Pišem ovo posle izvesne pauze i nadam se da mi ne zamerate na tome. Nisam bila raspoložena da napišem bilo šta zanimljivo ili kreativno. Ne verujem da bi to što mi je padalo na pamet moglo da razonodi bilo koga...
Neću vam objašnjavati razloge, možda su lični, možda čak i tragični, ali sasvim sigurno bi ova pauza bila veća da nisam dobila jednu vrlo zbunjujuću poruku.
Zamislite samo, jedan od vas mi je napisao poruku, tako da sam došla do zaključka da ipak postoji neko ko čita moj blog.
I taj neko misli da ne treba da odustajem od pisanja. Čak je i uspeo da navede par lepih reči za mene (ako sam dobro shvatila).
Ali postoji nešto veoma uznemiravajuće u toj poruci što mi je skrenulo pažnju na jedan problem koji bi mogao da se pojavi. Naime, ta osoba misli da bi moj blog mogao da privuče besposlene psihologe.
Iskreno se nadam da ta osoba nije psiholog i da ne misli da sam jedna od onih osoba koje samo psiholozima mogu da budu zanimljive. Mislim da nisam jedina koja u svom blogu evocira uspomene na detinjstvo i mladost, istina je da te uspomene nisu ni malo lepe, ali to ne znači da mi treba lečenje. Svako ko piše o nečemu, hteo to ili ne prenese jedan deo svojih iskustava koja su po pravilu subjektivna.
Kada čitam neki blog, upravo je to nešto što može da me zainteresuje. Upravo takve stvari su mi najviše značile. Neke od suviše ''ličnih'' priča su mi donele izvesnu utehu i doprinele da drugačije sagledam svoju situaciju. Na šta bi Internet ličio kada takvih priča ne bi bilo, kada bi postojali samo komercijalni sadržaji i mudrosti dostojne ženskih časopisa i self-help psihologije?
Nisam osoba koja uživa u tome da se ispoveda, nemam potrebu da ispričam baš sve što mislim, nije mi čak ni stalo do toga da imam neki ogroman broj čitalaca. Jednostavno sam bila obeshrabrena i rešila sam da ''smanjim doživljaj'' pošto niko i ne čita moj blog...A možda sam konzumirala malčice alkohola. Uglavnom tako je nastao onaj post u kome se žalim na to da niko ne čita moj blog, kako sam se ugojila, kako su političari grozni a njih svi slušaju...Izvinjenje je usledilo u sledećem postu, ali šteta je učinjena...ili nije, pošto se i gore stvari opraštaju i političarima. Možete valjda i meni da oprostite.
Možda je taj čitalac neka vrsta blogerske karme jer sam i ja svojevremeno pisala komentare ljudima i ostavljala ih u potpunoj nedoumici u vezi toga šta je autor mislio i zašto je zaboga baš njih izabrao. Njima neću da se izvinjavam jer oni to ne bi razumeli. Bukvalno nema šanse da razumeju ovaj jezik, a verovatno su razumeli moje poruke iako možda nisam imala osećaj za neke finese u izražavanju na njihovom jeziku. Imajte samo na umu da sam ja prva definisala ovaj pojam- blogerska karma. Ko zna...iako je onaj moj čitalac anoniman, sigurno će neko nekad i njemu napisati neki komentar.
Ne znam samo kako je taj čitalac uspeo da se provuče kroz život bez ozbiljnijih problema i patnje, ali drago mi je što jeste. Pozdravljam ga ovom prilikom.
Možda sam preterala i možda to o čemu sam pisala nije ni malo lepo, ali ne mislim ni da je neverovatno tragično. A sada želim da izrazim svoja osećanja na jedan društveno prihvatljiviji način, kao što se već od žena u ovom savremenom društvu očekuje. Pošto boja laka za nokte govori mnogo o karakteru osobe ženskog pola, pokazaću vam kakav trenutno nosim.
