Već godinama se vode razne kampanje za iskorenjivanje nasilja u svim segmentima našeg društva. Čak se u to uključio i predsednik, razna preduzeća, javne ličnosti, psiholozi i psihijatri, novinari, glumci, PR menadžeri i mnogi drugi dobri i plemeniti ljudi. Skoro da me je sramota što ću napisati ovaj post, ali moram jer ipak imam drugačije mišljenje. I mislim da treba da objasnim zašto su njihovi napori toliko uzaludni, jer očigledno ne daju nikakvog rezultata (možda čak i pogoršavaju stvari).
Neki teoretičari tvrde da je agresivnost urođena, a drugi tvrde kako je nastala kao odgovor na frustraciju. Ni jedna jedina psihološka teorija ne tvrdi da agresivnost ne postoji. Takođe niko ne tvrdi kako se ona može suzbiti i iskoreniti bez ikakvih štetnih posledica po čoveka. Zapravo tvrdi se da kao posledica potiskivanja agresije mogu nastati psiho-somatske bolesti (visok krvni pritisak, dijabetes, artritis, čir na želucu...) i depresija. Dakle, za osobu nije dobro da potiskuje agresiju, da sve ''guta'' i drži u sebi.
Sa druge strane mi smo okruženi nasiljem od malih nogu, svi nas redom maltretiraju u manjoj ili većoj meri, skoro bez prestanka. Navode nam kao dramatične podatke da je svaka treća žena žrtva nasilja, ali zapravo svi smo mi žrtve nasilja i svi mi bismo bili još veće žrtve da nismo tako vešto izbegavali svaku moguću opasnost. Mi se ne palimo na ''loše momke'' i prostačine, štaviše muka nam je od takvih. Niko me neće ubediti da te žene nisu videle bilo šta sumljivo kod svojih muževa sadista, da su morale da se udaju za njih pre nego što su ih zaista upoznale i da nisu mogle da izaberu za koga će se udati i s kim će zasnovati porodicu.
Još gore je to što se od toga pravi društveni problem iako je to individualna stvar. Nasilje nije neka društvena konvencija ili običaj koji se poštuje (iako se to tako predstavlja). Zapravo ne postoje univerzalne društvene konvencije o tome kako muškarci i žene treba da se ponašaju. Ako su i postojale to je bilo pre mnogo godina i to ne igra sada nikakvu ulogu. Kako na nas može da utiče neki običaj od pre 100 godina, kada se to od nas sad ne očekuje, niti bilo ko može a nas natera da usvojimo ''tradicionalnu'' ulogu žene. Postoje ljudi koji su ''zaostali'' u tom pogledu, ali svakako neko drugi mora da pristane da bude tradicionalna žena za koju se očekuje da dobija batine i uslužuje muža.
To je neka vrsta iskrivljene logike. Individualna problematika nije isto što i društvena. U prijateljskim ili partnerskim odnosima izvinjavanje je poželjno, posebno ako smo zaista nešto loše učinili, ono može da bude lekovito i da popravi situaciju. ''Izvini što sam zaboravio tvoj rođendan, bio sam prezauzet.''U međunarodnoj i državnoj politici to je znak slabosti, nepouzdanosti i neozbiljosti. U biznisu i privredi to je znak licemerja.
Isto tako se za nasilje u školama okrivljuju pojedinci - nasilna deca iz nasilnih porodica. Zapravo od njih sve počinje, ali za nasilje su krivi i svi ostali. Koliko me sećanje služi, deca se grupno ustremljuju na ''žrtvu'' i sistematski joj zagorčavaju život, ne radi se o jednom nasilniku, već o grupi nasilnika. Oni sebe ne doživljavaju tako, verovatno imaju razvijenu empatiju i znaju da to nije u redu, ali ne osećaju krivicu. Ukoliko pomognu žrtvi i oni sami će postati žrtve. Oni se samo prilagođavaju većini i štite svoje interese. Zašto da se osećaju krivima za nešto na šta su bili primorani? To je nešto čemu nas uče i što je postala društvena norma i običaj. Kao što danas postoji više kupoholičarki nego npr domaćica ili intelektualki. Bolje je udariti nego biti bijen.
