Dragi moji čitaoci, sigurno se pitate kako to da se smak sveta nije desio i kako to da se ništa posebno nije dogodilo. I ja se to isto pitam i moram da priznam, ma koliko to čudno zvučalo da sam razočarana zbog toga. Ovih dana se o tome pričalo u medijima, neki ljudi su potrošili silno vreme i novac pripremajući se za smak sveta, neki su pokazali iznenađujuću krvoločnost i želju za ubijanjem ostalih preživelih kako bi za njih ostalo više zaliha, neki su pohrlili na Rtanj planinu, pod zemlju, u atomska skloništa i ko zna gde... Razni scenariji o propasti sveta su bili u opticaju, trebala je da nas sprži kiša meteora, kometa, elektromagnetna bura sa Sunca, zatim poplave, zemljotresi, cunamiji, uragani, ledeno doba, invazija vanzemaljaca, zombi-virus, ekonomski krah, nestanak zaliha nafte, nestanak pijaće vode, nuklearni rat, običan rat...
Ovaj ključni datum u koji smo polagali tolike nade je došao i prošao, ko zna kada će da bude smak sveta, možda se to neće desiti ni u mom životnom veku i neću imati šanse da tome prisustvujem i da to vidim. Bez obzira na to što smo mi koji živimo u Srbiji imali prilike da doživimo situacije vrlo slične smaku sveta, prosto ne mogu da se otmem utisku da sam prevarena. Ništa spektakularno se nije desilo.
Zapravo, ne mogu reći da mi se nije desilo apsolutno ništa što bi moglo da najavi apokalipsu, ali to nije bilo preključe, kao što je najavljeno već pre dve nedelje i do sudbonosnog 21.12 je sve prošlo bez ikakvih posledica. Bolje išta nego ništa, barem se tešim time da drugi nemaju ničim da se pohvale...
Da počnem od početka, prvo me je uhvatila neka bolest koja je po simptomima podsećala na zombi virus, ali se ispostavilo da je to najobičniji grip. Nisam bila oduševljena, ali nisam ni izgubila nadu...
Zatim sam doživela problem sa internet konekcijom koji je trajao celih deset dana. Nisam danima mogla da dozovem bilo koga iz korisničkog servisa, izgledalo je kao da su nestali bez traga, a nisam mogla da idem u grad zbog gripa, tako da sam pomislila da se desilo nešto o čemu sam čitala u Trećem oku- invazija vanzemaljaca.
Da li je to samo slučajnost, ali ovaj časopis tvrdi da na Obilićevom Vencu postoji mali vanzemaljski portal, a tamo se nalazi kancelarija mog internet provajdera!!!
To je najgori scenario, smak sveta, ne mogu da zamislim život bez Interneta. Posle nekoliko dana sam skipila hrabrost i rešila da se upustim u misiju spasavanja sveta, ali tamo nije bilo ničeg neobičnog- moj internet provajder i dalje radi i ima kancelariju na istom mestu, kvar je otklonjen i sve je u najboljem redu...
Jedino što ne znam da li mi se smak sveta desio u nekom veoma razblaženom obliku ili nije...Ali ja ne mogu da mislim o tome. Ponašaću se kao da ću živeti još najmanje 50 godina i od ponedeljka ču uraditi ono što odlažem već nedeljama...otići ću kod zubara.
To nije ništa u poređenju sa tim šta je moglo da se desi, zar ne?
Da počnem od početka, prvo me je uhvatila neka bolest koja je po simptomima podsećala na zombi virus, ali se ispostavilo da je to najobičniji grip. Nisam bila oduševljena, ali nisam ni izgubila nadu...
Jedino što ne znam da li mi se smak sveta desio u nekom veoma razblaženom obliku ili nije...Ali ja ne mogu da mislim o tome. Ponašaću se kao da ću živeti još najmanje 50 godina i od ponedeljka ču uraditi ono što odlažem već nedeljama...otići ću kod zubara.
