Dragi moji čitaoci, napravila sam pauzu u pisanju bloga i baš sam se obradovala onom komentaru od pre nekoliko dana. Za razliku od drugih blogera, jedina stvar koja može da me obeshrabri je to što ne znam šta ljudi uopšte misle o mom pisanju i to što ne postoji neka povratna informacija. Inače, nije mi važno bilo šta drugo, ne želim da namećem svoje mišljenje, ne želim da igram onu igru ''komentarisaću te ako me komentarišeš'' sa drugim blogerima, ne želim da otvorim nalog na Twitteru ili da se bavim nekim drugim stvarima koje mogu da mi povećaju broj čitalaca. To ne deluje na mene pri izboru blogova koje volim da čitam, pa pretpostavljam da mi ne bi mnogo pomoglo.
I meni se desilo da na nečijem blogu pronađem nešto što me muči iskazano rečima, već primećeno, opisano i zato na neki način lakše. Zahvalna sam ljudima koji mogu da budu iskreni u pogledu nekih ružnih stvari koje im se dešavaju u životu i koje primećuju oko sebe. Možda se tako ne može uticati na svest velikog broja ljudi, ali će barem neka stvar biti nazvana svojim imenom i što je najlepše od svega, možemo da joj se javno podsmevamo.
A sada da pređem na malo suptilnije probleme. Kao što ste možda mogli da primetite moja kriza identiteta je poprimila skoro groteskne razmere. Svesna sam toga, nije mi lako i prosto nisam pametna šta da radim sa sobom. Želela sam da budem optimista,spin-doktor, mythbuster, politički analitičar, draga saveta...da ne nabrajam dalje, preterala sam već odavno i nema nazad.
Uostalom, šta ima loše u tome što sada hoću da budem detektiv, njih ima u filmovima i književnim delima, svi oni su jako omiljeni od Toma Sojera do Nika Slotera (da ne nabrajam druge). Jedini problem mi je bio to što zazirem od nasilja i kriminala, ne ide mi od ruke brza vožnja, ne trčim brzo niti daleko (dobro plivam, ako to nešto znači), ne umem da koristim vatreno oružije, ne vladam borilačkim veštinama, nisam baš majstor prerušavanja, nisam neupadljiva... ali moje male sive ćelije mogu to da nadoknade. Posebno kada sam na TV-u videla kako se to radi...ali da počnem od početka...
U poslednje vreme ne znam o čemu da pišem, čini se da se u državi i u životu dešava milion različitih stvari u kojima se davimo kao u živom blatu i zbog kojih me hvata očajanje. Jedna od njih je posebno užasna, naime TV program na Pinku je skandalozan. To je ono što ljude u ovoj napaćenoj državi najviše muči i zato sam se odlučila da analiziram taj problem. Ja sam ipak ozbiljna osoba koja ozbiljno shvata blogovanje...sve zbog vas.
Pre ovog iskustva mrzela sam te gluposti, prezirala sam iz dna duše te javne likove koji se guraju u nečiji život putem medija, pokušavaju da nam prodaju svoju ''umetnost'', svoj pogled na svet i stil, koji nam daju na znanje s kim su u vezi, šta imaju...i da nas čak nauče kako da mi živimo i da nam tolerantno oproste što crkavamo od zavisti i zlobe nad njima. I još da postoji neko ko bi to sve pratio ili čak plaćao...sve to mi je bilo neshvatljivo i bezveze.
Tim pre me čudi što sam se nedavno inficirala virusom nekulture i počela da pratim ovaj ozloglašeni TV program, koji je još gori od prethodnog. Radi se o emisiji ''Preljubnici''.
U toj emisiji detektivi hvataju u preljubi neke likove i time štite javni moral od propadanja. Posebnu čar svemu tome daje što se tamo može pojaviti bilo ko od visokoobrazovanih osoba do prostih seljaka koji svoje supruge jure po prašnjavim drumovima u atarima zabačenih sela bogu iza nogu. I niko nije bezbedan osim mene i meni sličnih koji ne mogu da pronađu pravog partnera ni da im život od toga zavisi. Ali ovim programom sam toliko očarana i imam tako jaku želju da u njemu učestvujem da prosto moram da postanem detektiv. Osim toga oni primaju saradnika sa najmanje VSS (pročitala sam na njihovom sajtu). Dobro je znati da postoji neko ko bi i takve zaposlio.
Jedino me brine to što neki zlobnici tvrde da to nisu pravi snimci nego loše odglumljeni i loše napisani scenariji. Istina je da su glumci loši i da scenariji pomalo ''škripe'', ali je Pink započeo jedan trend koji je za svaku pohvalu. Naime oni su prvi rekli ne televizijskoj mafiji. Televizijskoj mafiji? Moja saznanja tvrde da ona postoji, neću nabrajati sva imena, samo one za koje svi znamo da su umešani- Sloboda Mićalović, Vojin Ćetković i Ivan Bosiljčić. Ko razume, shvatiće.
