Kako odabrati pravi poklon za nekoga

   Kako je sada vreme praznika sigurno ćete morati da kupite poklone za vama drage osobe, a možda čak i za ljude koji vam nisu dragi. Najlakše je kupiti poklon za nekog koga poznajete i kome znate narav.
  Znate šta je to što toj osobi treba, šta voli i čemu će se obradovati. Pravi poklon može da pridobije nečiju naklonost. Ako osobu ne poznajete najbolje, opet postoje načini da saznate šta ta osoba voli, možete da se raspitate kod nekog zajedničkog prijatelja, možete da procenite na osnovu stvari koje voli, muzike koju sluša, knjiga koje čita, a ako je ta osoba pročitala moje ''rođendanske'' savete onda vam je lako. Sigurno je na Facebook-u i Youtube-u napravila naloge posvećene ovoj problematici.

  I pored toga opet nije sve tako jednostavno.
  Tu je pitanje novca vrlo značajno. Ne samo za vas nego i za osobu koja prima poklon. Ima osoba kojima je neprijatno ukoliko ne mogu da vam uzvrate neki veoma skup poklon. Drugima nije nikakav problem da vam izvuku i poslednji dinar mada su u mnogo boljem materjalnom položaju. Čak su i uvređeni ukoliko im niste kupili nešto veoma skupo, iako znaju da niste baš pri parama. Još su najgori oni koji vam neće nikada kupiti poklon iz čiste sebičnosti (morate oprostiti nekome ko je zaista u finansijskom problemu).
   Osim toga, postoje ljudi kojima ni jedan poklon nije dobar. Neki i ne pokušavaju da sakriju ''razočarenje'', najgori će vas ismejati javno ako ste se prevarili i kupili im npr. knjigu (tzv obrazovana osoba koja se hvali svojom kulturom). Ja inače volim kada mi neko pokloni knjigu, čak i kad je u pitanju neki rečnik. Ne volim samo tzv žensku literaturu.

   Moram priznati da poznajem ljude koji su u stanju da kupe poklon koji nije nimalo poželjan, a koji se njima čini da bi se nekome dopao (sve devojke vole roze majčice). Obično imaju logiku razmišljanja koja je sasvim na mestu i morate biti dirnuti njihovom pažnjom, ali ipak morate da se pretvarate da vam se poklon dopada. Obično taj poklon bude ''prosleđen'' nekome ko je nekim čudom oduševljen njim (misli da stoni ukras koji ne podnosite prelep). I tako sve dođe na svoje mesto.
  Umalo da zaboravim na ljude koji kupuju ''poklone po horoskopu''. Ovo je bezveze jer sam ja Ovan u horoskopu, a čini mi se da su pokloni za druge znake mnogo bolji (naročito za Lavove i Vage).
   Pokloni mogu biti i način da se nekome na pasivno-agresivan način osvetite. To može biti i gore od nepoklanjanja poklona. Može biti tiha uvreda i neprijatnost, a nekad čak i problem.
1. Pokloni koji u sebi nose uvredljivu poruku za primaoca. Mogu biti zamaskirani u ,,normalnom'' poklonu npr ako uz neku kupku ili losion za telo poklonite i brijač, pastu za zube i četkicu, puder protiv znojenja nogu ili nešto što će vašeg ''prijatelja'' navesti na pomisao da smrdi ili da je previše dlakav-a.
   Ovo je nešto što je jako neprijatno, ali ako vam  neka drugarica već mesecima kuka na samo njoj vidljive ''brkove'' onda je to i zaslužila. Zar vam se nisu smučili ljudi koji vam u poverenju ispričaju svaki kompleks vezan za izgled?
   Ma koliko primamljivo izgledalo nemojte ovo poklanjati šefu ili osobi koja bi mogla da vas profesionalno upropasti.

 2. Možete da poklonite nešto što osobi poručuje da je debela. Drugo je kada na primer nekome ko inače hoće vežba poklonite člansku karticu za teretanu, ali ako je poklonite nekome ko godinama samo priča o tome, onda je to isto što i uvreda. I još vas optužuje da ga gojite jer ste mu doneli čokoladu kad ste prošli put svratili! Isti efekat imaju i sprave za vežbanje, tegovi, DVD-evi sa vežbama i sl.

 Ne znam da li se sprava sa slike iznad može naći na našem tržištu, ali mislim da je posebno uvredljiva. Kad sam prvi put videla ovu spravu malo je falilo da umrem od smeha (bukvalno sam mogla da se ugušim jer sam pila kafu). Zove se Shakeweight i nije mi jasno kako neki ljudi mogu tako bezrezervno da veruju u sebe i svoje vizije.
  3. Poklonite deci vaših ''prijatelja'' neki vrlo bučan instrument. To će decu usrećiti, a njih dovesti do očajanja. Obično najiritantniji ljudi imaju jako razmaženu decu, tako da će dobiti ono što zaslužuju.

  Sigurno vas neće smarati kako su im deca pravi anđeli i kako je slatko kada vam prospu sok u krilo. Kada oni sami osete maltretiranje, neće biti tako cool.
   4. Poklonite komad posuđa nekoj dami koja se hvali time kako ne zna ni jaje da isprži. Najbolje ako je to jedna od onih žena koje smatraju kuhinjske poslove za uvredu ili one koje skoro ništa i ne jedu zbog linije. To može da padne kao so na ranu njenom suprugu koji već godinama nije jeo ništa kuvano, još otkad se odselio od mame.

