Svi se mi trudimo da pronađemo smisao u političkim dešavanjima u našoj državi. Ma koliko bili prezasićeni lažima i glupostima kojim nas obasipaju u medijima, nešto u nama traga za nekim smislom u haosu. U dnu duše mi želimo da znamo šta i zašto se dešava i šta će se dešavati. Moram reći da tu logičko prosuđivanje nije dovoljno, a nije ni podesno.
I ne samo zato što nemamo načina da proverimo sve informacije i činjenično utvrdimo šta je laž, a šta ne. U proceni neke situacije treba uzeti u obzir mnoge faktore koji nisu racionalno zasnovani. Kako da znamo da li smo sve uzeli u obzir? Kako da znamo šta je zaista važno, a šta je trivijalno i nepotrebno? Da li uzaludno trošimo energiju i smaramo naše čitaoce nekom budalaštinom (u stvarnom životu niko nas i ne pita za mišljenje)?
Osim toga treba pogoditi šta je politički značajno, a šta je bacanje prašine u oči. Ovo je vrlo teško učiniti zato što smo preopterećeni ogromnom količinom vesti i informacija.
I pored sveg našeg truda da ozbiljno razmislimo o nekom političkom problemu, nalazimo da smo zapamtili samo poneki trač sa estrade ili da nam se ceo dan potkrada misao o onom dečaku čiji su roditelji izvršili samoubistvo. Čak iako svesno preziremo tračeve sa estrade, odnekud su nam poznati, bilo da smo ih čuli u prevozu, od komšija ili prijatelja, da smo ih čuli preko TV-a dok smo prebacivali kanale, da smo videli novinske naslove dok smo čekali red na kasi u supermarketu pored koje se nalazi stalak sa štampom... i nekako su uspeli da nas kontaminiraju i mi ne znamo šta da mislimo.
Čini mi se da jedino astrolozi sa TV-a nemaju dileme.
Još je gore ako slušamo izjave političara koje su čista stranačka demagogija. Oni su ti koji neke teme spinuju i forsiraju do iznemoglosti, dok nam se cela situacija ne smuči do te mere da više ne želimo da znamo bilo šta. Čak iako nas nešto tako zanima, ipak nisu oni jedini koji imaju pravo da tumače realnost. Ljudi i njihove sudbine nisu samo marionete i ne služe samo da zamajavaju zaludan narod. Oni postoje čak iako predsednik nikada ne govori o njima. Oni su tu i mi jednoga dana možemo da budemo zaboravljeni ili gurnuti pod tepih. Ako se to desilo njima, može i bilo kome od nas.
I to samo zato što je nezgodno da se o tome govori. To je osetljiva tema koja neke još uvek boli. Nije prošlo tako mnogo vremena i još uvek postoji kolektivno osećanje da nam je učinjena nepravda. Ali to osećanje treba dozirati i konstruktivno usmeriti. To je psihološki gledano najbolje. Tako to rade zreli i racionalni ljudi.
Osim toga, nacionalizam je nešto primitivno i ako imamo neka patriotska osećanja onda nismo ništa bolji od stoke. Psihološki gledano to je zastarelo osećanje licemernih ljudi koji hoće da se dočepaju vlasti. Sloba ga je zloupotrebio i zato svi treba da ga zaboravimo. Svi oni koji ga pominju su nepošteni, prema tome i to osećanje je nepošteno i treba ga odbaciti kao istorijski anahronizam. Velike svetske sile mogu da ga gaje jer imaju značajnu i pravednu ulogu u svetu dok su od nas proistekle samo nesreće. Naši građani nemaju pravo na njega jer se naše države i njenog nezavidnog položaja u svetu treba stideti. Nismo valjda neke seljačine, mi smo urbani likovi, zar ne?
Jedini ljudi koji mogu da nam malo osvetlaju obraz su sportisti i naučnici. Ali posebno su važni sportisti jer su oni popularni. U svetu u kome se mišljenje svetske javnosti zasniva na tome šta je rekla Lady Gaga ili Angelina Jolie, oni su ti koji nam mogu doneti poneki globalni Like. A to je naš državni prioritet.
