Dragi čitaoci, moram da vam se izvinim jer sam se izletela u pogledu političkih analiza- Tadiću NIJE crkla krava. Ona je živa i zdrava, može da leti i da bljuje vatru, ima devet života i što je najvažnije na svetu- ona može da ostane na državnim jaslama!!!
Ne znam koji me je đavo terao da pišem o tome. To bi bilo isto kada bih rekla da je to matematički problem.
Dečak Boris ima tortu koju će podeliti sa rođacima i najboljim drugom Ivicom. Ali u neočekivanom obrtu sudbine saznaje da ima polubrata Tomu što nije fer (šokiran je i emotivno povređen tim saznanjem), ali je legitimno da tu tortu podeli i sa njim. Koliko delova će dobiti svako od njih. Recimo da se radi o čokoladnoj sladoled-torti.
A ja se osećam kao učenik koji taj matematički zadatak rešava. I koji ne zna šta je tačno rešenje. I niko u odeljenju ne zna i to za njega predstavlja intelektualni izazov. Ali rezignirano priznaje da jednostavno nije pametan.
I kako onda pobediti u trci za Evropu? Ko to može? Neki politički disident, osoba od koje to niko ne očekuje?
I zaista postoji neko ko to može, i stvarno je pobedio u evropskoj trci, ali o njemu se nešto mnogo i ne piše. U Politici je neki dan dobio manje od četvrtine sportske strane, što me je navelo na pomisao da bih mogla i njega da pomenem na svom blogu, jer plivanje je moj omiljeni sport. I stvarno gotivim tog lika, kako to mladi kažu. Moram da pomenem Milorada Čavića.
I nekako mi je zaista drago zbog njegovog uspeha i toga što je u boljoj formi. I to nije državni uspeh, već pobeda čoveka nad nevoljama koje su mu sudbina i država u sinergiji priredile. Nešto nad čime se čovek zamisli, čak iako ga ne zanimaju sportski rezultati. Koliko puta smo odustali od nečega jer nam se činilo nemogućim ili zato što su nas svi odgovarali od toga? Možda zato što su nas ismejali zbog toga? Ili bili neprijateljski raspoloženi prema nama? Ili zato što nismo imali podršku?
Mislim da bi bilo pravedno da neko piše i o Čaviću jer on to zaslužuje, za razliku od drugih nametljivijih likova. Jer on je zaista izuzetan čovek.
U stvari, o politici i političarima nisam ni trebala da pišem.
Ne znam koji me je đavo terao da pišem o tome. To bi bilo isto kada bih rekla da je to matematički problem.
Dečak Boris ima tortu koju će podeliti sa rođacima i najboljim drugom Ivicom. Ali u neočekivanom obrtu sudbine saznaje da ima polubrata Tomu što nije fer (šokiran je i emotivno povređen tim saznanjem), ali je legitimno da tu tortu podeli i sa njim. Koliko delova će dobiti svako od njih. Recimo da se radi o čokoladnoj sladoled-torti.
A ja se osećam kao učenik koji taj matematički zadatak rešava. I koji ne zna šta je tačno rešenje. I niko u odeljenju ne zna i to za njega predstavlja intelektualni izazov. Ali rezignirano priznaje da jednostavno nije pametan.
I kako onda pobediti u trci za Evropu? Ko to može? Neki politički disident, osoba od koje to niko ne očekuje?
I zaista postoji neko ko to može, i stvarno je pobedio u evropskoj trci, ali o njemu se nešto mnogo i ne piše. U Politici je neki dan dobio manje od četvrtine sportske strane, što me je navelo na pomisao da bih mogla i njega da pomenem na svom blogu, jer plivanje je moj omiljeni sport. I stvarno gotivim tog lika, kako to mladi kažu. Moram da pomenem Milorada Čavića.
I nekako mi je zaista drago zbog njegovog uspeha i toga što je u boljoj formi. I to nije državni uspeh, već pobeda čoveka nad nevoljama koje su mu sudbina i država u sinergiji priredile. Nešto nad čime se čovek zamisli, čak iako ga ne zanimaju sportski rezultati. Koliko puta smo odustali od nečega jer nam se činilo nemogućim ili zato što su nas svi odgovarali od toga? Možda zato što su nas ismejali zbog toga? Ili bili neprijateljski raspoloženi prema nama? Ili zato što nismo imali podršku?
Mislim da bi bilo pravedno da neko piše i o Čaviću jer on to zaslužuje, za razliku od drugih nametljivijih likova. Jer on je zaista izuzetan čovek.
U stvari, o politici i političarima nisam ni trebala da pišem.
Нема коментара:
Постави коментар