To će ih naučiti da vi niste bračni savetnik-amater-volonter. Uostalom kakvi su to ljudi koji ne vole hranu? Možete još i da dobijete poklon od pomenute svekrve. Jer žena stvarno odlično kuva i pravi super kolače. I spremi vam i da ponesete...

  5. Postoje knjige i udžbenici koje deca nikako ne bi želela da im neko pokloni, osim u retkim slučajevima kada su pasionirana za npr biologiju ili minerale. Ako je u pitanju neki bezobrazni klinja koji se ponaša previše drsko za svoje godine kupite mu botaničku enciklopediju ili nešto slično. To je bolje nego da preteruje sa pornografijom ili igricama, ovo je ipak primerenije njegovim godinama. Roditelji će biti dirnuti time što smatrate da je njihovo derište genije ili nešto slično.

Sujevernoj osobi poklonite prikladnu knjigu ( mačak na naslovnoj strani liči na mog Pantu).

6. Ako ste dovoljno bezobzirni poklonite im novog najboljeg prijatelja. Ako imaju decu ovo će ih usrećiti, ali ako  znate da će izbaciti jadnu životinjicu na ulicu, nemojte. Najbolji su dosadni, a inače dobrodušni ljudi. To je dobar način da udomite potomstvo svog ljubimca.

 Toliko od mene, ako imate još neku ideju, napišite u komentarima. Dobro je da se zna u ovo doba godine...

Novogodišnje odluke...

   Uoči Nove Godine se javlja nekakva euforija i razni problemi vezani za doček iste. To uopšte nije lak i bezbolan prelaz, kako bi neko neupućen mislio. Ne možemo samo da prespavamo taj dan i da mislimo da nema nikakve razlike. Ne može sve da bude isto, ma koliko to nama izgledalo...Vreme po prirodi stvari teče i ništa ne može da ostane isto.

   Novine su pune saveta kako da dočekamo i prebrodimo ovo problematično doba godine. Nabrojaću vam neke od dilema koje nas muče, a čije postojanje neki poriču:
    Kako preživeti masnu klopu i alkohol, ovo je ozbiljan atak na zdravlje za neke može biti i smrtonosno.

    Kako se ne ugojiti tj kako odoleti pečenju i tortama, Posle praznika treba skinuti sve te kilograme...
    Šta treba da uradimo ako smo već pijani, a treba da vozimo
    Kako se izboriti sa vremenskim nepilikma (ako ih bude)
    Kako se obući i biti moderan a ne smrznuti se (ovo je veliki problem za ženski svet), što se mene tiče obucite šta vam se sviđa, baš vas briga za modna pravila
    Šta raditi ako smo silom prilika sami za Novu Godinu (najdepresivniji saveti, lično vam savetujem da se priključite nekom društvu milom ili silom). Ako baš ne želite da molite nekoga da vas primi u društvo sedite kod kuće i nemojte da priznate da ste želeli da idete sa njima negde. Znam ljude koji imaju mizantropske rituale za Novu Godinu, ali o tome ne smem da pričam...

    Kako izbeći da vam petarde i druga opasna pirotehnička sredstva ne padnu na glavu
    Kako odabrati poklone za razne ljude
    Kako preživeti praznike sa datom količinom novca
    Kako otpočeti romansu sa nekim ko vam se odavno dopada jer je to upravo idealna prilika za to (ovo nije loša ideja, samo kad bih znala gde će ta osoba biti, a šta ako me neka devojka koja ima ovu informaciju pretekne...)
    Šta je to što vam garantovano donosi sreću u novoj godini, rituali, običaji, drevne tradicije...

  I pošto sam vam navela probleme i pitanja koje ljude muče, pitate se ima li još nešto. Pa naravno, ali to je nešto što tek nekolicini ljudi padne na pamet. To je verovatno jedan od uzroka depresije koja se javlja u ovo doba godine.
   Postoje ljudi koji prave bilans prethodne godine i koji su razočarani svojim životom. Nemojte ovo da radite.

   Postoje i ljudi koji pišu novogodišnje odluke i čak sam i ja podlegla ovom čudnom zapadnjačkom trendu.
Navešću vam tri odluke koje bi eventualno mogle da se odraze i na vas ukoliko čitate moj blog (neću baš da vas smaram sa svim odlukama):
1. Ne upadati u sentimentalna stanja duha
2. Ne gledati TV i ne bistriti politiku na blogu, ne nervirati se zbog stanja u državi
3. Biti korektan i ljubazan prema ljudima koji to zaslužuju
 Moram priznati da postoje novogodišnje odluke koje zahtevaju napor i kompletnu promenu ličnosti. Smatram da se ovo može učiniti, ako osoba to zaista želi. Ne treba da odustane jer je nešto teško (ako vežbate, zaista ćete omršati) Ne treba kriviti druge za svoj višak kilograma.

