Self-help saveti, Melanija style

   Odavno se nisam bavila pitanjima tzv. popularne psihologije i mislim da je pravo vreme za to. Društvene patologije i predizborne kampanje su me smorile i mislim da nam je svima potrebna strategija za samopomoć. Nisam jedina sa tom idejom, ali verujte mi moja strategija se razlikuje...

  Zar ne bi bilo divno kada bismo mogli da promenimo svoj stav i ukupno raspoloženje i budemo zadovoljni i srećni kao osoba sa slike ispod...

   Kada bismo mogli da prestanemo da tražimo mane sebi i da kritikujemo to što jesmo i nismo uradili, što smo mogli, što nismo smeli, što mislimo da ne znamo i da treba još mnogo toga da usavršimo kod sebe...i uvek nam po nešto fali i smeta.

   Umesto toga bismo mogli da naučimo da volimo sebe i bezrezervno verujemo da smo savršeni. Mi smo savršeno lepi i inteligentni, svaka naša izjava je smislena, izgledamo divno u svakom trenutku našeg postojanja...

  I zato treba preduzeti sledeće:
1. Razgovarati sa drugaricama, eventualno otići u šoping i na kafu. Pitati ih za savete jer će oni uspeti da nas ''prizemlje'' i dovedu u realnost.
  Treba da se ugledamo na ljude koji su svojim životom zadovoljni, koji su oličenje normalnosti i jednostavne životne mudrosti koja nam uporno izmiče. Zato što smo tvrdoglavi i nerealistični, zato što nam je glava u oblacima i želimo nemoguće od ljudi (posebno od muškaraca).

  Zašto ne volimo one koji su nam bliski i dostupni, zašto tražimo razumevanje kada je sasvim dovoljno to što nas ljudi uopšte i tolerišu. Zašto moraju da trpe naše sentimentalne izlive i iracionalne želje da pričamo o ljudima koji više nisu među živima, i prema tome od njih nema više nikakve koristi. Ili o onima koji su previše daleko od nas... Posebno zato što ne razumeju kako nam je ta osoba toliko mnogo značila i otkud to da nam baš sada tako užasno nedostaje. Zašto iskren razgovor sa drugaricama ne može da učini da se osećamo bolje- da li zato što smo nepovratno zastranili ili nam je potreban psihoterapeut koji je stručniji za teži nivo problema.

2. Razgovarati sa psihologom ili psihoterapeutom
  Pravi psiholozi preziru self-help literaturu. Ali najgore je to što ne žele da nam daju neki savet kako bismo znali da prepoznamo koji od njih je normalan i nije budala. Jer to je izuzetno važno u izboru istog. Trebali bi da se ugledaju na astrologe i pišu tekstove u kojima prikazuju svoju veštinu i tad bi im možda neko verovao. Saveti astrologa ponekad i daju dobre rezultate, dok je ovo mahom gubljenje vremena (prema mom iskustvu).  Jer šta vredi specijalizacija u trajanju od četiri do osam godina kada ta osoba postane praznoglavi automat za ''reflektovanje'', bez pravog osećaja, iskrivljene logike i krajnje sumljivog moralnog rezonovanja. Još je gore kada vam to potpuno uništi iluzije vezane za profesionalno usavršavanje koje ste hteli da preduzmete, a koje vam se sada čini kao totalni gubitak vremena i intelektualne energije. I tako da sam i to eliminisala kao mogućnost.

3. Razgovarati sa sveštenikom ili duhovnim licem.
   Ni ovo nije najsrećnije rešenje ukoliko nemate nekih velikih grehova. Posebno ako ste naleteli na nekog ko je i sam ogrezao u porok.

   A taj porok vam nikako ne odgovara jer nemate neuništivo zdravlje i iz nekog neobjašnjivog razloga postanete još nesrećniji ako pijete. Još vam je gore ako nepoznati ljudi počnu da vam ustaju u autobusu jer misle da ste bolesni i to sutradan kada ste se uveliko istreznili i ''oporavili''. Nije alkohol za svakoga...Ali može i da pomogne.
   A sada dolazim do saveta koje lično predlažem:
1. Tu veliku ulogu igra alkohol, ali ne na onaj način na koji biste pomislili. Taj alkohol nije za vas nego za druge, za drugarice, rođake, roditelje i slične dušebrižnike. Jer kada se napiju od njih možete da čujete vrlo zanimljive stvari. Neke tajne koje će vas ''osloboditi'' i učiniti da se osmehujete od uveta do uveta. Možda neki novi detalj koji će vam razjasniti neku porodičnu ''tragediju'', neku odavno poverenu vam''tajnu'' koja vas je mučila a za koju ste saznali da je ta drugarica jednostavno izmislila, ili nečije ogromno licemerje za koje ''pojma niste imali''. I tu vam ne treba neka naročita diplomatija, jednostavno ponovite pitanje par puta dok ne čujete odgovor.
    Ako vas neka tajna muči, odajte je nekome (ali ne u pijanom stanju). Možete i meni da pišete...
    Odaću vam jednu tajnu koju sam saznala, da vam ilustrujem uspešnost ovog terapijskog postupka. Znate već za moje probleme sa nalaženjem ''srodne duše''. Osoba koja se najviše brinula da mi ne strada zdravlje zbog seksualne apstinencije je u stvari u braku sa muškarcem sa kojim nije bilo seksa već dugi niz godina, a i kad je bilo to nije bilo nešto sjajno.

