Pre izvesnog vremena pisala sam o devedesetim godinama i pomenula sam povezanost tzv muzike devedesetih sa ekonomskom krizom, odnosno drugim, trećim i svim ostalim krugovima te krize. Mogla bih da obrazložim tu povezanost da ne pomisli neko da sam to tek onako lupila.
Mislim da bi bilo glupo da se grozim nad nečijim muzičkim ukusom i da ga osuđujem zbog toga šta voli da sluša, a i onako to svi rade. Svi se užasavaju nad glupošću i nevaspitanjem generacija kojima i ja pripadam, pa neću da idem u tom pravcu. Osim toga, nisam više ni u tim godinama, a muzika mi nikad i nije mnogo ni značila kao kriterijum za procenjivanje nečijeg ljudskog kvaliteta. U ostalom, otkud ja znam šta je to što neko stvarno peva pod tušem.
Ali ona predstavlja kulturni fenomen od koga je nemoguće pobeći. Osim neprijatnih političkih asocijacija, pade mi na pamet da je čudno što je taj muzički fenomen ''iznenada'' recikliran baš u vreme ekonomske krize. Zapravo muziku devedesetih niko nikada nije ni smatrao za nešto vredno (čak su se neki tadašnji izvođači hvalili time da ne slušaju svoje albume, neki nisu čak ni pevali), a mnogi ni onda nisu voleli da je slušaju i jedva su čekali da potone u zaborav. Nadali su se da će se muzička scena popraviti ili da će barem te glupave pesmice prestati da se slušaju, ali one su opet vaskrsle i ponovo nas proganjaju. Čak i one koje su nas iritirale još od prvog slušanja svojom glupošću i lošim zvukom. Ceo repertoar se može čuti odnekle, čak iako sami ne bismo puštali te stanice na radiju. Možete kriviti državu, komšije ili osobu koja sedi pored vas u autobusu.
Ali odakle oni odjedamput tu, kada su se bili primirili jedno desetak godina? Za neke nismo čuli godinama i bilo nam je drago zbog toga. Otkud to da oni mogu da se afirmišu i to baš sa onim istim sadržajem kojim su se već jednom afirmisali? Drugo bi na primer bilo kada bi pevali samo one pesme koje su izdržale ''probu vremena'' i koje su bile popularne i bolje od ostalih - tako reći hitovi. Ali čudno je to što se ponovo pušta ceo reperotar uključujući i one izvođače koji to nikad nisu ni trebali da postanu. One za koje se i tad smatralo da bi bilo bolje da su ostali na selu da čuvaju ovce.
Tu nisu čista posla, čak i onda se tvrdilo da je ta muzika stvorena kao neki kolektivni bensedin ili kao način za masovno zaglupljivanje. Ne znam da li je moguće zaglupeti ljude muzikom. I da li je moguće ubaciti u muziku neke političke i moralne poruke koje će učiniti da narod zaboravi svoju tešku situaciju? Ako je tako, možda su političari zaista rešili da štede jer nisu stvorili novovekovni proizvod, već su upotrebili nešto staro. Šta mislite koliko bi ih tek koštalo da su snimali nove albume i spotove, sa novom estetikom i modom i ko zna sa čime još? Mislim da to ne bi mogla da finansiraju ni društveno odgovorna preduzeća. A to je neko već izumeo i to uspomoć štapa i kanapa.
Postoje i oni koji koji tvrde da su oni lansirali novi kulturni obrazac i sistem vrednosti. Javio se i jedan neobičan nus-proizvod toga, ali kada se sve sabere i oduzme one su super stvar. Ali o tome kako će muzika devedesetih da spase svet od propasti videćete ako pročitate post do kraja.
Krive ih za to što su se zbog njih devojke okrenule sponzorima i time lišile obične muškarce ljubavi i poštovanja. Ne žele više da prihvate patrijarhalni način života i dobre stare običaje. Zbog toga su nastale mnoge lične tragedije i opšti pad nataliteta. Muškarci više ne znaju kako da se udvaraju devojkama i kako da provedu život sa njima takvima.
I devojke sa tim pogubnim trendom počinju sve ranije. Čak su izvršile negativan uticaj na američku kulturu. I njihove devojke sve češće imaju ambicije da postanu sponzoruše. Mislim da su od nas pokupile taj trend.
Samo što se niko nije setio da nas i za to opuži. Ja vam ovo kažem u poverenju, a vi čuvajte tajnu. Zbog ovoga bi i rat mogao da izbije.
A možda bi mogli i da upotrebe naše iskustvo u suzbijanju narodnog nezadovoljstva, mogli bi da im puštaju hitove devedesetih koje bi postale naš brend i naš doprinos miru u svetu. Ipak one su nenasilan način, a ružno je videti policiju, suzavce, pendreke i Molotovljeve koktele na ulicama svetskih metropola. Umesto da se bune oni treba da pevaju i sve će biti OK. Osim toga Madonini hitovi iz devedesetih nemaju takav uticaj, ma koliko se neki zlobnici trudili da dokažu. Njoj nedostaje taj magični sastojak, pa zato mora da se nadljudski trudi da taj nedostatak kompenzuje.
I mi konja za trku imamo.
Mislim da bi bilo glupo da se grozim nad nečijim muzičkim ukusom i da ga osuđujem zbog toga šta voli da sluša, a i onako to svi rade. Svi se užasavaju nad glupošću i nevaspitanjem generacija kojima i ja pripadam, pa neću da idem u tom pravcu. Osim toga, nisam više ni u tim godinama, a muzika mi nikad i nije mnogo ni značila kao kriterijum za procenjivanje nečijeg ljudskog kvaliteta. U ostalom, otkud ja znam šta je to što neko stvarno peva pod tušem.
Postoje i oni koji koji tvrde da su oni lansirali novi kulturni obrazac i sistem vrednosti. Javio se i jedan neobičan nus-proizvod toga, ali kada se sve sabere i oduzme one su super stvar. Ali o tome kako će muzika devedesetih da spase svet od propasti videćete ako pročitate post do kraja.
Krive ih za to što su se zbog njih devojke okrenule sponzorima i time lišile obične muškarce ljubavi i poštovanja. Ne žele više da prihvate patrijarhalni način života i dobre stare običaje. Zbog toga su nastale mnoge lične tragedije i opšti pad nataliteta. Muškarci više ne znaju kako da se udvaraju devojkama i kako da provedu život sa njima takvima.
Samo što se niko nije setio da nas i za to opuži. Ja vam ovo kažem u poverenju, a vi čuvajte tajnu. Zbog ovoga bi i rat mogao da izbije.
Нема коментара:
Постави коментар