 Neke odluke je nemoguće sprovesti jer je nemoguće postati sasvim drugačija osoba preko noći. Kako postati odlučan, optimističan, društven i urnebesno duhovit?

 I sve je dobro ako ste sami došli na ovu ideju, ali šta da radite ako vam je neko drugi predložio da se menjate? Pod pretnjom isterivanja iz kuće? Onda možete da kažete da je to bila vaša odluka.

Samoubistvo i novinari

   U prošlom postu sam pisala o tome kako je jedan ozbiljan politički problem tretiran u medijima. Stara izreka govori da hartija trpi sve, ali čini mi se da je ponekad gluposti previše. Mislim da je inteligencija javnog mnjenja ozbilnjno potcenjena i da se takav odnos prema problemima proteže na bilo koju tematiku.
    Ko je odgovoran za loš političko-ekonomski status naše države?

   Šta se desilo sa državnim budžetom i zašto je država u tolikim dugovima? Ko je zapravo kriv?

  Zar ne bi trebao neko da preuzme odgovornost i kaže nešto o tome umesto da se non-stop samoreklamira i krivi nekog drugog.
   Osim toga da li je moguće da se vrši cenzura nečijeg mišljenja u doba Interneta. Zar nemaju svi pravo na mišljenje? Čak i sportisti? Zašto ljudi nemaju pravo da se žale na državu ukoliko su primetili neke negativne pojave i zašto moraju da glupavo negiraju stvarnost uprkos gomili dokaza?
    Da li to znači da niko osim tih novinara nema pravo na tumačenje situacije i da su svi blogeri suvišni zato što su sve teme savršeno objašnjene i protumačene.

   I kako se niko ne buni zbog ovakvih gluposti te priče postaju sve gore i iracionalnije. Od političara više niko i ne očekuje da ispunjavaju predizborna obećanja. Normalino je da nas lažu bez imalo stida.
  Ali pored toga i ''obične'' teme se obrađuju sa istom neozbiljnošću.
  Na primer ono duplo samoubistvo sa pokušajem ubistva deteta. Neko te ljude naziva žrtvama siromaštva, neko kaže da su psihički oboleli, neko tvrdi da su trebali da traže pomoć i da bi im ljudi pomogli, neki idu u nepotrebne detalje kao što su reakcija deteta kad se probudilo, izjave komšija i sl. Niko ne misli o tome da će taj dečak jednog dana porasti i sve to moći da pročita sa svim detaljima i komentarima o tome. Možda će imati prilike da vidi i neke krvave slike. I postavljaće sebi pitanja...
 1.  Da li će možda steći utisak da su ljudi zaista želeli da pomognu, a da su roditelji ipak izabrali smrt i za sebe i za njega. Ti ljudi su tu pomoć ponudili tek posthumno, a detetu ne treba samo novac, njemu treba porodica.

 2. Da li su trebali da se bore za njega ma koliko gorko bilo poniženje i grozni životni uslovi. Jer bolje je biti živ nego mrtav, bolje je biti i siromašan, prezren, očajan, depresivan...
 3.  Čak iako su morali da izvrše samoubistvo mogli su barem da ga poštede, jer je bolje biti siroče, nego i siroče i invalid.
 4. Osim toga tu je i moralni problem, otkud njima pravo da mu oduzmu život, jer dete ne bi samo izabralo smrt. Da li roditelj ima pravo da ubije dete samo zato što ga je rodio? Da li bi imao pravo da ubije tuđe dete?
  5.Da li je moguće da je neko bio tolika budala da se ubije i zatre svoje potomstvo samo zato što je demoralisan stanjem u državi? Zašto nije emigrirao u EU ili SAD kao svi pametni ljudi?
  6. Onda se postavlja pitanje da li je bilo psihičkog oboljenja zato što je neki cenjeni psihijatar ili psiholog tako ustvrdio ne poznajući situaciju. Oni po default-u govore o samoubistvu kao o patologiji iako tu postoji etička dilema. Ima ljudi koji su izvršili samoubistvo, a nisu bili psihički oboleli. Nije svako samoubistvo posledica depresije.
  7.  Nije svaka depresija nastala zbog disbalansa nervnog sistema i ne može se izlečiti antidepresivima. Zašto niko ne dovodi u pitanje ove profesije i njihovu etičnost kada se zna da oni sarađuju sa farmaceutskom industrijom i prepisuju previše lekova zbog toga.
   Prepisuju lekove i ljudima kojima oni nisu potrebni. Postoji i kontroverza o tome da li antidepresivi zaista leče depresiju (na neke ljude nemaju nikakvog efekta). Postoje istaživanja koja pokazuju da antidepresivi povećavaju rizik od samoubistava kod adolescenata i da im se zato ne smeju prepisivati (i ovo će mu jednog dana trebati). Da ne govorim o mogućim štetnim efektima na nervni sistem i zdravlje osobe.
   Zašto niko ne proverava njihovu efikasnost i stepen uspešnosti tretmana npr depresije?
  8. Zar nije bilo alternativnih rešenja da se obezbedi egzistencija?
  U najgorem slučaju otac je trebao da prebije majku jer se ženama žrtvama nasilja pruža kakva-takva pomoć dok se za porodice u nevolji ne predviđa nikakva pomoć.