To nije ništa novo, ljudi mogu da uživaju u agresiji i ako im se to servira kao društveni model i nešto OK, onda se ne mogu kriviti za neku patologiju. To je prihvatljivo ponašanje.
Ali to se predstavlja kao individualni problem, iako bi bio manji kada bi se deca učila pozitivnim primerima, da na primer treba da štite slabije, umesto da ih zlostavljaju. Kada bi se apelovalo na njihovu savest i ljudskost, umesto što se beskorisno optužuju patetičnim TV reklamama. Humanost nije nešto što je rezervisano samo za ''društveno odgovorna'' preduzeća i razne sportiste, to je nešto što bi svako mogao da uradi i ne samo zbog dobrog publiciteta kao što je sa gorenavedenima slučaj. To bi smanjilo problem, ako bi bilo agresivnih pojedinaca, oni bi ispaštali. Danas se dešava da se deca koju zlostavljaju u školi primoravaju na trpljenje i toleranciju, dok se agresivcima ne može ništa. Agresivni ljudi nas sve zlostavljaju, a mi svi moramo da trpimo i tolerišemo.
I onda se dešava da se sva agresija prelomi preko leđa određene društvene grupe. To je uglavnom policija i žalosno je to šta oni sve moraju da trpe. Ugroženi su i kontrolori u prevozu, trgovci u supermarketima, radnici gradske čistoće... i mnogi drugi na kojima se pojedinci stalno iživljavaju bez ikakvog razloga i bez ikakve posledice.
U stara vremena je postojao običaj fizičkog kažnjavanja raznih prestupnika (lažova, lopova, prevaranata, manijaka). Skoro sa žaljenjem i nostalgijom gledam na ta vremena.
Sigurna sam da postoji mnogo ljudi koji su te batine zaslužili, a ko želi neka mi u komentarima navede svoje favorite. Uostalom, i drugi ljudi sastavljaju svoje top-liste.
Osim toga postoje i ovakvi proizvodi koji se dobro prodaju kao pokloni. Ako niste znali šta da nekom poklonite za rođendan, eto vam predloga.
Ako ništa drugo, postoje igrice u kojima možete pošteno da se iživite.
Ako vas je sve to izopačilo do te mere da ste postali perverzni, nema veze i to je OK.
Ako niste, još bolje.
Neki teoretičari tvrde da je agresivnost urođena, a drugi tvrde kako je nastala kao odgovor na frustraciju. Ni jedna jedina psihološka teorija ne tvrdi da agresivnost ne postoji. Takođe niko ne tvrdi kako se ona može suzbiti i iskoreniti bez ikakvih štetnih posledica po čoveka. Zapravo tvrdi se da kao posledica potiskivanja agresije mogu nastati psiho-somatske bolesti (visok krvni pritisak, dijabetes, artritis, čir na želucu...) i depresija. Dakle, za osobu nije dobro da potiskuje agresiju, da sve ''guta'' i drži u sebi.
Sa druge strane mi smo okruženi nasiljem od malih nogu, svi nas redom maltretiraju u manjoj ili većoj meri, skoro bez prestanka. Navode nam kao dramatične podatke da je svaka treća žena žrtva nasilja, ali zapravo svi smo mi žrtve nasilja i svi mi bismo bili još veće žrtve da nismo tako vešto izbegavali svaku moguću opasnost. Mi se ne palimo na ''loše momke'' i prostačine, štaviše muka nam je od takvih. Niko me neće ubediti da te žene nisu videle bilo šta sumljivo kod svojih muževa sadista, da su morale da se udaju za njih pre nego što su ih zaista upoznale i da nisu mogle da izaberu za koga će se udati i s kim će zasnovati porodicu.