2. Setite se te osobe koja vam nedostaje i toga šta je za vas učinila. Ako je ta osoba živa zahvalite joj i recite joj koliko vam znači, ali ne previše melodramatično da ne bi pomislila da umirete. Ako ta osoba nije živa pokušajte da pomognete nekome ko je u nevolji, kao što vam je svojevremeno ta osoba pomogla. Ili učinite neko dobro delo, ali tako da niko ne zna i ne insistirajte na zahvalnosti. Nekim ljudima treba vremena da shvate, ali to ne znači da vam nisu zauvek zahvalni. Ako učinite nešto dobro bolje ćete se osećati, a možda postanete i bolja osoba. Jednog dana će vam reći neko da mu je mnogo značilo to što ste mu rekli kad je bio nezgrapni tinejdžer od trinaest godina, a vama će biti nekako bolje. Zamislite, i meni se to desilo..

3. Ako vidite da je nešto glupost, pišite o tome na svom blogu. Kritikujte ljude koji su nesposobni i koji uživaju nezasluženo poverenje. Delite savete iz popularne psihologije jer će ih to nervirati. jer oni mrze self-help savete. Ako vam je astrolog pomogao korisnim savetom, a psiholog vas zamajavao budalaštinama, niste vi primitivac.

Melanija,part time spin-doktor

   Pisaću o nečemu što nam se svima smučilo- o predizbornim kampanjama. Nisam jedina koju predizborna kampanja nervira, ali sam primetila da se i najinteligentniji ljudi zadržavaju na tome da kritikuju koliko je loša sama kampanja, tj rad PR timova i reklamnih agencija, dok su o samim političarima i strankama reči suvišne. Ni ja neću kritikovati političare, najviše iz bojazni da ne uvredim i zauvek oteram nekog od svojih čitalaca. Ali moram da kritikujem kampanju, ne mogu da se suzdržim.

  Pitam se koliko je papira i mastila utrošeno i kakav će to uticaj na životnu sredinu imati, čini mi se da je kod mene završila čitava gomila i stalno pristiže još- a i sami znate da to nema nikakvog efekta na moje mišljenje. Ili možda grešim, možda su ti PR menadžeri i spin-doktori svemoćni, dok smo mi obični ljudi samo marionete u njihovim rukama. Čitala sam da su postizali čuda dobrom reklamom, da su zgrtali milione, da su pronašli i najskrivenije nesigurnosti u ljudima i pretvorili ih u zlato, da mogu i najinteligentniju ženu da pretvore u šopingholičarku i još mnogo zapanjujućih podataka...

   Utoliko me više čudi ova kampanja. Čini mi se da nema čoveka koji joj se ne podsmeva, a čula sam da na neke ljude samo gledanje reklamnih spotova deluje kao laksativ (bojim se samo da neka od farmaceutskih kompanija ne tuži našu državu koja je i onako u krizi i dugovima).

   Postoje teorije koje tvrde da ljudi imaju kratko pamćenje i da se ne sećaju šta su političari radili i govorili.

  Ovo bih morala da odbacim jer to psihologija nije potvrdila. Iz nekog svog ličnog iskustva primećujem da ljudi pamte svašta, čak i to šta političari rade i govore. U tome ih ne sprečava ni njihova haotičnost, nelogičnosti u izjavama ili sama količina tih izjava koja je ogromna. Osim toga postoji Internet u kome su zabeležene sve te izjave, a za neke postoje i snimci na Youtube-u. Dakle nemoguće je izbrisati utisak koji političari imaju na nas. Ne znam kako je moguće pretvoriti sve te utiske u pozitivno mišljenje, ali očigledno je da neki ljudi to pokušavaju. Da li to mogu ili samo hoće da im izvuku pare na kvarno, ne znam.
   Istina je da su vizuelno uznapredovali, u poređenju sa devedesetim godinama kada su kampanje ličile na stranice iz Bukvara ili Teletabise.