  A pored tih ličnih dilema ostaće mu i socijalna stigma koja će ga svuda pratiti jer će svi znati njegovu priču. Kako je trend sa nasiljem u školama rasprostranjen, sigurno će se naći neko da ga zlostavlja. On neće imati utočište i zaštitu jer neće imati nikoga svog (osim ako ga neko ne usvoji).

  Da ne govorim o efektu koji ovakve stvari imaju na depresivne osobe jer svako ko i površno zna psihologiju, zna da je samoubistvo ''zarazan'' fenomen. Možda je nekome ova priča poslednja kap koja je prepunila čašu? Posebno zato što se o svakom samoubistvu ispredaju slične priče.
  A šta je sa decom, zar ih ne treba zaštititi od ovakvih sadržaja?
 I da iskorišćavaju tu tužnu priču zato što će im to obezbediti čitanost i skretati teme sa političko-ekonomske situacije. Podilaženje najnižim ljudskim porivima i bolesnoj radoznalosti. I sve to radi cenjena novinarska profesija.
   I onda neko od njih sa prezrenjem govori o blogerima.

On je kriv za Kosovo

  Svi se mi trudimo da pronađemo smisao u političkim dešavanjima u našoj državi. Ma koliko bili prezasićeni lažima i glupostima kojim nas obasipaju u medijima, nešto u nama traga za nekim smislom u haosu. U dnu duše mi želimo da znamo šta i zašto se dešava i šta će se dešavati. Moram reći da tu logičko prosuđivanje nije dovoljno, a nije ni podesno.

  I ne samo zato što nemamo načina da proverimo sve informacije i činjenično utvrdimo šta je laž, a šta ne. U proceni neke situacije treba uzeti u obzir mnoge faktore koji nisu racionalno zasnovani. Kako da znamo da li smo sve uzeli u obzir? Kako da znamo šta je zaista važno, a šta je trivijalno i nepotrebno? Da li uzaludno trošimo energiju i smaramo naše čitaoce nekom budalaštinom (u stvarnom životu niko nas i ne pita za mišljenje)?

   Osim toga treba pogoditi šta je politički značajno, a šta je bacanje prašine u oči. Ovo je vrlo teško učiniti zato što smo preopterećeni ogromnom količinom vesti i informacija.

  I pored sveg našeg truda da ozbiljno razmislimo o nekom političkom problemu, nalazimo da smo zapamtili samo poneki trač sa estrade ili da nam se ceo dan potkrada misao o onom dečaku čiji su roditelji izvršili samoubistvo. Čak iako svesno preziremo tračeve sa estrade, odnekud su nam poznati, bilo da smo ih čuli u prevozu, od komšija ili prijatelja, da smo ih čuli preko TV-a dok smo prebacivali kanale, da smo videli novinske naslove dok smo čekali red na kasi u supermarketu pored koje se nalazi stalak sa štampom... i nekako su uspeli da nas kontaminiraju i mi ne znamo šta da mislimo.
   Čini mi se da jedino astrolozi sa TV-a nemaju dileme.

   Još je gore ako slušamo izjave političara koje su čista stranačka demagogija. Oni su ti koji neke teme spinuju i forsiraju do iznemoglosti, dok nam se cela situacija ne smuči do te mere da više ne želimo da znamo bilo šta. Čak iako nas nešto tako zanima, ipak nisu oni jedini koji imaju pravo da tumače realnost. Ljudi i njihove sudbine nisu samo marionete i ne služe samo da zamajavaju zaludan narod. Oni postoje čak iako predsednik nikada ne govori o njima. Oni su tu i mi jednoga dana možemo da budemo zaboravljeni ili gurnuti pod tepih. Ako se to desilo njima, može i bilo kome od nas.

   I to samo zato što je nezgodno da se o tome govori. To je osetljiva tema koja neke još uvek boli. Nije prošlo tako mnogo vremena i još uvek postoji kolektivno osećanje da nam je učinjena nepravda. Ali to osećanje treba dozirati i konstruktivno usmeriti. To je psihološki gledano najbolje. Tako to rade zreli i racionalni ljudi.

  Osim toga, nacionalizam je nešto primitivno i ako imamo neka patriotska osećanja onda nismo ništa bolji od stoke. Psihološki gledano to je zastarelo osećanje licemernih ljudi koji hoće da se dočepaju vlasti. Sloba ga je zloupotrebio i zato svi treba da ga zaboravimo. Svi oni koji ga pominju su nepošteni, prema tome i to osećanje je nepošteno i treba ga odbaciti kao istorijski anahronizam. Velike svetske sile mogu da ga gaje jer imaju značajnu i pravednu ulogu u svetu dok su od nas proistekle samo nesreće. Naši građani nemaju pravo na njega jer se naše države i njenog nezavidnog položaja u svetu treba stideti. Nismo valjda neke seljačine, mi smo urbani likovi, zar ne?

