Teodor fon Burg-opasnost za Srbiju

  Ovih dana sam u Politici pročitala dosta tekstova o tome kako su talentovani, ostvareni i svetski priznati mladi ljudi u Srbiji izloženi velikom neprijateljstvu i mržnji nas ostalih. Kao što ste mogli primetiti, ni ja na to nisam sasvim imuna, pa se nadam da ću se iskupiti ako napišem par reči o tome.

   Sa autorima koji tako zdušno brane Vuka Jeremića ne mogu da se svim srcem složim, jer zaista ne umem da procenim ni koliko je on talentovan, niti kakva je njegova uloga u svetu, a još manje da li je njegova uloga u istoriji naše zemlje pozitivna. To da li je on suviše gramziv ili samo uzima onoliko novca koliko mu minimalno treba, ne znam. Iskreno vam kažem, ne znam zasigurno.

 Ali mogu da pišem o Teodoru fon Burgu jer je on zaista dokazano talentovan. I on je bio na naslovnoj strani Politike, bio je kod predsednika Nikolića, pričalo se o njemu, čak se slikao sa zastavom kao pravi pravcati olimpijski sportista!!! Čak je i bio u Dnevniku RTS-a, razgovarao je sa gospođom Jeremić, koja je morala da mu postavi neizbežno pitanje- da li će on kad poraste i kada se iškoluje postati profesor u Matematičkoj gimnaziji? Zamislite da on ima veće ambicije, želi da bude profesor na fakultetu??? A što ide u svet? Zar mu nije dobro u Srbiji?

  I to je sve OK, da nisam rešila da pogledam šta je to što ljudi pišu i misle o njemu. To je uglavnom sledeće:
1. Kao mlađi nije dobijao stipendije za talente zato što se takmičio na višem nivou, sa decom starijom od sebe. Zato mu nije sledovala novčana pomoć koja bi mu pomogla da se dodatno intelektualno usavršava. Ovako je prepušten na milost i nemilost svojoj preambicioznoj majci i profesorima koji ga muče matematikom.

  Zapravo, država je pokušala da ga zaštiti od propasti. Svi znamo kakvo je mučenje ta matematika, koliko opterećuje i boli, i kako odvaja dete od života, vršnjaka i normalnog odrastanja. Nije normalno voleti i razumevati matematiku. Pijaže je  to dokazao, razumevanje tako složenih koncepata u tako ranom uzrastu odstupa od normale. Niko ne voli matematičare i one koji se tako osećaju. Ja nisam imala svest o opasnosti od matematike dok nisam krenula na fakultet i čula svoje koleginice kako se hvale time kako ne znaju matematiku zato što su veoma ženstvene (znate, razlike između muškog i ženskog mozga). To znači da ja nažalost nisam tako ženstvena, ma kako izgledala neupućenima.
    I sama sam nekada davno bila dovoljno naivna da tvrdim kako volim matematiku i to mi je donelo jedino podsmeh i zlostavljanje. I mene su ti matematičari pokušavali da uhvate u svoju mrežu, govorili su mi da sam talentovana i isto su tako koristili razne podmukle trikove da me prevare. Posebno u osnovnoj školi, jednom sam čak išla i na takmičenje, nisam dobro prošla, ali su moji drugovi uspeli da me blagovremeno ''spuste na zemlju'' i tada sam stekla averziju prema takmičenjima. Ali još uvek u dnu duše gajim iracionalno poštovanje prema onima koji taj talenat imaju, šta ćete, sentimentalnost valjda...
2. Zatim se govori o tome da on uopšte ne bi ni trebao da bude u Srbiji. Treba da ide negde u svet. Ne treba da se vraća i ne treba nam njegovo mišljenje ni o čemu, posebno ne o ekonomiji. Jer posla za njega neće i ne može biti...nikad.
   Jedino se bojim da nije saznao za Milutina Milankovića ili još gore pročitao njegovu ''Autobiografiju''. I on je bio dete koje obećava, ali...bolje da ne znate šta je uradio. Zamislite, došao je u Srbiju da bude profesor. A bio je dete koje puno obećava...

3. Zatim se kritikuje njegova majka zato što mu je oduzela normalno detinjstvo. Njeno ponašanje se graniči sa zlostavljanjem. Zašto mu nije puštala Diznijeve crtaće i vodila ga u igraonice? Ko zna kako je ta kulturna deprivacija uticala na njegovu psihu? Možda će i on da misli da je sve to glupost?

4. Zatim su tu i psiholozi koji tvrde da on, iako inteligentan nije ni izbliza toliki genije kao Novak Đoković. Matematička takmičenja ne znače ništa, za razliku od teniskih takmičenja koja su važna za taj sport i koja čine njegovu suštinu. Uspeh na njima ne predviđa uspeh u karijeri, tvrde oni stručno, i zato matematičke talente ne treba podsticati. Nema koristi od toga, niti garancije da će oni izumeti nešto genijalno. Zato su prepušteni snalažljivsti svojih roditelja. Ne treba ih ni hvaliti da se ne uobraze i ne umisle koješta. Ne zanima nas ni njihovo mišljenje o dotičnim psiholozima, ako se neko od njih preorjentiše na društvene nauke.