Ovo sad je nekako više cool, ali opet ne vidim kako to može bilo šta da utiče.

Ako nešto izgleda cool vizuelno ili ima neku asocijativnu sličnost sa nečim drugim, nema garancije da će to bilo ko primetiti. Ne znam da li je iko osim mene primetio paralelu između jednog herojskog i požrtvovanog čina mudrog vođe, nenasilnog otpora tiraniji ...i onoga što je PR tim jedne stranke pokušao da uradi i zbog čega se sigurno i dan danas kaju.

 To je slično onim tzv seks-simbolima koji ne mogu da se suzdrže da ne kopiraju Marilyn Monroe. Čak iako im nedostaju obline i prirodna lepota i senzualnost originala. Čak iako nemaju to nešto što zrači i privlači, nego u prirodi izgledaju dosta jadno. To ih ne sprečava - fake it 'till you make it.

  Ali otkud to da baš koriste krave, selo i slične zloupotrebljene ideje koje nisu baš previše cool. I to baš svi iako su do juče praktično prezirali seljake. Otkad je to cool?

  Zar nije mogla neka životinja egzotičnog izgleda?

   Jedino što bi moglo to da objasni je možda natalna karta Srbije koja ima neku planetu u Biku ili nešto tako. Ne razumem se u astrologiju, ali iz ličnog iskustva znam da te stvari funkcionišu skoro kao čudo. Da mi se lično nije desilo nikad u to ne bi verovala.

  Ako neko ima alternativno tumačenje neka mi napiše komentar ili pošalje link. Možete da napišete bilo šta, neću se ljutiti.

Danas mi je rođendan

   Nadam se da vam nisam previše nedostajala i da mi niste zamerili na tome što sam proredila postove. Jednostavno nisam bila raspoložena za pisanje bilo čega pametnog ili zanimljivog, a i samoj mi se smučilo da se žalim na sve na svetu, uključujući i sebe.
    Inspiraciju za današnji post mi je dao razgovor koji sam čula na ulici. Jedna devojčica je pitala svoju mamu da li treba da u školi svima kaže da joj je rođendan. Njena mama joj je rekla da to ne radi jer to nije lepo.
   Pošto je i meni danas rođendan izneću par misli na tu temu i evocirati par uspomena... koje nisu previše tragične.

   Ja prosto obožavam rođendane i jednostavno ne shvatam ljude koji mogu da kažu da je to jedan običan dan, a najviše mrzim kada neko zaboravi da mi čestita rođendan. Posvetila sam jedan post tome kako sprečiti da vam se tako nešto dogodi, tako da možete da pogledate.
   Prezirem ljude koji govore kako ne treba slaviti rođendan jer smo stariji. Oni su najveće budale na svetu, a još su gluplji oni koji nas ''teše'' zbog toga što smo tako matori. Ovo mi se nije lično desilo, ali jeste mojoj rođaci koja je neki dan napunila 25 godina. Pa vi sada sami procenite...
   Mislila sam da u današnje vreme niko živi ne uči decu nekim zastarelim glupostima kao što je ona gore navedena majka.  Šta ima loše u tome da se dete pravi važno ili da malo gnjavi sve oko sebe sa rođendanom? I kome još to pa smeta? Razumem da je možda generacija mojih roditelja verovala u takve gluposti i da su njih zaista tako učili, ali kako je moguće da u ovom veku i vremenu, u posttranzicionom društvu (tako sam čula na TV-u) neko uči dete da bude toliko preskromno, kada se čini da to više nije vrlina nego ogromna mana i psihološki kompleks? Zar ne bi bilo lepo imati ovakva sećanja iz detinjstva...

    Meni se desilo jedne godine da sam posle celog dana čekanja da se neko seti mog rođendana pobesnela i izgrdila svoju babu. Zar je toliko teško setiti se rođendana ako imate svega tri živa unuka?

  Možda sam jedina osoba koja razume nečiji poriv da od svog rođendana napravi državni praznik. Ne mislim da je to bezveze, ima u tome nečeg dirljivog.  Ne znam zašto, ali vrlo sam sentimentalna zbog takvih stvari...

   To je moje razmišljanje o toj temi i ako ste zaboravili nečiji rođendan ili rastužili neko dete-sram vas bilo.
   I još nešto, ne mogu da odolim...