   Jedini ljudi koji mogu da nam malo osvetlaju obraz su sportisti i naučnici. Ali posebno su važni sportisti jer su oni popularni. U svetu u kome se mišljenje svetske javnosti zasniva na tome šta je rekla Lady Gaga ili Angelina Jolie, oni su ti koji nam mogu doneti poneki globalni Like. A to je naš državni prioritet.
   Osim toga oni su svima dragi, lepi su i privlačni, dopadaju se ljudima i treba da nam ulepšaju sumornu stvarnost nečim lepim, treba da se oblače lepo, da budu u srećnim ljubavnim vezama sa prelepim ljudima, da budu romantični i optimistični i sve u tom smislu. I treba da se čudimo kako oni mogu da govore pozitivno o ovoj kaljuzi od države i nepismenom i prostom narodu koga se i političari stide. I ne treba da se žale na bilo šta jer to direktno podriva naše nacionalne interese. Izraziti nezadovoljstvo je sramota i zaslužuje najcrnju osudu. Posebno zato što je neko zaista kriv, ali nikako da saznamo ko.
   I onda nam kažu ko je to.

   Meni ovo ne bi nikada palo na pamet, Čavić mi ne bi bio ni sumljiv. Do sada sam imala pozitivno mišljenje o njemu kao osobi.
   Da su naveli da je kriv neki predsednik države, premijer, šef diplomatije, uticajni intelektualac, novinarski i medijski moćnici... bilo ko drugi...ali Milorad Čavić, sportista?
   Iako mi je na prvi pogled sve bilo jasno, ipak sam morala da pročitam šta je on to napisao.

   Dao je izjavu za neki blog (sram ga bilo!) i time se konačno odao. Rekao je da misli da je Kosovo izgubljeno i da tu realno ne možemo ništa, osim da to ne priznamo.
   Zapravo postoje dve verzije koje se pomalo razlikuju- jedna je na srpskom, prevedena je loše i nekorektno, fale joj rečenice bez kojih je ceo tekst besmislen i pomalo detinjasto-glup. U originalnoj verziji sve deluje elokventnije, inteligentnije i ubedljivije.
   Čak ni onaj argument o sličnosti sa Teksasom ne deluje toliko glupo i proizvoljno jer je Buš zaista iz Teksasa i Teksas je zaista bio španska kolonija u davnoj prošlosti nekih 110 godina. Svi znamo da Amerikanci misle da je njihova država najvažnija na svetu, a našu ne razlikuju od Sibira ili Rumunije. Možda bi im to poređenje bilo bliže, čak iako nema neke relevantne analogije u istorijsko-političkoj situaciji.
    On kaže da je Buš priznao nezavisnost Kosova iz savezništva sa Albancima.
   Ali osim toga on je još gore zabrljao kada je rekao da imamo rasipnički nastrojene političare, loše i oportunistički nastrojene ljude kojih ne možemo da se oslobodimo i preokrenuo je celu situaciju. On misli da su oni loši, a da sam narod nije loš (?). Osim toga kritikovao ih je zbog loše ekonomske politike i zbog cena koje su veće nego u EU.
    Iskazao je žaljenje što je učestvovao u tom rasipništvu i javno to rekao. Upotrebio je reč licemer koju su druge novine upotrebile u naslovu. To nikada niko nije rekao za sebe, niti je ikada pominjao bilo kakve finansijske stvari.
     Sve u svemu, svi su ga prozreli i prezreli. Shvatili su suštinu.
   Ali kako to da mi se čini da ima još nešto u tome što je on rekao? Ima on neki đavolski šarm...možda zato što je đavolski zgodan?

 

Muškarci poštuju sponzoruše

   Možda je ovaj naslov pomalo obmanjujuć, ali pisaću u ovom postu i o tome. Ja nisam muškarac, pa mogu samo da nagađam o tome koliki duševni bol izaziva ova pojava kod njih. Istražujući ovu temu došla sam do toga da je to zapravo razlog zbog koga su narušeni muško-ženski odnosi.

    Obično neki iznervirani muškarac opisuje svoju frustraciju kada vidi neku lepu ženu pored neke prostačine i onda na red dolazi moralno gnušanje, prezir i prekor ženi koja prodaje dušu i telo za novac. Kao razlog za neuspeh kod žena navodi se i nedostatak novca, odnosno skupih kola, garderobe i drugih statusnih simbola. To izaziva nesigurnost i strah koji im ne dozvoljava da priđu devojci, jer su obavezno imali negativna iskustva u prošlosti, odnosno devojke su ih odbijale. Ako ću da verujem onome šta sam pročitala na raznim forumima ni jedna lepa žena ne želi da bude u vezi sa nekim ko nije bogat. To se smatra za istinu, iako nam iskustvo drugačije govori. Oni koji su i pored svoje nesavršenosti i skromnog materijalnog stanja pronašli ljubav su retki izuzeci koji su nekim čudom imali sreće (?).
   Sa druge strane devojke se nadljudski trude da budu privlačne, i pored svega toga njihov trud nije nagrađen. Sve je više usamljenih ljudi koji kukaju na osobe suprotnog pola i krive ih za prezahtevnost, glupost, koristoljubivost...a jedino što žele je da pronađu nekoga.

  Za takvo stanje se okrivljuje materjalna kriza u državi, nekultura, kulturne tvorevine devedesetih, nemoral koji se uvukao u sve pore našeg društva, tabloidi, serija Seks i grad, španske serije, gej lobi, genetski modifikovana hrana i aditivi, farbe za kosu i mnogo toga još.

