeno objašnjene i protumačene.
I kako se niko ne buni zbog ovakvih gluposti te priče postaju sve gore i iracionalnije. Od političara više niko i ne očekuje da ispunjavaju predizborna obećanja. Normalino je da nas lažu bez imalo stida.
Ali pored toga i ''obične'' teme se obrađuju sa istom neozbiljnošću.
Na primer ono duplo samoubistvo sa pokušajem ubistva deteta. Neko te ljude naziva žrtvama siromaštva, neko kaže da su psihički oboleli, neko tvrdi da su trebali da traže pomoć i da bi im ljudi pomogli, neki idu u nepotrebne detalje kao što su reakcija deteta kad se probudilo, izjave komšija i sl. Niko ne misli o tome da će taj dečak jednog dana porasti i sve to moći da pročita sa svim detaljima i komentarima o tome. Možda će imati prilike da vidi i neke krvave slike. I postavljaće sebi pitanja...
1. Da li će možda steći utisak da su ljudi zaista želeli da pomognu, a da su roditelji ipak izabrali smrt i za sebe i za njega. Ti ljudi su tu pomoć ponudili tek posthumno, a detetu ne treba samo novac, njemu treba porodica.
2. Da li su trebali da se bore za njega ma koliko gorko bilo poniženje i grozni životni uslovi. Jer bolje je biti živ nego mrtav, bolje je biti i siromašan, prezren, očajan, depresivan...
3. Čak iako su morali da izvrše samoubistvo mogli su barem da ga poštede, jer je bolje biti siroče, nego i siroče i invalid.
4. Osim toga tu je i moralni problem, otkud njima pravo da mu oduzmu život, jer dete ne bi samo izabralo smrt. Da li roditelj ima pravo da ubije dete samo zato što ga je rodio? Da li bi imao pravo da ubije tuđe dete?
5.Da li je moguće da je neko bio tolika budala da se ubije i zatre svoje potomstvo samo zato što je demoralisan stanjem u državi? Zašto nije emigrirao u EU ili SAD kao svi pametni ljudi?
6. Onda se postavlja pitanje da li je bilo psihičkog oboljenja zato što je neki cenjeni psihijatar ili psiholog tako ustvrdio ne poznajući situaciju. Oni po default-u govore o samoubistvu kao o patologiji iako tu postoji etička dilema. Ima ljudi koji su izvršili samoubistvo, a nisu bili psihički oboleli. Nije svako samoubistvo posledica depresije.
7. Nije svaka depresija nastala zbog disbalansa nervnog sistema i ne može se izlečiti antidepresivima. Zašto niko ne dovodi u pitanje ove profesije i njihovu etičnost kada se zna da oni sarađuju sa farmaceutskom industrijom i prepisuju previše lekova zbog toga.
Prepisuju lekove i ljudima kojima oni nisu potrebni. Postoji i kontroverza o tome da li antidepresivi zaista leče depresiju (na neke ljude nemaju nikakvog efekta). Postoje istaživanja koja pokazuju da antidepresivi povećavaju rizik od samoubistava kod adolescenata i da im se zato ne smeju prepisivati (i ovo će mu jednog dana trebati). Da ne govorim o mogućim štetnim efektima na nervni sistem i zdravlje osobe.
Zašto niko ne proverava njihovu efikasnost i stepen uspešnosti tretmana npr depresije?
8. Zar nije bilo alternativnih rešenja da se obezbedi egzistencija?
U najgorem slučaju otac je trebao da prebije majku jer se ženama žrtvama nasilja pruža kakva-takva pomoć dok se za porodice u nevolji ne predviđa nikakva pomoć.
A pored tih ličnih dilema ostaće mu i socijalna stigma koja će ga svuda pratiti jer će svi znati njegovu priču. Kako je trend sa nasiljem u školama rasprostranjen, sigurno će se naći neko da ga zlostavlja. On neće imati utočište i zaštitu jer neće imati nikoga svog (osim ako ga neko ne usvoji).
Da ne govorim o efektu koji ovakve stvari imaju na depresivne osobe jer svako ko i površno zna psihologiju, zna da je samoubistvo ''zarazan'' fenomen. Možda je nekome ova priča poslednja kap koja je prepunila čašu? Posebno zato što se o svakom samoubistvu ispredaju slične priče.
A šta je sa decom, zar ih ne treba zaštititi od ovakvih sadržaja?
I da iskorišćavaju tu tužnu priču zato što će im to obezbediti čitanost i skretati teme sa političko-ekonomske situacije. Podilaženje najnižim ljudskim porivima i bolesnoj radoznalosti. I sve to radi cenjena novinarska profesija.