Još gore je to što se od toga pravi društveni problem iako je to individualna stvar. Nasilje nije neka društvena konvencija ili običaj koji se poštuje (iako se to tako predstavlja). Zapravo ne postoje univerzalne društvene konvencije o tome kako muškarci i žene treba da se ponašaju. Ako su i postojale to je bilo pre mnogo godina i to ne igra sada nikakvu ulogu. Kako na nas može da utiče neki običaj od pre 100 godina, kada se to od nas sad ne očekuje, niti bilo ko može a nas natera da usvojimo ''tradicionalnu'' ulogu žene. Postoje ljudi koji su ''zaostali'' u tom pogledu, ali svakako neko drugi mora da pristane da bude tradicionalna žena za koju se očekuje da dobija batine i uslužuje muža.
To je neka vrsta iskrivljene logike. Individualna problematika nije isto što i društvena. U prijateljskim ili partnerskim odnosima izvinjavanje je poželjno, posebno ako smo zaista nešto loše učinili, ono može da bude lekovito i da popravi situaciju. ''Izvini što sam zaboravio tvoj rođendan, bio sam prezauzet.''U međunarodnoj i državnoj politici to je znak slabosti, nepouzdanosti i neozbiljosti. U biznisu i privredi to je znak licemerja.
Isto tako se za nasilje u školama okrivljuju pojedinci - nasilna deca iz nasilnih porodica. Zapravo od njih sve počinje, ali za nasilje su krivi i svi ostali. Koliko me sećanje služi, deca se grupno ustremljuju na ''žrtvu'' i sistematski joj zagorčavaju život, ne radi se o jednom nasilniku, već o grupi nasilnika. Oni sebe ne doživljavaju tako, verovatno imaju razvijenu empatiju i znaju da to nije u redu, ali ne osećaju krivicu. Ukoliko pomognu žrtvi i oni sami će postati žrtve. Oni se samo prilagođavaju većini i štite svoje interese. Zašto da se osećaju krivima za nešto na šta su bili primorani? To je nešto čemu nas uče i što je postala društvena norma i običaj. Kao što danas postoji više kupoholičarki nego npr domaćica ili intelektualki. Bolje je udariti nego biti bijen.
To nije ništa novo, ljudi mogu da uživaju u agresiji i ako im se to servira kao društveni model i nešto OK, onda se ne mogu kriviti za neku patologiju. To je prihvatljivo ponašanje.
Ali to se predstavlja kao individualni problem, iako bi bio manji kada bi se deca učila pozitivnim primerima, da na primer treba da štite slabije, umesto da ih zlostavljaju. Kada bi se apelovalo na njihovu savest i ljudskost, umesto što se beskorisno optužuju patetičnim TV reklamama. Humanost nije nešto što je rezervisano samo za ''društveno odgovorna'' preduzeća i razne sportiste, to je nešto što bi svako mogao da uradi i ne samo zbog dobrog publiciteta kao što je sa gorenavedenima slučaj. To bi smanjilo problem, ako bi bilo agresivnih pojedinaca, oni bi ispaštali. Danas se dešava da se deca koju zlostavljaju u školi primoravaju na trpljenje i toleranciju, dok se agresivcima ne može ništa. Agresivni ljudi nas sve zlostavljaju, a mi svi moramo da trpimo i tolerišemo.
I onda se dešava da se sva agresija prelomi preko leđa određene društvene grupe. To je uglavnom policija i žalosno je to šta oni sve moraju da trpe. Ugroženi su i kontrolori u prevozu, trgovci u supermarketima, radnici gradske čistoće... i mnogi drugi na kojima se pojedinci stalno iživljavaju bez ikakvog razloga i bez ikakve posledice.
U stara vremena je postojao običaj fizičkog kažnjavanja raznih prestupnika (lažova, lopova, prevaranata, manijaka). Skoro sa žaljenjem i nostalgijom gledam na ta vremena.
Sigurna sam da postoji mnogo ljudi koji su te batine zaslužili, a ko želi neka mi u komentarima navede svoje favorite. Uostalom, i drugi ljudi sastavljaju svoje top-liste.
Osim toga postoje i ovakvi proizvodi koji se dobro prodaju kao pokloni. Ako niste znali šta da nekom poklonite za rođendan, eto vam predloga.
Ako ništa drugo, postoje igrice u kojima možete pošteno da se iživite.
Ako vas je sve to izopačilo do te mere da ste postali perverzni, nema veze i to je OK.
Ako niste, još bolje.