Ko je pobedio u evropskoj trci?

   Dragi čitaoci, moram da vam se izvinim jer sam se izletela u pogledu političkih analiza- Tadiću NIJE crkla krava. Ona je živa i zdrava, može da leti i da bljuje vatru, ima devet života i što je najvažnije na svetu- ona može da ostane na državnim jaslama!!!

  Ne znam koji me je đavo terao da pišem o tome. To bi bilo isto kada bih rekla da je to matematički problem.
   Dečak Boris ima tortu koju će podeliti sa rođacima i najboljim drugom Ivicom. Ali u neočekivanom obrtu sudbine saznaje da ima polubrata Tomu što nije fer (šokiran je i emotivno povređen tim saznanjem), ali je legitimno da tu tortu podeli i sa njim. Koliko delova će dobiti svako od njih. Recimo da se radi o čokoladnoj sladoled-torti.

  A ja se osećam kao učenik koji taj matematički zadatak rešava. I koji ne zna šta je tačno rešenje. I niko u odeljenju ne zna i to za njega predstavlja intelektualni izazov. Ali rezignirano priznaje da jednostavno nije pametan.
   I kako onda pobediti u trci za Evropu? Ko to može? Neki politički disident, osoba od koje to niko ne očekuje?

  I zaista postoji neko ko to može, i stvarno je pobedio u evropskoj trci, ali o njemu se nešto mnogo i ne piše. U Politici je neki dan dobio manje od četvrtine sportske strane, što me je navelo na pomisao da bih mogla i njega da pomenem na svom blogu, jer plivanje je moj omiljeni sport. I stvarno gotivim tog lika, kako to mladi kažu. Moram da pomenem Milorada Čavića.

  I nekako mi je zaista drago zbog njegovog uspeha i toga što je u boljoj formi. I to nije državni uspeh, već pobeda čoveka nad nevoljama koje su mu sudbina i država u sinergiji priredile. Nešto nad čime se čovek zamisli, čak iako ga ne zanimaju sportski rezultati. Koliko puta smo odustali od nečega jer nam se činilo nemogućim ili zato što su nas svi odgovarali od toga? Možda zato što su nas ismejali zbog toga? Ili bili  neprijateljski raspoloženi prema nama? Ili zato što nismo imali podršku?

   Mislim da bi bilo pravedno da neko piše i o Čaviću jer on to zaslužuje, za razliku od drugih nametljivijih likova. Jer on je zaista izuzetan čovek.
 U stvari, o politici i političarima nisam ni trebala da pišem.

Kad Tadiću crkne krava

   Prosto ne mogu da odolim a da ne prokomentarišem protekle izbore. Za razliku od drugih koji su celu situaciju ignorisali, ja sam glasala. Neću vam otkriti za koga...jer pristalice suprotne strane mogu da se uvrede i zauvek napuste moj blog. A meni ste svi vi važni!!! (A važni su mi i čitaoci iz drugih zemalja, čisto da se zna.) Kao što je Madonna jednom rekla Everyone is entitled to my opinion. I ja sam isto tako velikodušna, bez obzira na broj fanova.

   Istina je da nemam političke favorite, nisam ni dosledna u glasanju za neku stranku, nisam  ni pristalica neke političke ideologije, na moj izbor nisu uticali čak ni Novakov tata, Zdravko Čolić ili Bajaga niti ostali fini ljudi...ali ipak sam glasala. Smatram da je dobro što još uvek imamo glasačko pravo, čudi me da ga nisu ukinuli. U ostalom, nije mi ni prvi ni poslednji put da biram između dve opcije koje mi se ne dopadaju. Ali šta je, tu je...

  Uklučim TV i gledam rezultate utakmice i slušam komentare o tome. I nekako dobijem utisak da se desilo nešto nezamislivo, nepredviđeno i potencijalno katastrofalno. Skoro apokaliptično. U nedostatku boljih slika staviću ovu za koju mislim da najbolje odslikava apokalipsu.

   Tadić više nije predsednik Srbije. Niko to nije očekivao, politički analitičari i statističari se čude, još uvek navijaju za Tadića iako je sve već gotovo i završeno, još nisu stigli da promene mišljenje u svetlu novih dokaza. Kako je to moguće?

   Kakav je ovo narod koji je glasao, to mora da je gluplji deo populacije, a na ovom svetu ništa više nije sigurno i stabilno? Možda će i engleska kraljevska porodica ostati bez trona. Zar je moguće da se promeni politička partija koja vlada državom? Čula sam i argument da to nije dobro zato što oni nemaju iskustva u upravljanju državom i da bi bilo mnogo bolje kada uopšte ne bi preuzeli vlast jer je država u tako teškom i nezahvalnom položaju...

  A taman su se neki od nas ponadali da će se ispuniti ona obećanja o tzv departizaciji, kada sad možda više i ne budu imali šansu za to.

  A baš su se potrudili sa onom kampanjom, imali su čak i pesmu sa muzičkim spotom. Možda za njega nisu platili više od Madonne, ali je svakako ispao bolji i pristojniji. Šteta samo što ga nisu upotrebili na Evroviziji, sigurno bi pobedila Srbija.

   Oprostite mi na zluradosti, izgleda da patim od jedne nesrećne nacionalne boljke, naime radujem se kada komšiji crkne krava. Stidim se svojih osećanja, ali ipak moram to da podelim sa vama, oprostite mi ako možete.

  Pošto sam još za Novu Godinu rešila da budem optimista, staviću jednu sliku koja najbolje opisuje moju nameru. A vi to razumite kako hoćete.