5. Matematički talenti nepravedno zasenjuju decu koja su mnogo značajnija i koja treba da dobijaju mnogo više pažnje. Ta deca će sigurno biti nešto izuzetno kada porastu, za razliku od matematičara. Takvi trebaju ovom društvu i to je čak i Teodorova majka prepoznala i objavila u otvorenom pismu od pre par godina.

6. Matematički talenti i drugi intelektualno nadareni pojedinci izazivaju opasan psihološki kompleks- Kainov kompleks. Nisam psiholog i ako vas zanima guglujte, ali oni su strašno patogeni. Zato ih treba najuriti iz  države. Oni upropašćavaju ovaj napaćeni narod gore od svih političara i estradnih zvezda zajedno.

Krimirad, čovek mojih snova

   Dragi moji čitaoci, znam da sam vas pomalo zapostavila, ali nadam se da ću se ovim postom makar malo iskupiti. U prošlom postu sam priznala kako sam oduvek imala želju za nekim tamo znanjem, i onda sam ispoljila skoro malograđanski prezir prema Jeleni Karleuši i njenom umetničkom radu. Ja sam puna zavisti i zlobe i molim vas da mi oprostite. Kad fini ljudi sa Filozofskog fakulteta u Nišu smatraju da je ona relevantan kulturni fenomen, ko sam ja da tvrdim suprotno? Mora biti da sam ja glupa, a ne ona...
   Jer to može biti samo to, nema šanse da mi se njeno pevanje uopšte ne sviđa, nisam sasvim iskrena kad kažem da ne volim njen milozvučni glas, da okrenem glavu na drugu stranu kada na policama supermarketa ugledam njeno lice (ili nešto drugo) na naslovnoj strani nekih novina, da proklinjem komšije koji imaju makar jedan njen CD, da isti nisam kupila zato što nemam dovoljno novca ili nešto tako... A i tvrdila sam da su njene izjave mučenje za zdrav mozak i da sam imala viziju ovoga i pre nego što je i ona sama u javnost pustila ''kontroverzne'' fotografije koje su ništa drugo nego čista umetnost.

  To je originalna umetnost, bez obzira na to što nam se čini da smo to već negde videli. Lady Gaga je koristila drugu vrstu mesnih proizvoda i to u obliku šnicli, a ovo je prva kategorija, a uz to je i originalnije.
   A što se tiče biblijskih referenci- i to je originalno...na srpskom jeziku. Dokle će ta Crkva da nas ugnjetava i da nam brani da imamo seksualne slobode? Jer u tome je suština hrišćanske duhovnosti i pravoslavlja- oni su tu da nas kritikuju i da nam zabranjuju da upražnjavamo seks, koristimo kontracepciju, menjamo partnere (kad nam dosade ili kad ostanu bez para) i  da koristimo droge. A kakav je život bez toga?
   Uostalom, oni promovišu jedan vrlo dosadan i bedan lifestyle koji je totalno out. A Jelena nas uči zaista važnim stvarima u životu. Šteta što je za mene već kasno, da nisam ignorisala njen rad, možda sam mogla i da se korigujem do 25. godine, ali sad sam nepopravljivo ogrezla u svojim predrasudama i bojim se da mi nema leka. Mene bi sad bilo blam da počnem i da postanem starleta, što je moderni ideal uspešne žene (ako sam uspela da se dobro informišem). Kako ću zaboga da ulovim čoveka svojih snova, ovakva kakva sam sad?

  Ovaj cenjeni umetnički projekat videla sam prvi put pre neki dan dok sam besciljno premotavala kanale na TV-u. I začudo, nisam mogla da odvojim oči do kraja spota. Obuzelo me je neko sujeverno osećanje, prekrstila sam se nekoliko puta, poprskala sam TV prijemnik svetom vodicom i za svaku sigurnost sam iščupala električni kabal iz utičnice. Ali taj egzorcizam nije pomogao, pa sam opet upalila TV prijemnik- opet sam naišla na isti spot i opet nisam mogla da odvojim oči do kraja. Treći put sam čak i obratila pažnju na reči i poruke koju one nose, a sada više ne smem ni da gledam TV jer se bojim da ću početi i da pevušim tu pesmu (to je zato što nemam baš neki glas za pevanje).
   Uglavnom u njoj se glorifikuje kriminalni lifestyle, oružje i brendovi automobila, dijamanti, ima aluzija na prostituciju, zatim materjalizam i bogatstvo stečeno kriminalom i ubistvima, Jelena kao ideal savršene žene zbog koje bi taj Krimirad počinio ubistvo, neka tela koja trunu u reci (!!!) i slične stvari. A u vizuelnom delu se pojavljuju neki tipovi što repuju, neka kola, zatim neka golotinja, čini mi se i mlazovi krvi i neke subliminalne poruke jer se slike brzo smenjuju, mete ispred kojih igra Lady Gaga (to je baš svetski nivo),

 đuskanje pred kojim bi se i Beyonce postidela

i odevne kombinacije koje prosto morate poželeti ako ste normalna devojka.