Osim toga oni su svima dragi, lepi su i privlačni, dopadaju se ljudima i treba da nam ulepšaju sumornu stvarnost nečim lepim, treba da se oblače lepo, da budu u srećnim ljubavnim vezama sa prelepim ljudima, da budu romantični i optimistični i sve u tom smislu. I treba da se čudimo kako oni mogu da govore pozitivno o ovoj kaljuzi od države i nepismenom i prostom narodu koga se i političari stide. I ne treba da se žale na bilo šta jer to direktno podriva naše nacionalne interese. Izraziti nezadovoljstvo je sramota i zaslužuje najcrnju osudu. Posebno zato što je neko zaista kriv, ali nikako da saznamo ko.
I onda nam kažu ko je to.
Meni ovo ne bi nikada palo na pamet, Čavić mi ne bi bio ni sumljiv. Do sada sam imala pozitivno mišljenje o njemu kao osobi.
Da su naveli da je kriv neki predsednik države, premijer, šef diplomatije, uticajni intelektualac, novinarski i medijski moćnici... bilo ko drugi...ali Milorad Čavić, sportista?
Iako mi je na prvi pogled sve bilo jasno, ipak sam morala da pročitam šta je on to napisao.
Dao je izjavu za neki blog (sram ga bilo!) i time se konačno odao. Rekao je da misli da je Kosovo izgubljeno i da tu realno ne možemo ništa, osim da to ne priznamo.
Zapravo postoje dve verzije koje se pomalo razlikuju- jedna je na srpskom, prevedena je loše i nekorektno, fale joj rečenice bez kojih je ceo tekst besmislen i pomalo detinjasto-glup. U originalnoj verziji sve deluje elokventnije, inteligentnije i ubedljivije.
Čak ni onaj argument o sličnosti sa Teksasom ne deluje toliko glupo i proizvoljno jer je Buš zaista iz Teksasa i Teksas je zaista bio španska kolonija u davnoj prošlosti nekih 110 godina. Svi znamo da Amerikanci misle da je njihova država najvažnija na svetu, a našu ne razlikuju od Sibira ili Rumunije. Možda bi im to poređenje bilo bliže, čak iako nema neke relevantne analogije u istorijsko-političkoj situaciji.
On kaže da je Buš priznao nezavisnost Kosova iz savezništva sa Albancima.
Ali osim toga on je još gore zabrljao kada je rekao da imamo rasipnički nastrojene političare, loše i oportunistički nastrojene ljude kojih ne možemo da se oslobodimo i preokrenuo je celu situaciju. On misli da su oni loši, a da sam narod nije loš (?). Osim toga kritikovao ih je zbog loše ekonomske politike i zbog cena koje su veće nego u EU.
Iskazao je žaljenje što je učestvovao u tom rasipništvu i javno to rekao. Upotrebio je reč licemer koju su druge novine upotrebile u naslovu. To nikada niko nije rekao za sebe, niti je ikada pominjao bilo kakve finansijske stvari.
Sve u svemu, svi su ga prozreli i prezreli. Shvatili su suštinu.
Ali kako to da mi se čini da ima još nešto u tome što je on rekao? Ima on neki đavolski šarm...možda zato što je đavolski zgodan?
I pored sveg našeg truda da ozbiljno razmislimo o nekom političkom problemu, nalazimo da smo zapamtili samo poneki trač sa estrade ili da nam se ceo dan potkrada misao o onom dečaku čiji su roditelji izvršili samoubistvo. Čak iako svesno preziremo tračeve sa estrade, odnekud su nam poznati, bilo da smo ih čuli u prevozu, od komšija ili prijatelja, da smo ih čuli preko TV-a dok smo prebacivali kanale, da smo videli novinske naslove dok smo čekali red na kasi u supermarketu pored koje se nalazi stalak sa štampom... i nekako su uspeli da nas kontaminiraju i mi ne znamo šta da mislimo.