Slikala bih svoje ruke, ali su mi se istrošile baterije na fotoaparatu. To je najpribližnija boja. Analizirajte i dobro razmislite o tome šta to znači. Neću da vas smaram ličnim pričama, kada ovo bolje odslikava moju individualnost.
Neću vam objašnjavati razloge, možda su lični, možda čak i tragični, ali sasvim sigurno bi ova pauza bila veća da nisam dobila jednu vrlo zbunjujuću poruku.
Zamislite samo, jedan od vas mi je napisao poruku, tako da sam došla do zaključka da ipak postoji neko ko čita moj blog.
I taj neko misli da ne treba da odustajem od pisanja. Čak je i uspeo da navede par lepih reči za mene (ako sam dobro shvatila).
Ali postoji nešto veoma uznemiravajuće u toj poruci što mi je skrenulo pažnju na jedan problem koji bi mogao da se pojavi. Naime, ta osoba misli da bi moj blog mogao da privuče besposlene psihologe.
Iskreno se nadam da ta osoba nije psiholog i da ne misli da sam jedna od onih osoba koje samo psiholozima mogu da budu zanimljive. Mislim da nisam jedina koja u svom blogu evocira uspomene na detinjstvo i mladost, istina je da te uspomene nisu ni malo lepe, ali to ne znači da mi treba lečenje. Svako ko piše o nečemu, hteo to ili ne prenese jedan deo svojih iskustava koja su po pravilu subjektivna.
Kada čitam neki blog, upravo je to nešto što može da me zainteresuje. Upravo takve stvari su mi najviše značile. Neke od suviše ''ličnih'' priča su mi donele izvesnu utehu i doprinele da drugačije sagledam svoju situaciju. Na šta bi Internet ličio kada takvih priča ne bi bilo, kada bi postojali samo komercijalni sadržaji i mudrosti dostojne ženskih časopisa i self-help psihologije?
Nisam osoba koja uživa u tome da se ispoveda, nemam potrebu da ispričam baš sve što mislim, nije mi čak ni stalo do toga da imam neki ogroman broj čitalaca. Jednostavno sam bila obeshrabrena i rešila sam da ''smanjim doživljaj'' pošto niko i ne čita moj blog...A možda sam konzumirala malčice alkohola. Uglavnom tako je nastao onaj post u kome se žalim na to da niko ne čita moj blog, kako sam se ugojila, kako su političari grozni a njih svi slušaju...Izvinjenje je usledilo u sledećem postu, ali šteta je učinjena...ili nije, pošto se i gore stvari opraštaju i političarima. Možete valjda i meni da oprostite.
Možda je taj čitalac neka vrsta blogerske karme jer sam i ja svojevremeno pisala komentare ljudima i ostavljala ih u potpunoj nedoumici u vezi toga šta je autor mislio i zašto je zaboga baš njih izabrao. Njima neću da se izvinjavam jer oni to ne bi razumeli. Bukvalno nema šanse da razumeju ovaj jezik, a verovatno su razumeli moje poruke iako možda nisam imala osećaj za neke finese u izražavanju na njihovom jeziku. Imajte samo na umu da sam ja prva definisala ovaj pojam- blogerska karma. Ko zna...iako je onaj moj čitalac anoniman, sigurno će neko nekad i njemu napisati neki komentar.
Ne znam samo kako je taj čitalac uspeo da se provuče kroz život bez ozbiljnijih problema i patnje, ali drago mi je što jeste. Pozdravljam ga ovom prilikom.
Možda sam preterala i možda to o čemu sam pisala nije ni malo lepo, ali ne mislim ni da je neverovatno tragično. A sada želim da izrazim svoja osećanja na jedan društveno prihvatljiviji način, kao što se već od žena u ovom savremenom društvu očekuje. Pošto boja laka za nokte govori mnogo o karakteru osobe ženskog pola, pokazaću vam kakav trenutno nosim.
Нема коментара:
Постави коментар