Prosto ne možete da odolite tome da napravite svoju fake verziju (kad već sve ne možemo da budemo dive).

 Ali što je najvažnije, tu sam prvi put videla nešto sasvim originalno. Naime to je novi trend koji moram da prva uočim pre nego što se proširi. Novo ime- Krimirad. Slično je na prvi pogled imenima Milorad ili Živorad, koja su malo demode i imaju neki seljački prizvuk. Čast izuzecima koji su i sa tim imenima nešto mogli da urade u svom životu, ali njihovi nosioci su mahom seljaci. Ime Krimirad je baš fancy, ono simblizuje pravu muškarčinu i džentlmena. Jednom rečju, on je čovek mojih snova...Moja tragedija je u tome što to nisam do sada uspela da shvatim i ovim putem moram da vas o tome obavestim i zahvalim svima koji su mi na to skrenuli pažnju. Sada i ja moram da diplomiram i dobijem diplomu filozofskog fakulteta...

Kako se spremiti za test opšte informisanosti?

   Ovo je pitanje na koje sam mislila da znam odgovor, čak sam i delila savete mlađima, preporučivala im knjige za koje mislim da su naročito korisne. Bila sam previše samouverena i uobražena što se toga tiče. Ja sam pre nekoliko godina polagala taj famozni test opšte informisanosti i zaista sam dobro prošla na njemu, imala sam 27 od 30 poena što je zaista dobro kad se uporedi sa ostalima. Zapravo taj test mi je pomogao da se upišem na studijsku grupu na koju su konkurisali sve sami odlikaši i vukovci. To je jedina prilika kada mi je to opšte znanje bilo od neke opipljive koristi, dok ponekad ume i da zasmeta u realnom životu. Nekad poželim da manje znam i manje mislim, da budem jednostavnija...

   Ja inače imam dobru memoriju i pamtim dosta toga, volim da čitam, zanimaju me različite stvari i moram da priznam da ponekad čak i listam enciklopedije bez ikakve spoljašnje prinude. Ali ne znam sve o svemu, ne zanimaju me sportovi i holivudski blokbasteri i glumci i glumice koje u njima glume. Ali svakako zapamtim nešto ukoliko se o tome dosta priča...Uglavnom, podržavam testove opšte informisanosti jer mislim da zaista favorizuju inteligentne ljude sa dobrom memorijom i kulturnim interesovanjima. Svi znamo za mane školskog sistema naše države i znamo kako je to ocenjivanje nepravedno i subjektivno i upravo zato je dobro da postoje ovakvi testovi na filozofskim fakultetima jer bi u protivnom možda bili odbačeni najinteligentniji kandidati za upis.
   Ali jedno kontroverzno pitanje me je zaista zbunilo, jer ni ja ne bih znala odgovor na njega. Tragično je to da je neko na osnovu toga što nije znao odgovor na njega eliminisan na prijemnom.

   Ne kritikujem Jelenu Karleušu i njeno delovanje, ko voli nek izvoli. Ali nije u redu to što je to pitanje postavljeno na prijemnom ispitu. Svi znamo da nam ona baš i nije svima po ukusu, neki smatraju da je njeno pevanje kazna za uši, njeni spotovi kazna za oči, praćenje i razumevanje njenih izjava i društvenih aktivizama mučenje za intelekt- uglavnom nešto što bi neko inteligentan ''blokirao'' i ignorisao da bi upošte mogao nešto pametno da smisli. Jer je svima poznato kolika je prezasićenost informacijama, a ako taj nesrećnik mora da uči i pamti ovakve stvari-šta bi bilo sa njim. Jer to je prokletstvo dobrog pamćenja, taj bi morao da pamti takve informacije zauvek, osim ako ne oboli od demencije u starosti što bi bila sreća u nesreći.

 Starije generacije sa nostalgijom govore o tome kako su u školi morali da uče i kako mi današnji ljudi ne možemo ni da se merimo sa njima.

 Drugi tvrde kako su deca preopterećena dosadnim i nepotrebnim gradivom, da moraju da bubaju i da ne znaju da primene naučeno. Slažem se, ali ovo je još gore...

Zašto budući studenti filozofskih fakulteta moraju da znaju ovakve stvari, da slušaju radio-stanice sa narodnjacima jer postoji mogućnost da takvo pitanje bude na testu opšte informisanosti, da čitaju žutu štampu, da budu informisani o svakoj gluposti koju ti fini ljudi odvale, da znaju sve o njihovim aferama i zaljubljivanjima, odljubljivanjima, brakovima, finansijskim neprilikama i drugim veoma važnim stvarima? I kada bi oni trebalo da stignu da pročitaju nešto od Tolstoj-evskog?