Sada i drugi glumci i wannabe glumci imaju šansu da se pojave na TV-u u romantičnim komedijama i tragedijama. Što se mene tiče, to je korak napred za kulturu i umetnost.
I meni se desilo da na nečijem blogu pronađem nešto što me muči iskazano rečima, već primećeno, opisano i zato na neki način lakše. Zahvalna sam ljudima koji mogu da budu iskreni u pogledu nekih ružnih stvari koje im se dešavaju u životu i koje primećuju oko sebe. Možda se tako ne može uticati na svest velikog broja ljudi, ali će barem neka stvar biti nazvana svojim imenom i što je najlepše od svega, možemo da joj se javno podsmevamo.
A sada da pređem na malo suptilnije probleme. Kao što ste možda mogli da primetite moja kriza identiteta je poprimila skoro groteskne razmere. Svesna sam toga, nije mi lako i prosto nisam pametna šta da radim sa sobom. Želela sam da budem optimista,spin-doktor, mythbuster, politički analitičar, draga saveta...da ne nabrajam dalje, preterala sam već odavno i nema nazad.
Uostalom, šta ima loše u tome što sada hoću da budem detektiv, njih ima u filmovima i književnim delima, svi oni su jako omiljeni od Toma Sojera do Nika Slotera (da ne nabrajam druge). Jedini problem mi je bio to što zazirem od nasilja i kriminala, ne ide mi od ruke brza vožnja, ne trčim brzo niti daleko (dobro plivam, ako to nešto znači), ne umem da koristim vatreno oružije, ne vladam borilačkim veštinama, nisam baš majstor prerušavanja, nisam neupadljiva... ali moje male sive ćelije mogu to da nadoknade. Posebno kada sam na TV-u videla kako se to radi...ali da počnem od početka...
U poslednje vreme ne znam o čemu da pišem, čini se da se u državi i u životu dešava milion različitih stvari u kojima se davimo kao u živom blatu i zbog kojih me hvata očajanje. Jedna od njih je posebno užasna, naime TV program na Pinku je skandalozan. To je ono što ljude u ovoj napaćenoj državi najviše muči i zato sam se odlučila da analiziram taj problem. Ja sam ipak ozbiljna osoba koja ozbiljno shvata blogovanje...sve zbog vas.
Pre ovog iskustva mrzela sam te gluposti, prezirala sam iz dna duše te javne likove koji se guraju u nečiji život putem medija, pokušavaju da nam prodaju svoju ''umetnost'', svoj pogled na svet i stil, koji nam daju na znanje s kim su u vezi, šta imaju...i da nas čak nauče kako da mi živimo i da nam tolerantno oproste što crkavamo od zavisti i zlobe nad njima. I još da postoji neko ko bi to sve pratio ili čak plaćao...sve to mi je bilo neshvatljivo i bezveze.
Tim pre me čudi što sam se nedavno inficirala virusom nekulture i počela da pratim ovaj ozloglašeni TV program, koji je još gori od prethodnog. Radi se o emisiji ''Preljubnici''.
U toj emisiji detektivi hvataju u preljubi neke likove i time štite javni moral od propadanja. Posebnu čar svemu tome daje što se tamo može pojaviti bilo ko od visokoobrazovanih osoba do prostih seljaka koji svoje supruge jure po prašnjavim drumovima u atarima zabačenih sela bogu iza nogu. I niko nije bezbedan osim mene i meni sličnih koji ne mogu da pronađu pravog partnera ni da im život od toga zavisi. Ali ovim programom sam toliko očarana i imam tako jaku želju da u njemu učestvujem da prosto moram da postanem detektiv. Osim toga oni primaju saradnika sa najmanje VSS (pročitala sam na njihovom sajtu). Dobro je znati da postoji neko ko bi i takve zaposlio.
Jedino me brine to što neki zlobnici tvrde da to nisu pravi snimci nego loše odglumljeni i loše napisani scenariji. Istina je da su glumci loši i da scenariji pomalo ''škripe'', ali je Pink započeo jedan trend koji je za svaku pohvalu. Naime oni su prvi rekli ne televizijskoj mafiji. Televizijskoj mafiji? Moja saznanja tvrde da ona postoji, neću nabrajati sva imena, samo one za koje svi znamo da su umešani- Sloboda Mićalović, Vojin Ćetković i Ivan Bosiljčić. Ko razume, shvatiće.
Sada i drugi glumci i wannabe glumci imaju šansu da se pojave na TV-u u romantičnim komedijama i tragedijama. Što se mene tiče, to je korak napred za kulturu i umetnost.
Нема коментара:
Постави коментар