   I tako da najlepše i najpoželjnije žene uvek završe sa nekim bogatašima, čak iako zbog toga nisu srećne jer ih oni ne vole. I ne poštuju ih jer ih jer u njima vide stvar i seksualni objekat, a ne ljudsko biće. Za razliku od ''pravih'' muškaraca koji poštuju žene kao ljudska bića. One su sigurno potisnule svoja osećanja i odbacile ljubav svog života zbog para.
    Oni bolje obavešteni znaju da je takva borba već vekovima bila inspiracija umetnicima.  Damu s kamelijama bi uvek dočekala pravedna kazna u vidu bolesti, ludila, siromaštva ili nasilne smrti. Danas toga nema, one su sve bogatije i bogatije, a dama sa slike iznad nas je prevazišla i u akademskom smislu. Možda me je ona i motivisala da pišem onaj nesrećni diplomski, pa nemojte da mi zamerite na tome što sam proredila postove.

   Ali kakve veze to ima sa nama, običnim ljudima? Kako to utiče na nas ostale, koji nismo koristoljubivi ?
   I tako sam rešila da spojim dve pojave koje ljudi obično ne dovode u vezu, iako su često zastupljene u književnosti. Iskustva iz detinjstva i adolescencije sa dragim nam vršnjacima. Jer je to ono što boji naš život, a ne tamo neke TV sapunice.

  Kako se dečaci ophode prema devojčicama koje im se dopadaju? Onima koje će jednog dana biti lepotice? Kako se muškarci od malena ophode prema ženama? Koliko se sećam, ne baš najbolje, vređaju ih, omalovažavaju, štipaju i nazivaju pogrdnim imenima, predmet su njihovih grupnih pornografskih fantazija, a neke od njih prolaze kroz pakao zbog vršnjačke torture. Nevaspitanje i nehuman odnos prema ljudima od najranijeg uzrasta.
   Sve više se govori o deci koja još u osnovnoškolskom uzrastu razmišljaju o samoubistvu zbog ovoga. I posle se čude kako su devojke toliko grube i nadrndane, zašto prihvataju veze sa bezveznim likovima od kojih mogu barem novac da izvuku (ovo niko nikad nije proverio, ali se pretpostavlja), zašto ne prihvataju njihova udvaranja već se mršte ili beže glavom bez obzira...

  Takav trend obično započinju pravi frajeri, obično u petom razredu, koji iako nisu polno zreli znaju sve o ženama. Oni su obično iz imućnijih porodica, tako da im to daje moralno pravo da maltretiraju druge. A drugi to prihvataju, i kao što jedna trula jabuka zarazi sve druge jabuke u korpi, tako se i to ponašanje širi dalje. I jednoga dana najlepša devojka iz razreda ne želi ni  da pogleda one sa kojima je išla u školu, najinteligentniji učenik ne želi da se oduži svojim drugovima ukoliko je recimo uspešan stručnjak ( i njih maltretiraju), nema pravog prijateljstva, ljudi se prave da ne poznaju školske drugove i ne žele da prihvate njihove zahteve za prijateljstvo na Facebook-u, ljudi ne žele da zaveštaju svoje organe...

  To su verovatno krivi mediji ili nečija moralna beda. To smo videli od nekog na TV-u, iako su prema nama svi uvek bili divni. Ti isti muškarci će odrasti u divne ljude, samo će ih žene zbog  koristoljubivosti odbaciti i lišiti ljubavi i poštovanja. I još gore, oni neće imati čime da se pohvale pred društvom...

  A sponzoruše barem imaju dušu (jer su je prodale), dok se običnim ženama koje zaista poznajemo ovo još uvek ne priznaje. Barem to ne čine prostaci kojih je previše na ovome svetu.

Doprinos muzike devedesetih svetskoj stabilnosti

    Pre izvesnog vremena pisala sam o devedesetim godinama i pomenula sam povezanost tzv muzike devedesetih sa ekonomskom krizom, odnosno drugim, trećim i svim ostalim krugovima te krize. Mogla bih da obrazložim tu povezanost da ne pomisli neko da sam to tek onako lupila.
   Mislim da bi bilo glupo da se grozim nad nečijim muzičkim ukusom i da ga osuđujem zbog toga šta voli da sluša, a i onako to svi rade. Svi se užasavaju nad glupošću i nevaspitanjem generacija kojima i ja pripadam, pa neću da idem u tom pravcu. Osim toga, nisam više ni u tim godinama, a muzika mi nikad i nije mnogo ni značila kao kriterijum za procenjivanje nečijeg ljudskog kvaliteta. U ostalom, otkud ja znam šta je to što neko stvarno peva pod tušem.