Čini mi se da jedino astrolozi sa TV-a nemaju dileme.
Još je gore ako slušamo izjave političara koje su čista stranačka demagogija. Oni su ti koji neke teme spinuju i forsiraju do iznemoglosti, dok nam se cela situacija ne smuči do te mere da više ne želimo da znamo bilo šta. Čak iako nas nešto tako zanima, ipak nisu oni jedini koji imaju pravo da tumače realnost. Ljudi i njihove sudbine nisu samo marionete i ne služe samo da zamajavaju zaludan narod. Oni postoje čak iako predsednik nikada ne govori o njima. Oni su tu i mi jednoga dana možemo da budemo zaboravljeni ili gurnuti pod tepih. Ako se to desilo njima, može i bilo kome od nas.
Jedini ljudi koji mogu da nam malo osvetlaju obraz su sportisti i naučnici. Ali posebno su važni sportisti jer su oni popularni. U svetu u kome se mišljenje svetske javnosti zasniva na tome šta je rekla Lady Gaga ili Angelina Jolie, oni su ti koji nam mogu doneti poneki globalni Like. A to je naš državni prioritet.
Osim toga oni su svima dragi, lepi su i privlačni, dopadaju se ljudima i treba da nam ulepšaju sumornu stvarnost nečim lepim, treba da se oblače lepo, da budu u srećnim ljubavnim vezama sa prelepim ljudima, da budu romantični i optimistični i sve u tom smislu. I treba da se čudimo kako oni mogu da govore pozitivno o ovoj kaljuzi od države i nepismenom i prostom narodu koga se i političari stide. I ne treba da se žale na bilo šta jer to direktno podriva naše nacionalne interese. Izraziti nezadovoljstvo je sramota i zaslužuje najcrnju osudu. Posebno zato što je neko zaista kriv, ali nikako da saznamo ko.
I onda nam kažu ko je to.
Da su naveli da je kriv neki predsednik države, premijer, šef diplomatije, uticajni intelektualac, novinarski i medijski moćnici... bilo ko drugi...ali Milorad Čavić, sportista?
Iako mi je na prvi pogled sve bilo jasno, ipak sam morala da pročitam šta je on to napisao.
Zapravo postoje dve verzije koje se pomalo razlikuju- jedna je na srpskom, prevedena je loše i nekorektno, fale joj rečenice bez kojih je ceo tekst besmislen i pomalo detinjasto-glup. U originalnoj verziji sve deluje elokventnije, inteligentnije i ubedljivije.
Čak ni onaj argument o sličnosti sa Teksasom ne deluje toliko glupo i proizvoljno jer je Buš zaista iz Teksasa i Teksas je zaista bio španska kolonija u davnoj prošlosti nekih 110 godina. Svi znamo da Amerikanci misle da je njihova država najvažnija na svetu, a našu ne razlikuju od Sibira ili Rumunije. Možda bi im to poređenje bilo bliže, čak iako nema neke relevantne analogije u istorijsko-političkoj situaciji.
On kaže da je Buš priznao nezavisnost Kosova iz savezništva sa Albancima.
Ali osim toga on je još gore zabrljao kada je rekao da imamo rasipnički nastrojene političare, loše i oportunistički nastrojene ljude kojih ne možemo da se oslobodimo i preokrenuo je celu situaciju. On misli da su oni loši, a da sam narod nije loš (?). Osim toga kritikovao ih je zbog loše ekonomske politike i zbog cena koje su veće nego u EU.
Iskazao je žaljenje što je učestvovao u tom rasipništvu i javno to rekao. Upotrebio je reč licemer koju su druge novine upotrebile u naslovu. To nikada niko nije rekao za sebe, niti je ikada pominjao bilo kakve finansijske stvari.
Sve u svemu, svi su ga prozreli i prezreli. Shvatili su suštinu.
Ali kako to da mi se čini da ima još nešto u tome što je on rekao? Ima on neki đavolski šarm...možda zato što je đavolski zgodan?
Нема коментара:
Постави коментар