I onda neko od njih sa prezrenjem govori o blogerima.
Ko je odgovoran za loš političko-ekonomski status naše države?
Osim toga da li je moguće da se vrši cenzura nečijeg mišljenja u doba Interneta. Zar nemaju svi pravo na mišljenje? Čak i sportisti? Zašto ljudi nemaju pravo da se žale na državu ukoliko su primetili neke negativne pojave i zašto moraju da glupavo negiraju stvarnost uprkos gomili dokaza?
Da li to znači da niko osim tih novinara nema pravo na tumačenje situacije i da su svi blogeri suvišni zato što su sve teme savršeno objašnjene i protumačene.
I kako se niko ne buni zbog ovakvih gluposti te priče postaju sve gore i iracionalnije. Od političara više niko i ne očekuje da ispunjavaju predizborna obećanja. Normalino je da nas lažu bez imalo stida.
Ali pored toga i ''obične'' teme se obrađuju sa istom neozbiljnošću.
Na primer ono duplo samoubistvo sa pokušajem ubistva deteta. Neko te ljude naziva žrtvama siromaštva, neko kaže da su psihički oboleli, neko tvrdi da su trebali da traže pomoć i da bi im ljudi pomogli, neki idu u nepotrebne detalje kao što su reakcija deteta kad se probudilo, izjave komšija i sl. Niko ne misli o tome da će taj dečak jednog dana porasti i sve to moći da pročita sa svim detaljima i komentarima o tome. Možda će imati prilike da vidi i neke krvave slike. I postavljaće sebi pitanja...
1. Da li će možda steći utisak da su ljudi zaista želeli da pomognu, a da su roditelji ipak izabrali smrt i za sebe i za njega. Ti ljudi su tu pomoć ponudili tek posthumno, a detetu ne treba samo novac, njemu treba porodica.
3. Čak iako su morali da izvrše samoubistvo mogli su barem da ga poštede, jer je bolje biti siroče, nego i siroče i invalid.
4. Osim toga tu je i moralni problem, otkud njima pravo da mu oduzmu život, jer dete ne bi samo izabralo smrt. Da li roditelj ima pravo da ubije dete samo zato što ga je rodio? Da li bi imao pravo da ubije tuđe dete?
5.Da li je moguće da je neko bio tolika budala da se ubije i zatre svoje potomstvo samo zato što je demoralisan stanjem u državi? Zašto nije emigrirao u EU ili SAD kao svi pametni ljudi?
6. Onda se postavlja pitanje da li je bilo psihičkog oboljenja zato što je neki cenjeni psihijatar ili psiholog tako ustvrdio ne poznajući situaciju. Oni po default-u govore o samoubistvu kao o patologiji iako tu postoji etička dilema. Ima ljudi koji su izvršili samoubistvo, a nisu bili psihički oboleli. Nije svako samoubistvo posledica depresije.
7. Nije svaka depresija nastala zbog disbalansa nervnog sistema i ne može se izlečiti antidepresivima. Zašto niko ne dovodi u pitanje ove profesije i njihovu etičnost kada se zna da oni sarađuju sa farmaceutskom industrijom i prepisuju previše lekova zbog toga.
Prepisuju lekove i ljudima kojima oni nisu potrebni. Postoji i kontroverza o tome da li antidepresivi zaista leče depresiju (na neke ljude nemaju nikakvog efekta). Postoje istaživanja koja pokazuju da antidepresivi povećavaju rizik od samoubistava kod adolescenata i da im se zato ne smeju prepisivati (i ovo će mu jednog dana trebati). Da ne govorim o mogućim štetnim efektima na nervni sistem i zdravlje osobe.
Zašto niko ne proverava njihovu efikasnost i stepen uspešnosti tretmana npr depresije?
8. Zar nije bilo alternativnih rešenja da se obezbedi egzistencija?
U najgorem slučaju otac je trebao da prebije majku jer se ženama žrtvama nasilja pruža kakva-takva pomoć dok se za porodice u nevolji ne predviđa nikakva pomoć.
A šta je sa decom, zar ih ne treba zaštititi od ovakvih sadržaja?
I da iskorišćavaju tu tužnu priču zato što će im to obezbediti čitanost i skretati teme sa političko-ekonomske situacije. Podilaženje najnižim ljudskim porivima i bolesnoj radoznalosti. I sve to radi cenjena novinarska profesija.
I onda neko od njih sa prezrenjem govori o blogerima.
Нема коментара:
Постави коментар