  Ali ona predstavlja kulturni fenomen od koga je nemoguće pobeći. Osim neprijatnih političkih asocijacija, pade mi na pamet da je čudno što je taj muzički fenomen ''iznenada'' recikliran baš u vreme ekonomske krize. Zapravo muziku devedesetih niko nikada nije ni smatrao za nešto vredno (čak su se neki tadašnji izvođači hvalili time da ne slušaju svoje albume, neki nisu čak ni pevali), a mnogi ni onda nisu voleli da je slušaju i jedva su čekali da potone u zaborav. Nadali su se da će se muzička scena popraviti ili da će barem te  glupave pesmice prestati da se slušaju, ali one su opet vaskrsle i ponovo nas proganjaju. Čak i one koje su nas iritirale još od prvog slušanja svojom glupošću i lošim zvukom. Ceo repertoar se može čuti odnekle, čak iako sami ne bismo puštali te stanice na radiju. Možete kriviti državu, komšije ili osobu koja sedi pored vas u autobusu.

  Ali odakle oni odjedamput tu, kada su se bili primirili jedno desetak godina? Za neke nismo čuli godinama i bilo nam je drago zbog toga. Otkud to da oni mogu da se afirmišu i to baš sa onim istim sadržajem kojim su se već jednom afirmisali? Drugo bi na primer bilo kada bi pevali samo one pesme koje su izdržale ''probu vremena'' i koje su bile popularne i bolje od ostalih - tako reći hitovi. Ali čudno je to što se ponovo pušta ceo reperotar uključujući i one izvođače koji to nikad nisu ni trebali da postanu. One za koje se i tad smatralo da bi bilo bolje da su ostali na selu da čuvaju ovce.

  Tu nisu čista posla, čak i onda se tvrdilo da je ta muzika stvorena kao neki kolektivni bensedin ili kao način za masovno zaglupljivanje. Ne znam da li je moguće zaglupeti ljude muzikom. I da li je moguće ubaciti u muziku neke političke i moralne poruke koje će učiniti da narod zaboravi svoju tešku situaciju? Ako je tako, možda su političari zaista rešili da štede jer nisu stvorili novovekovni proizvod, već su upotrebili nešto staro. Šta mislite koliko bi ih tek koštalo da su snimali nove albume i spotove, sa novom estetikom i modom i ko zna sa čime još? Mislim da to ne bi mogla da finansiraju ni društveno odgovorna preduzeća. A to je neko već izumeo i to uspomoć štapa i kanapa.

   Postoje i oni koji koji tvrde da su oni lansirali novi kulturni obrazac i sistem vrednosti. Javio se i jedan neobičan nus-proizvod toga, ali kada se sve sabere i oduzme one su super stvar. Ali o tome kako će muzika devedesetih da spase svet od propasti videćete ako pročitate post do kraja.

 Krive ih za to što su se zbog njih devojke okrenule sponzorima i time lišile obične muškarce ljubavi i poštovanja. Ne žele više da prihvate patrijarhalni način života i dobre stare običaje. Zbog toga su nastale mnoge lične tragedije i opšti pad nataliteta. Muškarci više ne znaju kako da se udvaraju devojkama i kako da provedu život sa njima takvima.

  I devojke sa tim pogubnim trendom počinju sve ranije. Čak su izvršile negativan uticaj na američku kulturu. I njihove devojke sve češće imaju ambicije da postanu sponzoruše. Mislim da su od nas pokupile taj trend.
 Samo što se niko nije setio da nas i za to opuži. Ja vam ovo kažem u poverenju, a vi čuvajte tajnu. Zbog ovoga bi i rat mogao da izbije.

  A možda bi mogli i da upotrebe naše iskustvo u suzbijanju narodnog nezadovoljstva, mogli bi da im puštaju hitove devedesetih koje bi postale naš brend i naš doprinos miru u svetu. Ipak one su nenasilan način, a ružno je videti policiju, suzavce, pendreke i Molotovljeve koktele na ulicama svetskih metropola. Umesto da se bune oni treba da pevaju i sve će biti OK. Osim toga Madonini hitovi iz devedesetih nemaju takav uticaj, ma koliko se neki zlobnici trudili da dokažu. Njoj nedostaje taj magični sastojak, pa zato mora da se nadljudski trudi da taj nedostatak kompenzuje.

 I mi konja za trku imamo.
 

Još malo o nasilju (izvinite)

   Već godinama se vode razne kampanje za iskorenjivanje nasilja u svim segmentima našeg društva. Čak se u to uključio i predsednik, razna preduzeća, javne ličnosti, psiholozi i psihijatri, novinari, glumci, PR menadžeri i mnogi drugi dobri i plemeniti ljudi. Skoro da me je sramota što ću napisati ovaj post, ali moram jer ipak imam drugačije mišljenje. I mislim da treba da objasnim zašto su njihovi napori toliko uzaludni, jer očigledno ne daju nikakvog rezultata (možda čak i pogoršavaju stvari).

   Neki teoretičari tvrde da je agresivnost urođena, a drugi tvrde kako je nastala kao odgovor na frustraciju. Ni jedna jedina psihološka teorija ne tvrdi da agresivnost ne postoji. Takođe niko ne tvrdi kako se ona može suzbiti i iskoreniti bez ikakvih štetnih posledica po čoveka. Zapravo tvrdi se da kao posledica potiskivanja agresije mogu nastati psiho-somatske bolesti (visok krvni pritisak, dijabetes, artritis, čir na želucu...) i depresija. Dakle, za osobu nije dobro da potiskuje agresiju, da sve ''guta'' i drži u sebi.

   Sa druge strane mi smo okruženi nasiljem od malih nogu, svi nas redom maltretiraju u manjoj ili većoj meri, skoro bez prestanka. Navode nam kao dramatične podatke da je svaka treća žena žrtva nasilja, ali zapravo svi smo mi žrtve nasilja i svi mi bismo bili još veće žrtve da nismo tako vešto izbegavali svaku moguću opasnost. Mi se ne palimo na ''loše momke'' i prostačine, štaviše muka nam je od takvih. Niko me neće ubediti da te žene nisu videle bilo šta sumljivo kod svojih muževa sadista, da su morale da se udaju za njih pre nego što su ih zaista upoznale i da nisu mogle da izaberu za koga će se udati i s kim će zasnovati porodicu.

    Još gore je to što se od toga pravi društveni problem iako je to individualna stvar. Nasilje nije neka društvena konvencija ili običaj koji se poštuje (iako se to tako predstavlja). Zapravo ne postoje univerzalne društvene konvencije o tome kako muškarci i žene treba da se ponašaju. Ako su i postojale to je bilo pre mnogo godina i to ne igra sada nikakvu ulogu. Kako na nas može da utiče neki običaj od pre 100 godina, kada se to od nas sad ne očekuje, niti bilo ko može a nas natera da usvojimo ''tradicionalnu'' ulogu žene. Postoje ljudi koji su ''zaostali'' u tom pogledu, ali svakako neko drugi mora da pristane da bude tradicionalna žena za koju se očekuje da dobija batine i uslužuje muža.

    To je neka vrsta iskrivljene logike. Individualna problematika nije isto što i društvena. U prijateljskim ili partnerskim odnosima izvinjavanje je poželjno, posebno ako smo zaista nešto loše učinili, ono može da bude lekovito i da popravi situaciju. ''Izvini što sam zaboravio tvoj rođendan, bio sam prezauzet.''U međunarodnoj i državnoj politici to je znak slabosti, nepouzdanosti i neozbiljosti. U biznisu i privredi to je znak licemerja.

    Isto tako se za nasilje u školama okrivljuju pojedinci - nasilna deca iz nasilnih porodica. Zapravo od njih sve počinje, ali za nasilje su krivi i svi ostali. Koliko me sećanje služi, deca se grupno ustremljuju na ''žrtvu'' i sistematski joj zagorčavaju život, ne radi se o jednom nasilniku, već o grupi nasilnika. Oni sebe ne doživljavaju tako, verovatno imaju razvijenu empatiju i znaju da to nije u redu, ali ne osećaju krivicu. Ukoliko pomognu žrtvi i oni sami će postati žrtve. Oni se samo prilagođavaju većini i štite svoje interese. Zašto da se osećaju krivima za nešto na šta su bili primorani? To je nešto čemu nas uče i što je postala društvena norma i običaj. Kao što danas postoji više kupoholičarki nego npr domaćica ili intelektualki. Bolje je udariti nego biti bijen.

  To nije ništa novo, ljudi mogu da uživaju u agresiji i ako im se to servira kao društveni model i nešto OK, onda se ne mogu kriviti za neku patologiju. To je prihvatljivo ponašanje.

  Ali to se predstavlja kao individualni problem, iako bi bio manji kada bi se deca učila pozitivnim primerima, da na primer treba da štite slabije, umesto da ih zlostavljaju. Kada bi se apelovalo na njihovu savest i ljudskost, umesto što se beskorisno optužuju patetičnim TV reklamama. Humanost nije nešto što je rezervisano samo za ''društveno odgovorna'' preduzeća i razne sportiste, to je nešto što bi svako mogao da uradi i ne samo zbog dobrog publiciteta kao što je sa gorenavedenima slučaj. To bi smanjilo problem, ako bi bilo agresivnih pojedinaca, oni bi ispaštali. Danas se dešava da se deca koju zlostavljaju u školi primoravaju na trpljenje i toleranciju, dok se agresivcima ne može ništa. Agresivni ljudi nas sve zlostavljaju, a mi svi moramo da trpimo i tolerišemo.

   I onda se dešava da se sva agresija prelomi preko leđa određene društvene grupe. To je uglavnom policija i žalosno je to šta oni sve moraju da trpe. Ugroženi su i kontrolori u prevozu, trgovci u supermarketima, radnici gradske čistoće... i mnogi drugi na kojima se pojedinci stalno iživljavaju bez ikakvog razloga i bez ikakve posledice.
  U stara vremena je postojao običaj fizičkog kažnjavanja raznih prestupnika (lažova, lopova, prevaranata, manijaka). Skoro sa žaljenjem i nostalgijom gledam na ta vremena.

  Sigurna sam da postoji mnogo ljudi koji su te batine zaslužili, a ko želi neka mi u komentarima navede svoje favorite. Uostalom, i drugi ljudi sastavljaju svoje top-liste.

  Osim toga postoje i ovakvi proizvodi koji se dobro prodaju kao pokloni. Ako niste znali šta da nekom poklonite za rođendan, eto vam predloga.

 Ako ništa drugo, postoje igrice u kojima možete pošteno da se iživite.

  Ako vas je sve to izopačilo do te mere da ste postali perverzni, nema veze i to je OK.

Ako niste, još bolje.